…………………………………………………………
…………………………………………………………
Док дођоше у Васојевиће
на дворове Брајотића Вука,
при Турцима добра cpeha била
нејма ђома Брајотића Вука,
но је ш четом у турску крајину,
него мајка Брајотића Вука
и вијерна љуба Анђелија,
а то Турци једва дочекаше,
Анђелију младу поведоше,
вратише се низ Брда камена.
Оста стара баба кукајући;
пак изљеже на бијелу кулу,
танку пушку бјеше дофатила,
неходила на поље Верушу,
пушком меће, свога сина виче:
"Ђе си, сине, Брајотић Јоване!
Турци твоју снаху поведоше."
Хитро Јован на ноге скочио,
а повика тридесет пастирах,
трчи брже низ Брда камена.
Док Јоване на Дољане сиде,
Турци Анђу паши предадоше.
У то доба и Јован приспио.
На конаке Турци отидоше,
па уморни напише се вина,
у то тавна ноћица уфатила.
Једнак стаја Брајотић Јоване,
тер је паши чадор околио,
гледа Јован пашу под чадором
ђе уведе Анђелију к себи,
пак је Анђи паша бјеседио:
" Анђелија, Брајотића љубо!
Хоћеш ли се млада потурчити
да се зовеш дивна пашиница,
да не носиш брдске џупелете
но да носиш свилу и кадифу;
да не носиш на ноге опанке,
но да носиш шикали папуче?"
Пак јој руке тура у њедарца,
ал' је Анђа паши бесједила:
"Немој хитат, пашо господаре!
Јер ја имам добра господара
и ђевера врснога Јована,
сад he за мном у поћеру поћи,
када ћеш се ш њима погодити,
тада ћеш ме ласно потурчити."
Кад то виђе Брајотић Јоване,
он дружини својој бесједио:
"Браћо моја, тридесет чобанах!
Ви удрите тридесет Турака,
но немој се који препанути,
те којега жива оставити,
мојом ћy му сабљом осјећ' главу,
а ја одох паши под чадора."
То рекоше пак им ударише,
и Јоване под чадор уиђе,
фата пашу за грло бијело,
савеза му наопако руке.
Док Јоване пашу савезао,
Анђелија благо покупила,
па пашине коње појахаше,
побјегоше уз Дољане равне,
савезана пашу поведоше,
за њим иду тридесет чобанах,
свак по главу носи од Турчина
узели им коње и оружје,
отидоше уз Брда камена,
боса пашу воде по камењу,
док дођоше у Куче камене,
ту их бјеше зора одарила,
па сједоше те се одморише,
ал' им стиже Брајотићу Вуче,
како стиже, бритка мача трже
да распори љубу Анђелију,
ал' му не да Брајотић Јоване:
"Немој, брате, изгубити љубе!
Јер ти она ништа није крива,
ја сам био паши пред чадором,
када паши Анђу уведоше,
све сам чуо што је бесједила,
и све глед'о што паша чинио."
Тад је Вуче брата послушао,
тер је љуби живот опростио,
ал' пашину главу осјекао,
пак сви пошли здраво и весело.
|
