Подиже се чета од Турака,
На број броји стотину јунака,
Од крвава Колашина града.
Пред четом су двије буљубаше:
Једно бјеше Мекић капетане,
Оно друго Али-Нука млади
Од бијесне куће Мушовића.
Окренуше уз тарске лугове
И одоше на Васојевиће.
Чета има добра калауза,
По имену Меовић Синана,
Који знаде стазе и богазе,
И скровите горе и изворе
И за чету добре дановнике.
Па још знаде Турке сјетовати,
На кога им ваља ударати,
И добити голема шићара.
Оде чета гором и ћемаром
И таче се Морачкијех страна
Док прескочи у Васојевиће.
Кад су Турци уз Верушу били,
На Рашково гувно починули,
Ту су сјели, љеба заложили
И ладне се воде напојили.
Проговара Мекић капетане:
"О, чули ме, Меовић Синане,
Ми дођосмо у Васојевиће.
Но куд ћемо сада окренути
И на кога ваља ударити,
Да ми добро плијен плијенимо
И по коју главу уграбимо?"
Проговара Меовић Синане:
"Господаре, Мекић капетане,
Нек' се добро поодморе Турци,
Па ћемо се лако покренути:
Све полако, гором и ћемаром,
Пут онога Слацка каменога
И ударит на Брњачке стране
На јунака Миликић Новака
Који чува пребијеле овце.
Лако ћемо њега погубити
И бијеле овце плијенити
Јер он нема друга ни једнога,
Само има кићену Брђанку,
Са којом се скоро оженио."
Кад то чуо Мекић капетане
Он послуша Меовић Синана,
Па кад се је чета одморила
Тад устаде Мекић капетане
И повика: "Устај, Али Нука,
И остали Колашински Турци!"
Сви усташе па се наредише,
Џефердаре пушке дохватише
И одоше лако полагано,
А пред њима Меовић Синане.
Оде чета гором и ћемаром
Докле дође Слацку каменоме.
А кад Слацку каменоме дође,
Таман сунце на западу зађе.
Ту је Мекић на конак пануо,
И на кршно Слацко починуо,
Па он гледа Миликић Новака,
Како слази низ Брњачке стране
И угони у конаке браве,
Помажу му дв'је брђанке младе:
Једно Мара, а друго Јаглика
Новакова љуба и сестрица.
Кад је Новак стругу затворио,
Он у своју кладу починуо.
Ту вечера и пушке потпраши,
Па он леже санак боравити.
Кад је било ноћи на поноћи
Из сна скочи Новакова Мара
И пробуди свога господара
Па овако Мара проговара:
"Господаре, Миликић Новаче,
Ја сам грдан санак снијевала:
Ђе долеће јато гавранова
Од онога Колашина града.
Излећеше тице уз Верушу
И падоше на Рашково гувно;
Па се тице опет подигоше,
Право лете Слацку каменоме,
А кад Слацку под облаке биле,
Ту сретоше сивога сокола,
И са њиме двије соколице.
Окружише сивога сокола,
Загракташе, па га нападоше,
И сокола вране ућукаше.
Уфатише двије соколице.
Једну црну вране растргоше,
Ону другу тешко обранише.
Уто стаса јато соколова,
Те рашћера јато гавранова
И ућука двадес и четири
И једнога врана предводника.
То сам снила, мио господаре,
То сам снила па те пробудила,
Да те питам шта то може бити
Не могу се сану досјетити."
Кад то чуо Миликић Новаче
Овако је Мари говорио:
"Љубо моја, ти га не заспала,
Лако ти се сану досјетити:
Што полеће јато гавранова,
Од онога Колашина града,
То ћe, љубо, Колашински Турци
На камено Слацко ударити.
Што сокола врани ућукнуше
И са њиме тицу соколицу,
То ћe мене погубити Турци
И Јаглику моју милу сеју.
А што други тицу обранише
То ћеш, љубо, остат удовица,
Удовица, сиња кукавица;
Што пристаса јато соколова,
Те рашћера јато гавранова,
И ућука двадес и четири
И онога врана предводника,
То ће браћа у помоћи доћи
И рашћерат колашинске Турке
И погубит двадес и четири
И онога турског буљубашу."
У ријечи у које су били
Тада не њих ударише Турци.
Скочи Новак на ноге лагане
И дохвати бистра џефердара,
Па се поче бранит од Турака.
Али на њег навалише Турци,
Ка но гладни са планине вуци
Понајпрви Асан-барјактаре.
Дочека га Миликић Новаче
И гађа га бистрим џефердаром.
На добро га мјесто погодио:
На сред паса, пресјече му гласа.
Мртав паде Асан Барјактаре.
У то турске пушке запуцаше
И убише Миликић Новака
И крај њега Јаглику ђевојку.
Заробише Новакову Мару
И његове плијенише браве.
У то бјела вила кликовала,
Са ћуфика са сред Ивовика,
Вила кличе на Лопате равне
А имену Милошевић Ода:
"Колашински ударише Турци
На ономе Слацку каменоме
И убише Миликић Новака
И његове плијенише браве
А вас ниђе ни једнога нема."
Кад то чуо Милошевић Одо
Он устаде на ноге лагане
И узима свијетло оружје
Па дозива Крушчић Јездимира,
Крушчић зове Вучинић Аџију,
А Аџија Ивовић Симона.
Сви кад чуше на ноге скочише
А за њима други прискочише
И одоше да ћерају Турке.
Мало било дуго не трајало
На Слацку су Турке пристигнули
И ту ш њима бојак затурили.
Кад то виђе Новакова Мара
Она кличе брата рођенога
Свога брата Вешовића Божа
И ђевера Миликић Јована
"Ђе си брате и милођевере?
Мене ево поробише Турци
И Новака мога погубише
И Јаглику моју заовицу."
Кад то чуо Вешовићу Божо
Он напријед загон учинио
И Турчина два три погубио
Ал' не мога сестру избавити.
Кад то чуо Милошевић Одо
Он у Турке загон учинио
И угледа туре Али Наку,
Што вођаше Новакову Мару
Низ ето'ну Ширалију равну,
Па га стиже Опасаном дубу
И удари мачем зеленијем
На дохвату по бијелу врату
И скиде му са рамена главу.
А допаде Миликић Јоване,
Те избави Новакову Мару.
С десне стране Милошевић Ода
Лети јунак Крушчић Јездимире
Који бије и сијече Турке,
А с лијеве Вучинић Аџија
соко сиви, турски крвопија,
Пушком бије, а сијече ножем,
Те седмину погуби Турака,
И остала по реду дружина.
Сваки носи од Турчина главу
Неко главу, а неко оружје.
Повратише Новакову главу
И његове овце и оружје
И на томе боја прекидоше.
А побјеже Мекић капетане
И остали колапшнски Турци
Пут ријеке Сјевернице мале
И Мораче под Турцима равне.
Сад се наши натраг повратише
И Новаку спомен учинише,
Укопаше Миликић Новака
И крај њега Јаглику ђевојку.
Па рекоше "дома да идемо"
А прати их Миликић Јоване
И свакоме зафаљује редом:
"Фала вама, браћо и рођаци,
И аферим по реду јунаци
Кад јуначки данас осветисте
Мога брата Миликић Новака
И Јаглику моју милу сеју
И толике Турке погубисте:
За Јаглику туре Али-Нику
За Новака двадес и четири."
|
