Шта се чује, ко ли јадикује,
под Комове у Васојевиће?
Јал’ се, мутна, ваља Перућица,
да ли вода јечи Злоречица,
јал’ по Пеу, завијају вуци,
ил 'удрише низ Полимље Турци,
имал’ ’ишта од тога страшније.
Процвиљела бјеше Српкињица,
а на оџак куће Бојовића.
Бојовића бјеше удовица,
она цвили и невоља јој је,
зулум ју је уочио тешки,
а од Доке љута Латинина,
а од Доке, Арбанашког сина.
Те се бјеше аси учинио,
па је с војском логор направио,
на широке од Пеа Локвице,
па турио намет на вилајет.
Он ти тражи с оџака ђевојку,
и поред ње коње седланике,
и још тражи срмајли оружје,
Бојовићи што су га носили,
кад су земљи поглавице били.
Она цвили у тужби нариче:
„А, ој роде, а, ој доме мили,
ја какви су наши стари били,
главе даше, зулум не пушташе,
докле бје у два Васова вука,
ја два вука, Васова унука,
Вук Брајотић и Вук Маринковић.
Кад душману на мејдан стадоше,
своме роду славу завјешташе,
Александра и Светог Јована,
те га славе у годину дана.
Још ти бјеше поп Вулић Катана
с девет сина, девет Катанића,
па два брата, до два Бојовића,
Бојовићу Ђека и Вуксане,
обојицу погубише Турци.
Вуксан паде Скадру на Бојани,
млади Ђека на сред Пећи равне.
За слободу што су се борили,
јуначки су главе изгубили,
па сад земља нема господара,
осим неког кнеза Бабовића.
Ђе си кнеже, ниђе те не било,
ал’ не чујеш, ил’ абера немаш,
Ал’ душману на мејдан се спремаш”.
Она мјаше нико не чујаше,
ал’ је чуо кнеже Бабовићу.
Душману се примакао близу,
да душманске уходе логоре,
бил’ могао њима ударити.
Тад он зачу добро Српкињицу,
Бојовића знану удовицу,
јунака је лако укорити,
те Раслава брата дозиваше.
„Ој Раславе, мој брате од мајке,
боље нам је сада погинути,
но срамоту роду оставити.
Ти се, брате, са јунаштвом хвалиш,
водиш чете око Колашина,
и тврдога Плава и Гусиња,
тамо бијеш зулумћаре Турке.
Данас ћу ти виђети јунаштво”.
Па дружини поче да говори:
„Ој дружино, браћо моја драга,
рад’ образа и ради јунаштва,
и рад’ наше сиротиње раје,
притегните на ноге опанке,
карабинке пушке потпрашите,
опколимо са четири стране,
па по једну пушку истуримо,
за оштра се гвожђа ухватимо,
у Клименте јуриш учинимо.
Имам добар биљег од јунаштва,
те побједа мора бити наша”.
Сложно друштво слуша старијега.
Притегоше на ноге опанке,
карабинке пушке потпрашише,
опколише са четири стране
Па по једну пушку истурише,
за оштра се гвожђа у’ватише,
у Клименте јуриш учинише.
Одјекује на Пеу Локвица,
Баљ се стресе - јечи Жељевица,
а Јерина одјекује глава,
а од крви поцрвење трава.
Ратници се за грла ’ватају,
један другом ваде очи живе.
Бог знаваше шта бити оћаше,
да не бјеше доброга јунака.
Добар јунак у бој прискочио,
са неколико добријех момака,
од Краштице крвавих јунака.
Ђед Дедока пред њима иђаше
а за њиме браћа Николића
танке шаре носе на рукама,
јатагана држе у зубима.
У Клименте јуриш учинише.
Разгоне их по гори зеленој,
поклаше их као јагњад вуци.
Ал’ повика добра Српкињица,
Бојовића виче удовица:
„Браћо моја, моји соколови,
арнаутска оде поглавица,
утече ти Крњчу маленоме,
мисли бјежат граду Гусињскоме”.
А кад кнеже зачу лакрдију,
он Раслава брата имењаше:
„О Раславе, црни ти образ био,
знаш што сам ти данас говорио,
арнаутска ојде поглавица,
побјеже нам Крњчу маленоме,
мисли бјежат граду Гусињскоме”.
Брже кнеже до зекана дође,
удара га плетеном камџијом,
сустрмице оде попријеко.
Раслав скочи на ноге лагане,
и остали од боја јунаци.
Стигоше га Крњу маленоме,
ал ’повика кнеже Бабовићу:
„Арнауче, црни ти образ био,
што утече данас са мејдана,
да на гвожђе живот дијелимио”.
Арнауче побјећи могаше,
но не може бјежат рад јунаштва,
па поврати вранца од мејдана,
да сусретне кнеза на зекана.
А кнез трже оштра јатагана.
Но Латинче пријевара стара,
тајно вади двије пушке мале,
наслони и вранцу међу уши,
па на кнеза ватру оборио,
црне трубље дима истурио.
Али њему Бог и срећа даде,
ни једна му ране не зададе.
Ту се кнеже није препануо.
Једном га је ножем ударио,
грдну му је рану начинио.
Арнау’че смрти се препаде,
плећа даде, па бјежати стаде.
Брз је вранац пуст he останути.
Ђед Дедока не сједи залуду,
танкој шари живу ватру даје,
добра пушка ватру прихватила,
паде с коња Арнау’че љуто,
с коња паде у траву на главу.
Насмија се кнеже Бабовићу:
„Стани Дока - hepa те Дедока”
Ђед Дедока, наш соколе сиви,
твом јунаштву нек се свако диви.
Ђед Дедока одсјеци му главу,
а трупину остави у траву,
нек се с њоме хвале Арнаути,
И нека се науче памети,
с ким ратују по овој врлети.
Образ раје није на цједило,
да с њим раде што је њима мило”.
Ратници се момци сакупише,
од Климента шићар дијелише.
Кнезу даше двије пушке мале,
Ђеду Бају вранца од мејдана.
|
