Састали се људи и јунаци,
укрштене сабље и барјаци;
О јунаштву великоме зборе
како да се са турцима боре
рече Миљан Вуков - војевода:
"Ја сам Србин,црногорског рода.
од јуначког братства и порода.
Част ми људска и јунаштво не да
да се ово безакоње гледа.
Нама браћо, Турци Колашинци
у свакаквој згоди и прилици:
нападају планинска пасишта,
катуни нам посташе згаришта.
Мојега су погубили брата.
и главу му откинули с врата.
те се са њом у Колашин зоре,
да су они бедем Црне Горе.
и да раде шта је њима воља
од Комова до Капина Поља.
Него браћо из Васојевића,
сакупићу хиљаду ђетића,
а својег ћу послат абердара,
код чувених морачких главара.
у бијелу ларву Немањића,
нек' Новицу траже Церовића.
нек' Церовић рече војеводи:
"Купи војску на Колашин ходи!"
У Речине да се саставимо,
план за напад да ту направимо."
Кад Новица разумио гласе,
главаре је скупио уза се.
“Ево абер побратима мога,
тражи помоћ са помоћу Бога.
Па скупљајмо војску до Рзаче.
из Роваца и двије Мораче;
да у само освитање зоре,
изађемо с војском на Изворе."
Кад наредбу ову разумише,
сваки својој страни пожурише.
Пушчани се зачуше плотуни
све се живо по Морачи збуни.
Ти абери чујају се често
па хитају на саборно мјесто.
Сакупи се петнаест стотина,
док Новица људска величина,
рече абер какав је добио:
"Па бих браћо свијех замолио,
да хитамо уз Раичавине
да смо прије зоре у Речине!"
Кад нардбу овакву добише.
у манастир причешће примише,
уз адете старе црногорске,
па се двије састадоше војске.
План за напад одмах направише,
и Колашин с војском опколише,
стоји плотун са свакоје стране,
ал' се добро Колашинци бране.
У чардак се утврдили Турци,
прић' не могу ни од куд' хајдуци.
С пенџера се из пушака гађе,
док се војска црногорска снађе.
јер начина другога им нема,
сакупише сламе и сијена;
до чардака свуда насложише,
па живијем огњем наложише.
Пламен бјеше свезо до небеса
од плотуна Колашин се стреса.
а пјесме се црногорске чују.
на чардаке Турци јадикују.
Неки плачу, а неки кукају
Црногорце моле за предају,
И куну се: "Нашега нам дина,
ми нећемо ићи по планина!
нит' нападат сеоске катуне,
нит' почињат бојеве и буне,
нити тражит харач да нам дате.
нити цара нашег' да слушате,
о свом смо се забавили јаду,
мирно ћемо живјети у граду.
Свога ћемо упознати цара.
нек' не чека и нек' се не вара,
да ће икад добити хараче,
из Роваца и двије Мораче,
из Васова племена и Куча",
али се опет обруч не распуча.
Град Колашин у опсади држе,
бунтовнике живим огњем прже.
Крв се турска низ пенџере стече,
изнад града црни гавран гаче.
У манастир задужбину стару,
јече звона на светом олтару,
јер су дјеца дошла и нејачи
да причешће приме у Морачи.
због побједе славне и освете,
да прославе дан побједе свете.
Ту је опште настало весеље,
хајдучке су остварене жеље.
Па се чуло за побједу ову,
а кости их прадједовске зову.
Кад команда црногорска даде:
"Град Колашин пуштај из опсаде!
Нек се војска скупи и почине
зборно мјесто у село Речине,"
гдје добише војничка признања
и чинове и одликовања.
Па их истог дочекаше дана
пред манастир масе Морачана,
да сви скупа живе у слободи
ВАИСТИНУ, НЕК СЕ ХРИСТОС РОДИ!
|
