Што се Турске аге завадише,
завадише аге и бегови
због зенђије Васове нахије.
Не знаваху ко ће аговати,
и од раје ’арач узимати.
Шабанагић са Реџепагићем,
још кадија и с њиме муфтија,
и Ризван бег, турски арамија.
А да њима по Курану суде,
и чује је од старине било.
Реџепагићу је припануло,
беговање од старине било.
А младога бег Шабанагића,
оћаху га, агу, у’ватити,
у Цариград цару отправити,
но се беже ’ватит не даваше.
Он побјеже гори у хајдуке,
са својијем друштвом вољенијем
и узима роба од Србаља,
младо момче, Новова Лакића.
Њега беже води рад јунаштва,
јер у роба поговора нема,
па овако беже говорио:
„Слушајте ме, браћо моја драга,
ко би бега у’ватио жива,
у’ватио бега Ризван бега,
и жива га преда ме довео,
да на муци извадим му душу,
држа’ би’ га за брата рођена.
Дао би’ му пола аганлука,
па би са њим братски аговао,
аговао, с њим би’ беговао,
дао би’ му коња за јахање,
и оружје што је за пасање”.
Кад је Лакић бега разумио,
овако је бегу говорио:
„Господару бег Шабанагићу,
ја hy теби бега у’ватити,
у’ватити и довести жива,
ал’ ћу моју изгубити главу.
Ти одведи друштво све колико,
у најближу у вароши кулу,
у Хареме ђе су каде младе,
да се неби присјетили Турци,
Лакић оде гусињском чаршијом,
бег остаде у бусији тврдој.
Ал’ бијаху на окупу Турци.
Међу њима беже, Ризван беже.
Па се мећу камена с рамена,
и још скачу скоком из ћустека,
суварије, бегове заптије,
и шест брата, шест Реџепагића,
и остали на окупу Турци.
Ризван бег се по чаршији шеће,
без једнога друга од заптије.
Кад је Лакић згоду у’ватио,
па на бега загон учинио,
обје му је руке завезао,
па га бачи на леђа широка,
па побјеже у Турску чаршију.
Када Турци то чудо виђоше,
испод куле Турци пристигоше.
Одиста га у’ватит ’ohajy,
Ал’ ни беже не сједи залуду.
На Турке је ватру оборио,
са својијем друштвом вољенијем,
ту под кулом попадаше Турци,
попадаше мртви и рањени,
остали се разбјежаше Турци,
Лакић бега донесе тад жива.
Бег на муци извади му душу.
Ту погибе бег Реџепагићу,
и његове многе суварије.
Тада Ђул бег кроз чаршију прође,
све њи’ове поби присталице,
поби браћу од Реџепагића.
Опет беже на уђумет дође,
те заузе судство и господство.
Бег Лакићу ропство опростио,
и дивно га даром даровао.
Поглавицом над рајом ставио
Даде њему коња за јахање,
и даде му свијетло оружје,
даде њему двије пушке мале,
нису лите ни чекићем бите,
но са сувом срмом обавите.
И даде му сребрне ханџаре:
„На, то теби, српска поглавице,
те се хвали по твојој Крајини,
како л’ си ми мејдан задобио.
Па ти носи рухо и оружје,
од Ђаковца бега, Ризванбега,
којега си на мејдан добио”.
Још Лакићу беже дароваше
доста блага, рува и оружја.
Оде Лакић завичају своме.
Њега гледа мало и велико,
како има срмајли оружје,
каквог коња има седланика.
Дочека га сиротиња раја.
Благо томе, свакоме јунаку,
који има срећу на мејдану.
|
