Књигу пише паша Карамане
Са сред Пећи, града бијелога,
А шаље је ломном Шекулару
На јунака Љевачину Вука.
У књизи га паша поздрављаше:
"Чујеш мене, Љевачина Вуче,
Добро слушај шта ћу говорити:
Силну мислим војску покупити,
С њом на Црну Гору ударити,
Под царем је нашим покорити
И хараче у њој покупити;
Цар Шћепана жива ухватити
Ил његову главу погубити.
Пролаз оћу да ми пуштиш војсци
Преко твога ломна Шекулара,
Кунем ти се и вјеру ти давам:
Теби нећу учинити квара!"
Кад је Вуку књига допанула,
Те видио шта му паша пише,
На муку се Вуче придесио.
Јер пуштити пролаз турској војсци,
То никако Вуче не оћаше;
Заратити с једном царевином,
Ни то њему лако не бијаше.
Ма је Вуче на једно смислио,
Па је другу књигу направио
И у њојзи пашу поздравио:
"Чујеш мене, пашо, Пећанине,
Ја ти пролаз пуштит војсци нећу,
Таман да hy изгубити главу".
Кад је паша Вука разумио,
На њега се много расрдио,
Па је силну војску окренуо,
На двоје је војску раздвојио:
Пола посла низ равно Полимље,
Пола војске - петнаест хиљада,
И он с њоме - на Шекулар пође.
Цио га је огњем попалио
И у њему пребијелу цркву.
Пред пашом се Вуче измицаше,
Право иде уз долину Лима,
Да би тамо помоћи добио,
Али тамо никог не бијаше.
Вуче нема седам стотин друга.
Кад је био испод села Трепче,
Ту је Вуче пашу сачекао
И са њиме борбу отворио.
Но велика сила у Турака
За Вукову малену дружину!
Није дуго прошло, николико,
С Вуком оста сто педесет људи.
Опет Вуче пред Пашом измиче.
Докле дође Марковој пећини.
У њу се је Вуче затворио,
Јер мишљаше да he паша проћи.
Ал је паша Вука познавао,
Па га није хтио оставити:
Пред пећину стражу поставио.
Вуче нема хљеба и дувана,
Нит имају ватре, нити воде.
Тако стало за недељу дана.
Кад се Вуче јаду досјетио,
Да га паша оставити неће,
Он истури бијела барјака,
Да се паши с дружином предаје.
Ту је паша Вука прихватио
И велику пратњу одредио,
Посла Вука у своју тамницу
Са стотину и педесет друга.
Па он с војском Црној Гори пође.
Док је паша тамо војевао,
Дошао је црни Арапине
И бијели шатор разапео
Украј Пећи, града бијелога.
Па по граду на мегдан позива,
Ал му нико изаћ не смијаше.
На град Арап намет учинио:
Купи харач, доносе му вино.
Тако прође три мјесеца дана,
Док се паша с војском повратио.
Кад је Арап за пашу дознао,
Он и њега на мегдан позива.
Жао паши главу и господство,
Па он себи тражи замјеника,
Ал га нигдје наћи не могаше.
Нешто му је на ум припануло,
За јунака Љевачину Вука,
Па узима од тамнице кључе,
Те отвара на тамници врата
И дозива Љевачину Вука:
"Чујеш мене, Љевачина Вуче,
Мене Арап зове на мегдану,
Оћеш ићи на мегдан Арапу
Тамнице hy тебе ослободит!"
Ал му вели Љевачина Вуче:
"Чујеш мене, пашо господару,
Нећу ићи на мегдан Арапу,
Да тамнице мене ослободиш,
Већ ми пусти сто педесет друга
Нека иду својијем кућама,
Ја hy ићи на мегдан Арапу
Ако Бог да и срећа јуначка,
Те погубим црна Арапина,
Затвори ме опет у тамницу!"
Кад је паша Вука разумио,
Он му пушти свеколико друштво,
Вука води собом на дворове.
Ту га паша вином напојио
И добријем месом нахранио,
Па на слуге вику учинио.
Доведоше коња пашинога,
Сам му паша сабљу доносаше.
Нешће Вуче коња пашинога,
Ни његову сабљу оковану,
Beh му тражи мача зеленога,
Што му га је паша одузео,
Па он пође пјешке на опанке,
Док у поље испред града дође.
Ту посјече дрвену тољагу,
Па је узе у десницу руку,
У лијеву мача зеленога.
Тако Вуче преко поља пође,
Док шатору Арапову дође,
Па Арапа на мегдан позива.
Кад је Арап Вука сагледао,
Чуду се је Арап зачудио:
Шта ће Вуче њему на мегдану
Кад он носи дрвену тољагу,
Још је носи у десницу руку
У лијеву мача зеленога!
У себи је Арап помислио
Да Вук не зна мегдан дијелити,
Beh да га је паша оправио
Да његову замијени главу.
Па је Арап на ноге скочио,
Појахао танку бедевију,
Посјеклицу сабљу извадио,
Па на Вука загон учинио,
Да његову посијече главу,
Па да иде паши на дворове,
Да и њему посијече главу,
Да му узме коња и оружје
И покупи сво пашино благо.
Ал да видиш Љевачине Вука!
На тољагу дочека му сабљу,
А лијевом бјеше замахнуо
И својијем мачем зеленијем
Те Арапу посијече главу,
Па је носи паши на дворове,
Ал га паша чека испред двора,
Поведе га на бијелу кулу,
Ту га паша дивно обдарио
И здраво га кући отпремио
|
