На простору земље Немањине
у подножју од Мокре планине,
ђе је легло вила и змајева,
у нахији Васојевић Стева,
у сурове и кршне врлети
ђе мећава и љети, пријети!
На сјеверу ломне Црне Горе
ђе се сабљом и ханџаром оре,
ђе трнокоп алатка вјечита,
ђе је вјера тврђа од гранита
а животна стаза трновита!...
Ђе слобода највише имање
а оружје једино уздање
ђе се глава даје рад образа
има једна слободна оаза:
То је српска колијевка стара
и нахија ломног Шекулара!
Девет села, међу девет брда,
ђе се дивљач окупља у крда...
Ту низ ломне алуге и прла
историја тече неумрла,
кроз сурова, мјеста и питома,
ђе цијене нема осим грома!!!
Од доласка Јужнијех Словена
та нахија није покорена!...
У земане, некакве Мацуре
живјели су у ове клисуре,
па се лоза одселила њина
преко мора у земљу Латина...
Ту је престо, Петра Шекуларца
и трагови од Марковог Шарца,
кад је иша' у сватовску свиту,
за лијепу ‘’ђевојку Маргиту”.
Простором је ломног Шекулара
у лов иша' Реља од Пазара,
да стријеља утве златокриле,
то свједоче са Јаворка виле!...
А сад ломним Шекуларом шета
један грешник и епски поета,
нека грло српскога гуслара:
О прошлости кликне Шекулара
и вјекове отме забораву,
у ту српску, нахију крваву!?
На Косову доби та крајина
царски ферман, Муратовог сина,
али ферман силног Бајазита
Шекулару не бјеше заштита,
јер је мржња, кретала злотворе:
Да Шекулар, спале и сагоре,
да утрне свијећу слободе
покрај бистре Шекуларске воде!
Но племена Петра војеводе
и потомство војеводе Даше,
сачуваше слободарство наше!
Ту ријека Шекуларска тече
и на пола Шекулар сијече,
до модрога, плаховитог Лима,
ту столица од камена има:
Горски престо војеводе Даше
свједочанство историје наше...
Ту се чува, к'о симбол слободе,
мач и топуз овог војеводе,
код његових Дашић потомака,
расаднику људи и јунака!
Од великог Обилића змаја
до сокола Пивљанина Баја,
не породи српкиња јунака,
и делије к'о Вука Љевака!
Пред ханџаром и лијевом руком,
многе главе пале су пред Вуком!
Тај је соко, крај виса Чакора
претекао буљук Малисора,
што на Мокри, звијерства уради
преко тридес' покла чобанчади;
главом плати силни Омер Вуче
од Вука му погибија пуче,
а његова чета Малисора,
труне висом, планине Чакора!
Од Бошковог крсташа барјака,
није бољег подизала шака,
од барјака ломног Шекулара
у десници Комњен барјактара!
Кроз вјекове, тај барјак вијори
ђе се србин за слободу бори,
предаван је из руке у руку,
остајао од ђеда унуку.
Ту се пушка и сабља носила
и када се ливада косила;
сјекира је више глава брала
но у шуми букових стабала!
О танкоме, вазда брашњенику,
пркосили сили и крвнику.
Про Руговског беспућа из Пећи,
товар жита носили на плећи,
породице бројне да прехране
у врлетне Шекуларске стране,
јер имаше породица свака:
Пуне куће, здравих потомака!
У том вјечном гнијезду комита
братска рана, прво се честита,
јер то бјеше, кроз вјекове прече,
него да се кука и лелече!
Ту унуче не запамти ђеда
јер се вазда про нишана гледа
ту се људи боре са дивином,
са крвником и гордом планином,
са природом променљиве ћуди
и ту гуслар вјековима гуди,
крај верига и топлог огњишта,
за бојеве, битке и попришта!
Дух им чува, да никад не клоне:
Свети Јован са крсне иконе,
јер се моле до данашњег дана,
Крститељу с' ријеке Јордана,
сем братстава из Мезгале села
који славе Светог Арханђела,
јер дођоше из других племена,
кроз минуле дане и времена:
Из Дробњака нахије далеке
и јуначке Лијеве Ријеке.
Преко осам вјекова и више
та нахија једном душом дише:
Вазда сложно на крвника лете,
међусобне, не бјеше освете,
никад нису мијењали вјеру,
о Божићу српски бадњак беру
и шарају јаја од Васкрса,
подвизима, надимају прса,
остављали ђеци аманете:
Племеника вазда да освете.
Кад Вук Љевак наслиједи Дашу,
на Шекулар срете Махмут-пашу
на дочека овога крвника
са седамсто својих племеника,
ал' немога одољети сили
па су Турци Вука заробили
и сокола заточили тада,
у тамницу тврдог Цариграда!
Но у Стамбол, Вук једнога дана,
замијени на мегдан Султана!
И посјече Вуче Љевачина:
силеџију црног арапина!
Као плијен са тога мегдана
донио је ферман од Султана!
Но зароби Вука једног дана
бојна сила паше Карамана
и његових стопедесет људи,
на тамницу у Пећи осуди.
У то доба Арап пустахија,
у котлини испод Проклетија,
спровео је простором Космета:
Самовољу данка и намета,
још на бојном пољу од мегдана
изазива пашу Карамана!
Онда паша у Пећкој тамници,
Шекуларској збори поглавици:
Бирај влаше, оружје и коња
и спаси ме овог безакоња,
јер не могу живјети од бруке
а мој образ у твоје је руке!
А Вук Љевак, паши одговара:
Врати мени, мојега ханџара
и окове поскидај ми тешке,
ја ћу срести, арапина Пјешке!...
Само прво Шекуларце моје,
пусти пашо из тамнице твоје!
Паша чини, како Љевак рече
а Вук силног Арапа посјече!
Тако Вуче спаси са мегдана,
једном пашу а једном султана!
То вјечито гнијездо бункера
помеђ' Црне Горе и Пештсра
устављаше аге и бегове
од Рожаја, Хајле и Ругове.
Ту је пало безброј турских глава
и бегова Гусиња и Плава!
Кроз вјекове од овог табора,
тврђег штита нема Црна Гора.
У ливади бирали косбаше
а сабљама сријетали паше.
Вукадина Божовића шака,
скиде главу Руговског првака,
па на лешу силног Баз Адема
пасје главе на рамену нема.
Поповића Риста он освети,
такви никад неће умријети!
Кењић Дмитар сјечивом ханџара
Руговскога уби барјактара!
Из тога је гнијезда јунака,
братска глава освећена свака.
Та нахија од војводе Даше,
родила је многе стотинаше
и још безброј мудрих паметара,
а девет је вазда барјактара,
јуришало испред Шекулара!...
А сад браћо са помоћу Бога,
да набројим, братства мјеста тога:
Дашићи су од војводе Даше
и Булићи часно братство наше.
А од сина Дашинога Муша,
наста братство јуначко Рмуша.
У село су вјековали Стране,
да Шекулар од Ругове бране
и крвнику, без крви се неда,
но се будно, про нишана гледа!...
То су биле вјечите комите
што слободу животима штите
и гранитна, непробојна међа,
која чува Шекулару леђа!
Нико није, колико Рмуши,
турских глава, носио на души!
Колико је закукало була
од Рмуша: Шћепана и Пула! ?
Људска снага капетана Ота,
на Гласинцу, оста без живота!
А Рмуша, Раичевог, Пала,
на Бихор је сабља заблистала
кад запали, Адровић чардака,
са четрдес' у њему турака!
Стотинаш је Кењићу Милета,
јединицу Ћехај паше срета
и исјече буљук крволока
код крвавог, Бијелог потока!
У земану Лекић је Радета
на Суви до Карађорђа срета,
па је звање добио Сердара,
овај сиви соко Шекулара!
У том вјечном гнијезду јунака,
од Вука су остали Љевака:
Поповићи и Бракочевићи,
Јашовићи и Лабудовићи,
Живковићи и Ивановићи,
Матовићи, с' њима Божовићи,
Болевићи, храбри Томовићи,
Балевићи и братство Шарићи.
Сва су ова братства кроз земане,
у бој брала, ловорове гране!
Од Комњена оста барјактара:
Братство Лекић и кућа Маслара,
Спалевића, Кењића, Кукаља,
сваки сабље од челика ваља!
Ћетковићи, братство славног претка:
Од посинка Дашинога Ћетка.
Од њега је браство Ђоровићи
и честито племе Николићи
и јуначка кућа Делетићи.
Портићи су у ове планине,
доселили из Херцеговине,
а данас их на све стране има
ђе се име помиње србима.
Даниловић, ту се братство заче,
које дође из Доње Мораче!
И Бабића братство из Калудре
које даде многе главе мудре.
У овом је, колу братственика;
Кастратовић, братство с Трешњевика.
Због освете и нужде пријеке
из Лијеве дођоше Ријеке:
Радевићи, Рачићи, Љубићи,
Дујовићи и Давидовићи!
Та су братства у село Мезгале,
Шекулару, бир јунаке дале!
Кад Балканом поче да се шушка,
да ћe пући православна пушка,
формираше синови јуначки
Шекуларско-батаљон-Требачки!
У њему су Шекуларске чете
да Балканским поприштима лете:
Мезгаљска је чета одабрана,
Радевића Шутова Богдана,
јуришала преко Бардањола,
кад Господар Петровић Никола
на крваве, крену бајонете
да поврати престоницу Зете.
Орашкој се чети барјак вије,
Поповић је води Василије.
Тај капстан , Немањићка лика
имао је звање свештеника,
а кућа је Поповића, мала
деветна'ест свештеника дала
и један је призренски владика,
из те куће, божјих угодника!
Подигли су многе богомоље,
низ жртвено Метохијско поље
и молитву, служили Господу,
Светосављу и српскоме роду!
Са њима је чета Радмужичка
у њој срца, храбра и војничка
и та чета једном душом дише,
под командом Рмуша Пунише!
А на челу батаљона тога,
бјеше примјер сокола сивога!
Од Косова, к'о Кењића Мила,
није змаја српкиња родила!
Вешовић му командант Бригаде,
под команду Батаљон предаде!
Мило мимо Балканских земаља
и Николе црногорског краља,
за петна'ест дана, крену прије
у бој против Турске империје;
кад попали Турске карауле,
беговске је порушио куле
и долину Лимску ослободи
соко који батаљон предводи!
Тај батаљон борио се тада
све од Скадра до Битоља града
и стизале ове јединице
до крваве воде Брегалнице!
Кад је турска проћерана сила,
јединица, Кењића је Мила
разбијала одреде Бугара,
висовима ломног Говедара!
Колико је Шекуларских глава
у Балканска два рата крвава,
на олтару пало слободарства
рад повратка Душановог царства! ?
Колко их је допануло рана,
просторима крвавог Балкана?!
Па господар, у Шекулар шаље
Обилића, од злата медаље,
уз медаље,безброј су ордена,
Шекуларска добила племена.
још колико добише признања,
када против Аустри'ског Фрања,
устављаше, швапског владаоца
од Гласинца до врата Мојковца!?
Крв пролише за боља времена
и државу Јужнијех Словена.
Косметом је у то срећно доба
Шекуларска била насеоба,
па до Срема, Бачке и Баната
доселише, Шекуларска јата
и простором цијеле државе,
из нахије дођоше крваве.
Шекуларци између два рата
домаћинства стекоше богата,
крсно име поштују и воле
и високе завршише школе,
а многе су академске главе
из те српске крајине крваве,
и свуда их на планети има
ђе се име помиње србима!
У крвавом другом светском рату
опет прошлост стекоше богату,
кад кренуше перјанице њине
у бој против сила осовине!
Крв се њина за слободу лије,
од Триглава па до Ћевђелије!
Па и данас у село Улица,
ђе столује Дашина столица
а отоле на свакоју страну,
Шекулар се види к'о на длану!
Ту потомци јунаштвом се хране
Перјаника Радуна Шошане
и осталих људских величина
сахрањених на гробљу,, Градина”!
Ту су кости из прошлости славне
и остаци цркве православне,
ђе се Богу кроз вјекове моле
и остаци прве њине школе,
из које су простором државе
многе умне, академске главе...
ту је биста мила браћо моја
и Вукајла Кукаља хероја,
учитеља, вође пролетера
и пјесника позлаћеног пера!
Данас носи, неколико школа,
име овог сивога сокола,
испред школе у дворишту блиста
са његовог споменика биста.
Ту споменик палијех бораца,
анатему на заборав баца
а јуначке, од предака кости;
свједоче нам, о славној прошлости!
А на прси ових узданица
засијаше много споменица!
Биста покрај Лазаревца града,
Лабудовић, стоји Милорада,
Шекуларског народног хероја
храбре жртве крвавога боја.
Он бијаше када смрт угледа,
Шумадијског, командант одреда.
Колико је без надгробног знака,
Шекуларских, незнаних јунака,
запретано кроз тешке вјекове,
на простору земље Душанове?!
Нек' им гусле за подвиге њине.
На небеса вјечни помен чине!...
Шекуларци послушајте мене:
Сачувајте своје коријене,
ви сте цвијет на људској вријежи
а заборав од смрти је тежи!!!
Епски пјесник од срца вам жели:
Бог вам дао што сами жељели!
Да потомству вашем гусле гуде,
да стасава у биране људе!
Прими поздрав, Крајино слободе,
Шекуларца, Петра војеводе!!!
|
