Послушајте, драга браћо моја,
о несрећи Вулевић Милоја,
што погибе у најлепшем јеку
а у Данску, у земљу далеку.
На хиљаду девете стотине
и шездесет девете године
по датуму првога августа
завршетком фабричких распуста,
тек што бјеху са одмора дошли
и причају каконо су прошли
и провели годишње одморе
крајевима дичне Црне Горе
гледајући горе и планине
штоно гаје соколове сиве –
све то бјеше веселога лица
остала им здраво породица.
И Милоје тад бјеше дошао
и он прича како је прошао.
"Такву срећу и такву љепоту
доживио нисам у животу,
нек свак прича шта хоће да каже
од свог дома нема ништа драже.
Сву сам својту посјетио тамо
сад поново дошао сам 'вамо
имам жељу само још једину
да посјетим брата у даљину,
у Торонто главни град Канаде".
Не слућаше за велике јаде.
Него, друштво, послушајте мило
причаћу вам све како је било.
Дан бијаше четвртак увече,
његова ми сестра тако рече,
сио бјеше да напише писмо
да га шаље у Југославију
ту дјевојку има најмилију.
Писмо пише и овако каже:
"Очи моје само тебе траже,
ohe твоју да виде љепоту,
никог нећу вољет у животу
као тебе, жељо моја жива,
а сада нас раздваја даљина..."
Ту опширно писмо саставио,
не бјеше га још ни завршио
касно бјеше па оде да спава
и нешто га забољела глава.
Па сјутрадан рано подранио
умио се и кафу попио
и сестри је доручак тражио.
Љубинка му доручак поставља
ал' је ово нешто забрињава
што је јутрос 'вако подранио –
увијек је касније одио.
Па Љубинка Милоја питаше:
"Да нијеси што лоше уснио,
те си јутрос 'вако подранио?"
Милоје јој на то одговара:
"Што то тебе тол'ко забрињава,
знаш ли, сестро, ту ми кола нису
него да су тамо на сервису,
а два јутра на поса' закасних
зато јутрос овако пораних".
Доручкова па се приобуче
ка' све црна судбина кад вуче.
Точак узе и на поса' крену.
Иду кола у сусрет ка њему,
он је шофер, правила познаје,
и слободну лјеву страну даје.
Но да видиш јада и несреће:
"фијат" остраг на њега налеће,
како тога да схватим шофера:
тол'ко дуго пред собом га ћера,
тај идиот не хтједе да стане
док му смртне не зададе ране!
А одатле до његовог стана
нема више но двјеста метара,
па зет му се на прозор тревио
и несрећу када је видио –
хитро скочи из гласа повика:
"Погибе нам Милоје, Љубинка!"
На брзину из зграде изађе,
ни сам не зна како да се снађе
и не гледа како изгледаше
хитну помоћ телефоном зваше
и кола су за тили час стигла
но залуду, браћо моја мила,
кола су га нагрдила тако
жив остати не може никако.
На увиђај дође комисија
и кад дозна данска полиција
да је Зора, сестра му од стрица,
послаше јој телефон станице
и адресу од главне болнице
гдје Милоје пренесен бијаше
и с тешким се мукама бораше.
Ту је Зора главни тумач била
што љекари кажу преносила,
у болницу кад га донијеше
љекари се одма' окупише
даноноћно над њиме су бдили
не би ли му живот повратили.
У грудима срце момку јако,
трпи муке и куца полако,
ал уз помоћ вјештачког дисања,
јер он бјеше несвјеснога стања.
За четрдест и четири сата
куца срце помоћ' апарата.
Но узалуд бјеше залагање,
узалуду вјештачко дисање,
љекар вако' саопштење даде:
"Пријатељи, послушајте саде
жао ми је што вам морам рећи:
Милоје вам не може претећи
смртне ране свладаше га саде
и срце му заувијек стаде".
Ацу бјеху телеграм послали
још првога несрећнога дана
да брат му је допануо рана.
Ту Милојев бијаше комшија,
свака ријеч горко срце пара
он с Милојем када разговара:
"О Милоје, друже и комшијо,
многе сам ти поздраве донио
од твојега друштва искренога
из данскога града далекога.
Ја у пратњу дошао сам с тобом
сад посљедње да ти кажем збогом,
наш искрени и вољени друже
неће више цвјетат' твоје руже
него оде са вјечним тминама
остави нам срце у ранама".
Сад бих овдје пјесму завршио,
опростите што сам кратак био,
можда нисам све обухватио,
нисам путем пјесничким одио
да би пјесмом славу задобио,
но ме жеља другарска повуче
да се сјетим шта је било јуче,
ономлани, некад у вијеку –
радо слушам са гусла јеку.
А Милоје добар друг је био,
ову сам му пјесму подарио –
то he бити трајна успомена
која прича за прошла времена,
јер гусле су иструменат стари,
чува да се што не заборави –
све преноси човек на човјека
ка' валове кад носи ријека.
|
