На хиљаду девете стотине,
Дванаесте бијаше године,
Шекуларци са оружјем сташе,
Под команду Милову усташе.
Прије него што рат објавише
Карауле турске запалише
И у помоћ Србима пођоше,
До Загорја Турке потјераше,
У Беране "Аскер" се затвори
А Вешовић неће да одмори,
На Беране oћe да удари.
Спријечи га Вукотићу Јанко,
"Вешовићу, немој радит тако,
Јер је Порта тако наредила
С царевином турском уредила
Устанике да нико не дира,
Јер су жељни оног светог мира,
Паљевину и оштету плати,
Свако своме дому да се врати."
Кратко било, дуго не трајало,
Уради се што се планирало,
Србија се на оружје диже,
Ка слободи оће да је ближе,
Црна Гора уз Србију стаје,
Кад затреба и животе даје;
Мобилише војску од Приморја,
До високог врха Приједола.
Црна Гора рат је објавила,
На Турску је војску навалила,
Од Мурине па у правцу Плава,
Уста народ ко зелена трава,
Одмах ступи у редове строја,
Жељан славе и крвавог боја,
Па се креће к Плаву и Гусињу,
Ослобађа нашу постојбину,
На гребену положај узима,
Ка Космету знаке дава свима.
Мило Кењић град на Мокри узе,
Турска војска прољеваше сузе,
Низ Ругову с војском крчи путе,
Положаје заузима круте.
У помоћ му Јанко Аџић стиже,
Метохији равној да су ближе,
Паћаршију српску заузеше,
Ђе но круна Душанова бјеше,
Слободу јој за увијек даше,
Да је више не дирају паше.
Па пођоше да Пећ ослободе,
И униште вјековне изроде,
За слободу Дечана се боре,
То је војска мале Црне Горе,
Јер нашега батаљона чета,
Свуд јураше, ништа јој не смета,
У саставу Вешовић бригаде,
Душманима задаваше јаде.
Заузеше високе Дечане,
Задужбину Стевана Немање,
Ђаковицу па до "Швањског моста"
Црној Гори то бијаше доста.
Сад са српском војском се сусрећу,
Гледаш, брате, радост понајвећу,
У загрљај као права браћа,
Јер Орашка чета сад се враћа,
За њих бјеху Величани браћа.
Па хитају Скадру на Бојани,
Да крв проспу по голој пољани,
На великом оном утврђењу,
И бедему од жице сплетену.
Црногорска војска ударила,
И бедеме жице освојила,
Па од Скадра капију отвара,
И Везира са војском затвара.
Над Скадром су барјак разапели
Црногорски соколови смјели,
Црногорско право остварили,
За слободу сви су се борили.
Многог брата Брдањол прогута,
Покоси их као змија љута,
Али Скадра заузеше града,
Историјско мјесто од вајкада,
На темеље Вукашина краља,
Црна Гора слободно је стала.
Но, велике силе одлучише,
Црној Гори право ускратише.
Па се Скадар напустити мора,
Зато војска нема поговора,
Beћ се брзо поврати у базе
Да с' за Скадар поново сналазе.
Кад Бугари Србе нападоше,
Црној Гори гласи допадоше,
Па их сада у помоћи зову,
Историју да стварају нову,
Да Бугаре заједнички бију,
Брегалницу лешом да прекрију.
Па се војска Црногорска бира,
Да Србији даде вјечног мира;
Сад бригада Вешовића креће,
Да ордију Бугарску пресреће.
Пред батаљон Мило Кењић стаде
И Дечанском одреду припаде,
Па у одред Мило храбро оде,
Бугарима понеста слободе.
Брегалницу крваву преброди,
И Бугарске трупе он уходи,
Положаје круте освојио,
Па Бугаре назад повратио.
Но примирје за пар дана било,
Букурешт то се догодило,
Одмах њега и мир потписаше,
И Србима сву слободу даше.
Тад се војска Црногорска враћа,
Подгорици код краља навраћа,
Краљ Никола ту их благослови,
"Срећно дошли, моји соколови,"
На оружје ордене прилаже,
Цјелој војсци он овако каже:
"Послен срећно закљученог мира,
Нема нико да Вас више дира,
Хвала Богу за успјехе наше,
Јер зулуми турски сад несташе,
Освојисте и Косово ново,
Осветисте тјело Лазарево,
Историју основасте нову,
За јуначку храброст Милошеву,
Узданице наше домовине,
За слободу свако радо гине!
Да живите, моји соколови,
Јуначине, прави витезови!"
После овог закљученог мира,
Аустрија рат је објавила,
На Србију с војском ударила.
Ал се Црна Гора збратимила,
Од Дечана до те Босне славне,
Да опјевам и те борбе давне,
Црног Млађа и Вихру проклету,
Више пута од шваба узету.
Црногорска ту се крв пролила,
Аустрија кад је ударила,
А од Срба много више пута,
То је наша узданица крута,
За задатке које себи стави,
Батаљон се Милов ту прослави.
Похвале је велике добио,
У биткама што је заслужио,
Од Министра Вукотића Јанка,
Ђе је нада Црној Гори свака.
Батаљон је Милов похвалио
И последњу битку наставио,
У заштити Мојковачке битке,
Ето, браћо, сад њихове слике.
Краљ Никола све је опјевао,
Заслужнима ордене давао,
Васојево коло он дарива,
У том кругу он помиње Мила,
Па са њиме још неколко друга,
Црне Горе и њиховог круга:
Команданта Вешовића храбра,
И са њиме Цемовића Авра,
У заборав да не кличе вила,
Још наброји Сајичића Мила;
Михаила с њиме Божовића,
Јуначину и сивога тића,
И са њиме официре младе,
Душманима што даваху јаде,
Који војску предводише славно,
Ето брате није било давно.
Батаљон се Милов прославио,
Успомене храбре оставио,
Успомену он ову остави,
Да се тако даље и настави,
За слободу да се борит треба,
Ко за парче најслађега хљеба,
док је људи и људскога рода
Браниће се стечена слобода.
|
