Гусињски се беже подигао,
По имену беже Ибрахиме,
да он купи данак и ’apaчe,
и агине ситне четвртине,
и цареве велике мирије.
Дилан беже у Коњухе дође,
собом води многе тевабије
и заптије, царске сеизлије,
суварије, и царске кадије.
Коњушани, соколови сиви,
не хтједоше њима на сриједу,
неко гором, а неко планином.
Само кнеже Бабовићу дође,
бег на кнеза резиљ учинио,
Што не плаћа цареве мирије.
Али кнез се бегу извињава:
„Нек, нек узри пшеница бјелица
и нек сташу стада за кољиво,
платит ћемо цареве мирије”.
Лукав Турчин, да га Бог убије.
Мисли раји узду да притегне,
да се не би раја осилила,
да му не би показала зубе,
ал’ без јада српског прођи неће.
Па он шаље своје тевабије,
изјелице, Турке харачлије.
„Отиђите селу Дулипољу,
а на кућу Новова Лакића
кој’ од шћери кнеза Бабовића,
кога кнеже држи мјесто сина,
те га овдје мени доведите.
Чудна гуја за Турчина расте,
тако кажу и причају људи.
Затијем ми закољите меса,
од његова стада из торине”.
Одавно су Турци научили,
у млађега поговора нема.
’Арачлије на ноге скочише,
отиђоше селу Дулипољу,
а на кућу Новова Лакића,
Лакићеву кућу опколише,
но је Лакић из куће избјего,
и понио са собом оружје.
Када Турци њега не нађоше,
побјесњеше к’о из горе вуци,
на његове овце ударише.
Турке Лакић из горе дозива:
„Ој чујте ме, харачлије Турци,
немојте ми овце отимати,
кад имате царевога блага.
Оставите моју сиротињу,
од ње фајде нећете имати”.
А то Турци ништа не слушају,
но његово узимају стадо.
Лакић њима стаде у бусију,
па од ока пали џефердара.
Добра пушка, ватру при’ватила,
и заптију к земљи оборила.
К’ Лакићу се окренуше Турци,
те на њега пушке оборише,
ал’ јунаку Бог и срећа даде,
ни једна му ране не зададе.
Опет Лакић у бусију оде,
и на Турке пали џефердара,
те заптију ноге саломио.
На њег’ Турци плотун оборише,
ни једне му ране не задаше.
Од пушака овце побјегоше.
Рањенике Турци понесоше.
Лакић своје уграбио овце,
с њима бјежи у Штавну планину.
Ал’ се клети разјарише Турци.
У’ватише кнеза Бабовића,
Лакићева „и оца и мајку”,
и брата му Вука у’ватише,
и свакога, кога год могаше.
на тешке и’ муке ударише,
ударише намет на вилајет,
те процвиље јадна сиротиња,
у оков’ма турских зулумћара.
Кад је Лакић све то разумио,
жали Лакић сиротињу рају,
жа’ му бјеше старе родитеље,
најжалије старог ђеда кнеза,
и остале Коњушане редом.
Зар због њега да и’ муче Турци?
Па он оде право међу Турке.
Кад Лакића угледаше Турци,
абер даше бегу Гусињскоме.
Кад се мало беже разабрао,
проговара бег Шабанагићу.
Б’јесан Турчин, б’јесно проговара:
„У’ватите ви то Влашче младо
свежите му и ноге и руке,
донесите букове батине,
по табанма добро ударајте,
те његове потуците живце.
Направите од њега богаља,
да се богаљ на кољенма вуче”.
Тевабије агу послушаше,
те Лакића жива у’ватише,
везаше му и ноге и руке.
Почеше га шибат по табан’ма,
двадес’т и пет њему ударише.
Онда рече беже Ибрајиме.
„Немојте га више ударати,
кад је такви јунак без есапа,
нити јекну и нити лелекну.
Но му пару на ноге турите,
да се њему не оштете живци”.
А заптије бега послушаше,
и на ноге пару му турише.
Онда се је беже смиловао,
те везано отпустио робље,
а Лакића ропством осудио,
да робује за десет година.
Свака рана, пет година дана,
по Курану и турском ћитапу,
Одатле се подигоше Турци,
и одоше граду Гусињскоме,
и Лакића роба одведоше.
Остаде му мајка кукајући.
|
