Без кривице сви наши народи,
путем силе окупирани су,
и слободу своју изгубили.
Од стране свих окупатора,
чињени су велики злочини,
на све стране наше домовине.
Као отпор свима злочинима.
41. г. јавио се покрет за слободу.
Хиљадама бораца је пошло,
да се бори за своју слободу.
У редове тих храбрих бораца,
Јевросима Бабовић је била,
из Будимље села покрај Лима.
Учитељску школу завршила,
те учила дјецу писмености.
Код дјеце је развијала љубав,
да свој народ неизмерно воле,
за његову слободу се боре.
Мика Башић њена сестричина,
без мајке је остала малена.
Њу је тетка узела код себе,
подизала као своје дјете,
учила ју правди и поштењу,
учила ју младу комунизму,
учила ју да свој народ воли ,
и за њега живот да не жали.
Њена тетка Јевросима млада,
удата се Рабреновић звала.
Са Јагошем њеним добрим другом,
командантом Комског батаљона,
четворо су дјеце оставили.
и у борбу пошли да се боре,
жртвујући дјецу и животе,
за слободу своје домовине.
На велике жртве такве
јунаци се могу решит'.
Са њима су била браћа Видаковићи,
Милан, Јанко, Мираш и Ђорђије,
сва четири као горски вуци.
У борбама свуд су први били.
на јурише њихов глас се чуо.
четницима страх су задавали.
Од великог мраза и хладноће,
снијег пао заклона немају.
приморани да се негде склоне,
морали су ући у пећину.
Мислили су да су се склонили,
четници их ту пронаћи неће.
Њихов траг су четници видјели,
и по трагу дошли пред пећину,
поставили засједу пред врата,
па позвали и друге четнике.
Сјатило се стотине четника.
Онда су их на предају звали,
јер другога излаза им нема.
Кад су они предају одбили,
довели су њине породице,
дјецу, жене, мајке и очеве.
Породице преко поља гоне.
као вуци овце по планини.
Вичу псују рукама гурају,
да што прије пред пећину дођу,
на снијегу да се смрзавају.
да их чују борци у пећини.
Настао је врисак пред пећином,
јер су знале њине породице.
да ту губе своје најмилије.
Када чуше врисак пред пећином,
у јунака срца задрхташе,
не од страха за своје животе,
но од страха за породицама,
четници ће поклат породице.
Дан и ноћ се одвијала драма,
у пећини и око пећине.
У пећини заробљени људи.
пред вратима камене пећине,
смјештене су њине породице,
да покушај отпора се спречи.
Породице ту се скамениле,
голе босе дрхте на снијегу.
Примичу се жене једна другој,
да би собом дјецу заклониле.
да им дјеца не умру од зиме.
Мећу њима дјеца полумртва,
на снијегу једно до другога.
дрхте плачу зову родитеље,
ал им нико помоћи не може.
Није лако положит оружје.
јунацима у борби познатим.
Можда ће им неко замјерити,
да јуначки нису погинули,
иако су били заробљени,
ко брод у лед на леденом мору,
у пећини ко у оковима.
Тад су ушла код њих два четника,
са намером да преговарају.
Јевросима одмах им је рекла:
„Треба убит ова два бандита,
јер ја њима ништа не вјерујем,
они ће побит и нас и наше породице”.
Четник: ,,Ви можеге да нас убијете,
ал вам нико жив остати неће,
ни ви ни ваше породице”.
Не могу се похвалит четници,
на јунаштву да су заробљени.
но лукавством да су преварени.
Пећина је борце заробила,
везала им и ноге и руке,
одузела очи да гледају,
те не виде поља ни ливаде,
ни планине где су пролазили.
Прије смрти свијет изгубили,
те сад живе у правој гробници,
где им ништа помоћи не може,
ко соколу кад саломе крила.
па не може у вис да се вине.
Узалуд је храброст и јунаштво,
њина снага и њино оружје.
Сад слушају своје породице,
врисак дјеце и јауке жена.
ал’ им ништа помоћи не могу.
Да су срца од камена била,
морала би пуцат од жалости.
због мучења њиних породица.
Нек се свако стави у положај,
тих несрећних људи у пећини.
па о њима нека онда суди,
је л' то била слабост или храброст.
Требали су донијет одлуку,
и од два зла изабрати мање,
ил’ јуначки живот изгубити,
ил’ спасават своје породице,
животима својим откупити.
И најзад се већина сложила,
врисак дјеце слушат се не може,
спасавати живот породица.
Јевросима није се сложила.
па је рекла својим друговима:
„По јунаштву и вашој храбрости.
у борбама са непријатељем,
постали сте чувени јунаци.
за вас знају сви наши крајеви.
Не требате да се предајете,
да вас вежу изроди народа.
да вас псују и понижавају,
вас јунаке у свима биткама,
останите до смрти јунаци”.
Узе нам живот проклета пећина,
што смо хтјели у њу улазити,
сами себе руке смо везали,
изгубили очи за гледање,
те смо мртви код нашег оружја.
Она нас је живе сахраиила,
за одбрану све нам одузела
те не знамо јесмо л' мртви.
или смо још живи.
У визији.
Останимо у овој гробници,
као некад сужњи у тамници
,,Пиштали су кости остављали,
била их је мемла од камена,
јеле су их змије и акрепи.
кроз кости им трава проницала”.
Нас ће змије отровом успават,
наша срца отров ће угасит,
заспаћемо нећемо се будит.
Па нек и нас пауци разнесу,
нек и наше кости ту остану,
у пепео нека се претворе,
из пепела нићи ће слобода,
народе ће огријати сунце.
Дању ноћу очи затворене,
не видимо сунца ни мјесеца.
ко авети по мраку лутамо.
главом о стијене,
и не знамо где се налазимо.
Ми смо овдје можда сахрањени.
па смо грешком у пакао ушли,
ил’ је 'ово неко привиђење,
или сам ја можда полуђела.
Ја не знам,
да ли сам ја мртва или жива.
не видим ништа, не чујем ништа,
мора да сам умрла,
па мој дух лута,
по овом мрачном простору,
и тражи зликовце,
који муче нашу дјецу,
да им очи ископа.
Из тога магновања.
неки глас ју трже,
и она викну:
,,Борити се до краја!”
У пећини мрак дубоки влада.
људи чују ништа не говоре.
Не чује се ништа у пећини,
ко да нема никога живога.
У пећини с поља се глас чује:
„Јао тата, смрзох се од зиме”.
Друго каже: „Умријех од глади”.
Четници се праве да не чују,
да што више муче родитеље.
Дубоко се људи замислили,
црне мисли раздиру им груди,
на најгоре морали су мислит',
у свијести слике су стварали,
да четници кољу породице.
Плач дјеце се непрестано чуо,
јер четници једнако им прете,
показују каме у рукама,
да ће све њих поклат пред пећином.
Из тих снова неки глас су чули,
у тишини Милан проговори,
тешко су га чули да говори:
„Из овако створене пећине,
отпор ником дати не можемо,
узалуд су наша размишљања,
живе људе ми не представљамо.
Ја сам добро познао четнике,
да поштења код четника нема.
хуманости нити сажаљења,
о човјештву не треба говорит.
Четници ће клати породице.
и бацати код нас у пећину.
да гледамо своијем, очима,
мртва тјела својих породица,
ил’ ће све њих код нас утјерати,
и са нама димом угушити.
Што чекамо више се мучимо,
и ми и наше породице.
Ко за себе.
Дух храбрости код мене је срушен,
ја плач дјеце слушати не могу,
ко да игла у срце ме боде.
Моји нерви издржат не могу,
од муке се морају кидати,
снага моја већ је на измаку,
код мене је свијест помрачена,
ја ко човјек не могу да мислим.
За мене се свијет преврнуо.
те излаза ја нигде не видим.
Треба смрти погледат у очи!
Ми требамо да се предајемо.
да скратимо муке породица,
па са нама нек буде шта хоће.
нож под грлом ил’ куршум у чело.
живот иде све нам је једнако.
Животи су наши изгубљени.
ми о томе немамо шта мислити.
Можда неће нико замјерити,
што на овај начин умиремо,
и животе за дјецу дајемо.
Нек помисли свак на своју дјецу,
па о нама нека онда суди”.
Опет њима Јевросима рече:
„Не другови, да се предајемо.
Кад смо пошли борбу да водимо,
за слободу својега народа,
ми смо знали да треба гинути,
и ми и наше породиде,
останите да овдје умремо”.
(Разговоре које су водили,
међу собом борци у пећини,
четници су чули пред пећином)
У пећини гробна је тишива.
Од велике муке и жалооти,
код људи је свијест помрачена,
и не знају шта ће од живота.
И најтврђе срце код човјека,
сузама би оквасило лице,
за оваквим храбрим јунацима,
и мучењем њених породица.
Из мрака се по неки глас јави:
„Дјеца!”
Та велика љубав према дјеци,
била им је јача од живота.
Кад су хтјели изаћ из пећине,
рече Јагош својим друговима:
„Ако плаше наше породице,
борце нас неће уплашити.
Када смо се сретали у борби,
бјежали су од нас кукавички.
Иако смо сви још млади људи,
животи су наши отписани,
ми морамо свијет мијењати.
Четници су изроди народа,
брадама. су покрили образе,
и они се ничега не стиде.
Ми морамо сада бити спремни,
поднијети најтежа мучења.
У овоме најтежем моменту,
ми требамо задржати храброст.
Нећемо им пружит задовољство,
да страх виде на нашим лицима.
Тражиће од нас да кажемо,
пријатеље које смо имали,
друге људе где смо одлазили,
и све везе са ким смо имали.
Сва мучења треба поднијети,
и никога не треба одати,
но јуначки треба умријети”.
Изашли су из Пећине мирно,
као гости из неке кафане,
и презриво гледали четнике,
ко да им се ништа десит неће.
Пред пећином земљу су покриле.
црне браде као руна вуне,
те се отуд и мрак навукао.
Не могу се јасно препознати.
јесу л’ људи или су утваре,
ил’ су нека друга привиђења.
Кад вићоше борце пред пећином,
који су им много јада дали,
и у кости страх им ућерали,
заурлаше ко пси на курјаке,
и отпоче псовка и пријетња.
Четници их зграбише ко вуци,
конопцима везаше им руке,
и кренуше у правцу Мојковца,
пјевајући и веселећи се,
што ćy такве борце заробили,
без велике њине погибије.
Пред пећином породице Плачу,
и гледају шта четници раде.
Кад виђоше дјеца родитеље,
породице своје најмилије,
које више никад виђет неће,
да четници вежу конпцима
од лелека. вриске и кукања.
јечала су брда и долине.
Та се јека за планину веза,
узнемири цијелу планину.
Вјетрови се снажни појавише,
уздрмаше гору по планини,
те се зачу писка од вјетрова,
и захуча гора по планини,
као да се планина помами,
ил' да хоће смак свијету доћи.
Потмула се грмљавина чула,
ко земљотрес да је најавила,
те планиске звјери побјегоше,
на све стране јуре по планини,
удружене срне с курјацима.
и зечеви бјеже с лисицама,
И све траже да се негде склоне.
Све убрзо оне нестадоше.
сакрише се негде у пећине.
И облак се спусти над планином.
црн вијенац направи планини.
Над планином мрак се навукао,
у мраку се укрстише муње,
те парају небо над планином.
Траг светлости за њима се јави,
те обасја врхове планина,
на којим се небо наслонило,
па се брзо у мраку изгуби.
Тад се зачу снажна грмљавина,
заплака се висока планина,
сузе лије низ јелове гране,
жали борце јунаке без мане.
Смрче, јеле високи борови,
над борцима ширили су гране,
од времена да борце одбране.
Писком вјетра. јечањем планине,
с борцима се опрости планина.
Растају се борци са народом,
зло и добро с њим су дијелили,
од напада народ су бранили.
Из сна зимског природа се буди,
брда, пола, шуме и долине,
и извори где су воду пили,
да испратс борце за слободу,
и последњи поздрав им уруче.
И птичице своијем цвркутом,
огласише жалост за борцима,
са којим су оне друговале,
пјесмом овојом борце веселиле.
Узалуд су сва компоновања,
свих највећих умјетника свјета,
љепшу створит музику не могу,
од музике коју шума даје.
Поточићи тихо жуборећи
посмртну им пјесму отпјеваше,
јер те борце више видјет неће.
Једну ноћ су у затвору били,
и ту су их били и мучили.
да им кажу своје пријатеље,
и све везе са ким су имали.
Све су муке борци издржали,
и никога нијесу одали.
Пред народом који су позвали,
рече Павле једноме четнику,
да закоље везана Милаиа,
он му је брата убио.
Знак човјештва код њега се јави,
и он на то одговори Павлу:
„Нећу заклат везана човјека”.
Јавише се два друга четника,
пред народом заклаше Милана,
предсједника Народног одбора.
Крв се људска просу по ледини,
и обоји снијег око њега,
траг храбросги оста на снијегу.
слика борбе за род и слободу.
Умири се срце у јунаку.
мртав лежи Видаковић Милан.
у крви је својој огрезнуо,
и јуначке очи затворио,
да не гледа издајнике рода,
који чине таква нечовјештва.
Од жалости људи се окрећу,
да не виде у крви човјека.
Мирно заспа Милан на ледини,
нека му је слава ко јунаку,
јер се своме роду одужио,
за слободу живот положио.
Ту је Павле позвао Јагоша,
и његову храбру Јевросиму,
па им тежак услов поставио,
да с одрекну борбе и партије,
и да баце петокраке с главе,
да их пусти кући да се врате.
На то Јагош одговори Павлу:
„Да смо хтјели жалити животе,
ми у борбу не бисмо ни пошли.
Решени смо да борбу водимо,
за слободу својега народа,
кад затреба и животе дамо.
Нећемо вам пасти на кољена,
да молимо за наше животе.
За слободу и једнакост људи,
а под нашим знаком петокраке,
ми гинемо живот не жалимо.
Историја вас ће осудити,
за издајство својега народа.
,,Смрт фашизму слобода народу”
Онда Павле рече Јевросими:
„Одреци се мужа и осталих,
и да више не идеш у борбу,
да те пустим кући да се вратиш
Јевросима Павлу одговори:
“Са људима пошла сам у борбу,
и њих жива оставити нећу,
са људима волим у смрт ићи,
но живјети међу нељудима.
Народна сам учитељица,
и њему сам живот пасветила,
за његову слободу се борим,
и не жалим данас умријети.
Ви чините шта је вама драго,
време иде све ћете платити”.
Ђуришић се Павле наљутио,
на њихове дрске одговоре,
па он строго рече четницима:
„Нек и други комунисти знају,
да милости од четника нема,
водите их и стријељајте их".
Кад су хтјели на стрелиште поћи,
Јевросима воду затражила.
умила се и очешљала се.
Усправно je корачала млада,
ко да иде на неко весеље,
говорила није престајала,
и четнике свачим називала.
Зар вас није срамота четници,
од народа који је ту био,
да чините звјерства над људима.
Ако народ не смије говорит',
свако ће вас опсоват четнике.
Данас сте се направили јунаци,
те везана закласте човјека.
Ви јунака нијесте везали.
породица њега је везала,
ви га жива не би ухватили.
Док је био Милан на слободи
чувен јунак међу јунацима,
пред њиме сте били кукавице,
бјежали сте да га не сретнете.
Од његове велике храбрости,
тресле су се браде четницима.
Да је Павле видио Милана,
кад је борац био на слободи,
ноге би му клецале од страха.
Губало вас мајчино млијеко,
да су ваше мајке знале,
да подижу издајнике,
бациле би вас на ђубриште,
да од вас трага не остане
Наша војска свуда напредује,
и велики наши савезници,
брзо ћe се родити слобода
А куд ћете ви онда четници.
бацићете браде где не треба,
тражићете и мишије рупе.
да се гамо негде сакријете.
Мјеста за вас нигде бити неће,
гониће вас сви поштени људи,
отпаднике својега народа.
Чим ћете се правдат пред народом,
и пред нашом новом историјом.
када буде писала о вама,
изнијела ваша нечовјештва.
Ми смо знали зашто се боримо,
за слободу својега народа,
и ми ћемо јуначки умријет,
а ви ћете мријет кукавички,
издајници својега народа,
и свакога осрамотит свога.
Кад су дошли у мјесто Гротуље.
на граници од села Подбишћа,
где требају да их стријељају.
поред рака сви су постављени,
испред њих су четници стајали,
у рукама пушке су држали.
Рече тада Видаковић Јанко,
члан је био среског комитета:
“Ви четници тешка ништавила,
вјерне слуге свих окупатора,
за срамоту ко људи не знате,
у борбама слаби сте јунаци.
Ви изроди својега народа,
стријељате борце за слободу,
ми стојимо и не плашимо се,
ваших брада и вашег оружја.
Heкa знате народни џелати,
слобода се народу примиче,
и брзо ћe ред и на вас доћи,
да станете пред цијевима.
И последњи пут Јевросима викну:
„Нека живи комунистичка партија”
Последњу ријеч није довршила,
рафали су све њих покосили,
ту су живот за слободу дали
Могу л' људи нешто више дати,
од живота који су имали.
Нек о њима суде нараштаји.
Мика Башић борац за слободу,
као њена тетка Јевросима,
poђeнa је близу Иванграда,
У Лугама селу покрај Лима.
У борбама које су вођене,
на Пљевљима и другим мјестима,
међу првим борцима је била.
У борби је млада погинула,
у Пешцима близу Иванграда,
и ту живот за слободу дала.
Сви су они уткали животе,
за једнакост и за равноправност.
за слободу братство и јединство,
љепши живот свих наших народа.
Нека им је вјечна слава свима,
и свим другим јунацима редом,
који даше; живот за слободу.
Странице су наше историје,
све најљепше крвљу исписане.
Немајући спреме и оружја,
борбу водит тридесет на једнога,
побједит и слободу добит,
то је оно што је пјесннк реко:
„Нека буде шго бити не може".
На њиховим славним примјерима,
учиће се нова покољења
|
