Поново ми устрепташе груди,
Јер ме прошлост мога краја буди
Да посјетим високе Комове,
Те хајдучке поиосне дворове,
Дивну кућу за јунаке смјеле
Под борове и под вите јеле,
Јер ту зора слободније свиће,
Да опјевам браћу Нововиће,
По имену Богдана и Воја,
Та два брата, из борбе хероја.
Њих сељачка роди породица,
Коју ко’мока задоји литица,
Гдје закони владају морала,
Људска ријеч цијенит се знала.
Бјеху себи тврду ријеч дали:
Гдје је правда, гдје су идаели
Гдје народни интереси ишту
Да ће стати храбро на попришту;
То им бјеше мјесто најмилије
Док их црна земља не покрије;
Пут им бјеше кратак, али славан,
Јунацима великима раван.
Рано људска неправда их срете
И у живот сурови уплете
Да се боре јуначки и смјело
За велико Лењиново дјело.
Богдан бјеше изучио право
У вријеме тешко и крваво; .
Он гледаше село и сељаке,
Из ратова борбене јунаке
Сад невољног, биједног човјека
Гдје га гута банка хипотека,
Како тоне, у дугове пада,
Под теретом живота пропада;
И раднике, вјечне мученике,
Гдје подижу виле и фабрике
За господу и за богаташе
И остале друге великаше;
Како други њине згрћу паре,
Како они живе у страћаре
Гдје глад тешка и биједа вири
А смрт хара и болест се шири;
Па та стварност и њега пробуди.
Забољеше тешкоће га људи
Те он стаде у редове њине
Да се боре док слобода сине.
У личност се свестрану уздиже
Да за покрет ради и постиже;
Поста борац истински и прави
И на чело покрета се стави;
Тај задатак прими с пуно части,
Те га таквог прогонише власти
Јер закону постојећем скриви,
Илегално отпоче да живи.
А када су фашистичке снаге
Против наше домовине драге
Уперили своје бајонете,
А наш народ од колоне пете
Издат бјеше и предат туђини
Да робује у највећој тмини
Компартија из тих тешких дана
Поче стварат чете партизана
Своју земљу и народ да бране
Катаклизми да на путу стане;
Тада Богдан у подкомска села,
Гдје студена сливају се врела
Ко секретар Мјесног комитета
Окупљаше људе од покрета;
С њим и други родољуби прави
Он на челу покрета се стави.
Једне јулске и свијетле зоре
Испод Кома у високе горе
Запрашташе пушке устаничке,
Уз њих пјесме чују се момачке;
Чобанице оставише стада,
Омладина и села и града
Здружила се под барјак Партије
За слободу хоће крв да лије.
С њима скупа и ратници стари
Јер слобода њена груди жари,
И њима је домовина драга
Па је сада надошла им снага;
Ове јулске и свијетле зоре
Уз унуке хопће да се боре;
Пушке старе ваде сакривене,
У бојеве прошле прослављене,
Прослављене у три славна рата,
Кад збијени, брат уз свога брата
Јуришаху на шанчеве клете
Ради части домовине свете.
Док Ком горе, прошаран снијегом
Поноси се својијем стијегом
Пун прошлости из своје повјесме
Сада јечи од јуначке пјесме
И пушчане ватре и олује
Као муње кад по њему брује,
Ал’ с’ од њега ломе на све стране.
То јунаци своју земљу бране;
Хучи, тутњи, сва долина Лима,
Ратни поклич чује се селима;
Отац сина, а син оца кличе,
И армија из народа ниче.
Вољеноме примичу се граду
Да слободу донесу му младу;
На прилазу од Андријевице
Свуд борбене стижу јединице;
Богдан хита од мјеста до мјеста
И већ пушка фишистичка преста;
Застава се појави бијела
И сва ратна опрема цијела
Сад у руке паде устаника
Та побједа бијаше велика.
Но у томе валу народноме
И елану силном борбеноме
Кад се пјесма захори слободи
Што је народ с весељем изводи
Међу борце, што слободу бране,
Појави се Нововић Богдане
И док пјесма и даље се хори
Он отпоче њима да говори:
„Чуј, ратници, испод комскога струга
Ево данас фашистичка куга,
Та модерна сила од ратника
Под ноге је пала устаника.
Мени дужност сад налаже света
Секретар сам Мјесног комитета
Те Партије комуниста наше
Што осјећа увјек жеље ваше
Да честитам слободу стечену,
Монолитну слогу јединствену.
Ово мјесто, вазда устаничко,
А кроз прошлост истински војничко,
То збориште нашега пламена
Овјенчано славом кроз времена
Прво поста гњијездо слободе
Међ’ европске цијеле народе
Што под чизму фашистичку стењу;
А на комском високом стијењу
Лепрша се застава слободе
То је понос за наше народе;
Та застава поносно се шири,
Те слободе ви сте пионири;
Ово јутрос што се овдје збило
То у срца вашима се крило;
Ово није ни стихија дана,
Него тежња и жеља свестрана
Напаћеног нашега народа
Који хоће да зрачи слобода.
Ми од наше мале Црне Горе
Што с' ослања на Јадраноко море
Створићемо европску тврђаву
И фашизму одрубити главу,
Јер оружје отето душману
Од сад ће му да задаје рану;
Широм наше домовине миле
Нове снаге редове су збиле
И устанак у земљи се шири,
Рађају се борбе пионири;
Па ме чујте, борци и јунаци,
Пред нама су сад тешки задаци,
Јер фашизам бијесни крвави
И Москва се у одбрану стави;
У овоме историјском дану,
Отимамо топове и пушке
И прси смо распалили мушке
Па весело, пуно снаге све је
Те топове, те ратне трофеје,
Њих нам сада распоредит ваља,
Јер то борба изискује даља
У велике предстојеће дане;
С једним треба поћи за Беране,
Да помогне у његовом паду;
Други додат Колашину граду
Трећи Плаву, на извору Лима,
Јер ће тамо требат’ ратницима.
Сад нам ваља поставит управу,
Власт народну изабрати праву,
Та власт биће правих представника
А у лику нових одборника
Официри војску нек саставе
И тој власти под команду ставе
Да задатке извршују њене
И акције спроводе борбене;
Свом народу вјерно да послуже
И подршку свестрану да пруже;
Свако своја да заузме мјеста
Јер власт стара са функцијом преста
И закони њени већ не важе,
То са жељом народа се слаже.
Ми смо одсад вође и судије,
K'о поштено хоће, то умије;
Ми стратези и ми генерали,
Ал задаци то нијесу мали;
Ми смо борци за праву слободу
И све друго што треба народу
Све морамо знати и умјети,
Ратно бреме смјело панијети.
Наша борба ново друштво рађа
И нас чека сјутрашњица слађа;
Против нас су снаге реакције
Ал се њима дозволит не смије
Да разбију снагу јединствену
У цјелину снажну окупљену.
Чекају нас дани предстојећи
И задаци све тежи и већи;
Биће борба и тешка и крута
И крв наша данас је просута
Ми имамо рањене и мртве
Ал су наше то свијетле жртве;
Јер у боју гинути се мора;
А синове ових комских гора
Смрт их никад не може заплаши'
То су преци доказали наши;
Па напријед у име народа
Јер то тражи правда и слобода
Тражи наша земља поробљена
Да је наша снага јединствена!"
То изрече, на пут ратни крену
И загази смјело на арену;
Свуд достиже гдје потреба тражи,
За стратега великога важи.
Тешкоћама често се ругаше,
С друговима дивно говораше
Бјеше весео и близак људима
Те он срца освајаше њина.
Путем ратним свуда иде смјело,
Штаб Врховни процијени му дјело
Ко јунаку великога смјера,
Те га у ред сврста пролетера-
У тој првој створеној бригади
Политички да дјела и ради;
Од њих пређе међу Далматинце
У борбене њене јединице,
Њин комесар поста омиљени,
Оста с њима на ратној арени.
С њима пређе босанске планине,
Гдје интерес тражи домовине
Свуда бише и крв своју лише,
С њима Богдан историју пише;
Најславније што су стране њене,
То бригаде пишу прослављене.
Бораше се на Дрини и Сави
И Сутјесци што крвава јави,
И преброди и Неретву воду
Остварује жељену слободу.
Свуд војничко доживљује славље,
У покрету бјеше уз Конавље;
Из побједе у побједу хита,
И на Марјан доприје код Сплита,
А Сплит град га посебно завоље
Што му пружи помоћ у невоље,
Јер он праве симпатије сије
Како ратник велики умије.
Помагаше на фронту борцима
И у власти младим одборима
Свуд га траже јер је помоћ права,
Критика му искрена и здрава.
Но у томе радноме елану,
У једноме септембарском дану
Четрдесет и треће у ноћи,
Кад хоћаше преко Клиса проћи,
Баш на мјесту те га Грло зову
Да би дужност обавио нову,
Са три друга бјеше у колима
Што их бјеху отели Њемцима
У засједу швапску су упали,
Запрашташе пушке и рафали
Те куршуми падају ко киша.
У Богдана идеја је виша,
Дух ведрине својствен јунацима
Што припада нашим горштацима-
Овдје бјеше на правоме мјесту;
Па кад Њемци заузеше цесту,
Код овога народнога сина
Испољи се права величина,
Јер борбено, јуначки устаје
И наредбу друговнма даје:
Да се свако оружјем спасава
Док он свима одступницу дава.
Ту је својства испољио своја
И умрије он смрћу хероја:
Кад већ бјеше одлучио тако,
Другови му одступише лако,
Јер он брзо парабелум хвата
И фашисту погоди џелата;
Ал’ му срце на њих бјеше жедно
Те и с другим заврши уједно;
А трећега кад на земљу свали,
Покосише и њега рафали,
Паде Богдан, јунак са Комова
Ко бор вити под удар громова
У Цецуне, у родно му село
Гдје је ратно отпочео дјело.
То је један од људи хероја
Што окруни славом дјела своја;
И легенда наша годинама;
То је оно што припада нама
То је свјетлост из великих дана,
Историје најсвјетлија страна
Што дјелује као симбол прави
Гдје погледи још гледају здрави.
То син бјеше оне славне зоре
Што најприје сину с „Ауроре“
Која стари свијет огњем гађа
Да се нови у мукама рађа.
К смрти Богдан прерано похита
И народ се с пуним правом пита
Зашто звање не има хероја
За заслуге и јунаштва своја;
Но тим звањем народ ће га звати
Јер истину неће порицати,
И његова цијела породица
Бјеше борбе права узданица
Што слободе чисту кућу зида
Милан брат му па и сестра Вида
И Војова другарица Боса
Сви су борци са пуно поноса
Пребродише сву ратну олују
Гдје подвизи јунака се кују
Но ће пјесма даље рећи моја
За пут ратни њеног брата Воја.
Тај челични ратник испод Кома
Од својег је васпитаван дома
Како треба вољети човјека
И неправди тражити лијека.
Те од првог дана од устанка
Бјеше примјер великих јунака.
У борбама он бијаше први,
За слободу даде своје крви
Рањен бјеше на врх Трешњевика,
Ал’ та рана не сломи ратника,
Но пријеђе три године рата
И свуда се с тешкоћама хвата.
Прима многе дужности, функције,
Ал’ се никад препануо није.
Четрдесет четврте у љето
Кад фашисти, разбијени, ето
Још насрћу као љуте змије
Да одрже своје позиције
Па на покрет свуд се њихов пази,
Реакција гдје је још на снази,
Гдје та клица од отрова тиња.
Тад на терен Плава и Гусиња
У те дане тешке и велике
Ту послаше најбоље ратнике
Од Шиптара и Црногораца,
Све по дјелу бираних бораца,
Међу њима Нововића Воја
Јер је чуван за сва дјела своја
У те дане, за ратнике славне,
Што већ жеље остварују давне
Наша војска из Бригаде пете
Те борбене изводи покрете
Заузеше прелаз Липовице
И прегнаше крваве убице.
Њима срце заигра у груди
Јер су прави ратници и људи
Отпочеше борбу с балистима
Да помогну својим друговима.
Ал' у Дољи, Гусињу је близу
Гдје фашисти преживљују кризу
А слобода треба да засија
Ту се борба крвава одвија.
С Липовице банде разбијене
Овдје сада бјеху прикупљене;
Навалише са свакоје стране,
Но јунаци херојски се бране;
Ратна срећа умије да вара,
Да на бојном пољу разочара,
Да постане пакосница права,
С јунацима да се поиграва.
Таква бјеше и овога дана
Жедна крви из људскијех рана.
Тутњи борба жестином оркана,
Крв је људска земљи сада храна;
Све се више погоршава стање,
Јер док сунце пробија кроз грање
Као брашно кроз велико сито
Бојно поље крвљу је залито;
Чељуст смрти прикрада се љута
Хоће младе животе да гута
Несита је, за милост не знаде
И отпоче редом да их краде
На сан тешки све нас то подсјећа
Јер се збила велика несрећа
Усред тога крвавога боја
Убише нам Нововића Воја,
Ревноснога члана Комитета
Њему дужност то бијаше света
А и брига тада понајвећа;
Ту убише и Башића Бећа,
Старог борца из овога краја
Те га народ к’о таквог убраја
У јунаке великог покрета
Секретар је Мјесног комитета.
И ту Јусуф Реџепагић паде
Што га народ овог краја даде;
Паде Јусуф бранећ дјела своја
У округу он је глава СКОЈ-а.
Ту убише још и Аља Хота,
Младог борца, члана Капејота.
За јунаке испод Проклетија
Ова земља бјеше најмилија
И слобода за коју се гине,
А и живи у ове планине
Гдје се диже Виситорска гора
За њих она драга бити мора,
Јер из њених њедара су никли
И на живот сурови навикли.
Ту јунаци са извора Лима
Бјеху примјер другим јунацима
Како треба бранити слободу
И служити својему народу.
|
