Ни зорице, ни бијела дана,
од Данице ни спомена нема,
док с' у Скадру врата отворише,
из града је јунак излазио
на дорату коњу од мегдана,
зелен га је барјак поклопио,
поклопио њега и дорина,
за њим иде до тридест Турака,
то бијаше силан Јаут-бего.
Па говори силан Јаут-бего:
"Браћо моја, до тридест Турака,;
није л' мајка родила јунака,
ја л' сестрица брата одгојила
на чистоме ђевојачком крилу
и мушким га опасала пасом
и јуначким дозивала гласом,
спремила га у чету јуначку,
да је данас у мојој дружини,
ко би знао село неробљено,
неробљено ни скоро паљено,
ђено бисмо шићар шићарили?"
Све му ћути тридесет Турака,
проговара луди Амет-ага: "
Ја мој брато, силан Јаут-бего,
што he теби село и ђаволи
откле he нас Власи поћерати?
Већ ја знадем ћара и шићара:
да идемо цркви у Дечане,
да бијелу поробимо цркву,
да носимо благо Немањића,
а нико нас поћерати нема,
него сами црни калуђери,
ни у једног ни пушке ни ножа".
Кад то чуо силан Јаут-беже,
он послуша свога брата мила,
па окрену тридесет Турака,
отидоше цркви у Дечане.
Далеко их старац угледао,
угледао старац игумане,
а мало их ближе сусретнуо
те им добре коње прихватио
па одведе коње у подруме,
а одведе у ћелије Турке.
" Ја чујеш ли, старац игумане,
готов', море, господску вечеру,
јање пеци, а туку пирјани,
а замеди препеке ракије."
То је њега старац послушао,
те зготови господску вечеру,
те вечера тридесет Турака.
И ту Турци ноћцу преноћише.
А кад свану и огрија сунце,
поранило тридесет Турака,
они пију каву и ракију;
кад се мало понапили Турци,
проговори силан Јаут-бего:
" Ја чујеш ли, старац игумане,
ти отиђи у бијелу цркву
те донеси благо Немањића,
да ти б'јелу не поробим цркву!"
Ал' говори старац игумане:
"Прођи ме се, силан Јаут-беже!
Овђе није Немањића благо,
веће нешто сиротињског блага;
однесеш ли сиротињско благо,
клеће тебе млога сиротиња".
За то Турчин хаје и не хаје,
већ дозива опет игумана:
"Игумане, један папазино,
зар ти људски послушати нећеш?
Ако викнем Арнауте љуте,
жива ће те на ватру ложити
и на сваке муке ударати,
па их опет мораш донијети!"
Опет вели старац игумане:
"Ви можете како гођ хоћете,
али нема блага Немањића".
Тек да скочи тридесет Турака
да ухвате старца игумана
да на муке њега ударају,
ал' се Турцим' даде погледати,
погледати низ поље зелено,
ал' ето ти једнога јунака,
све курјачки каса преко поља;
какво му је свијетло оружје,
све у срми и у суву злату!
Кад га виђе силан Јаут-беже,
он је своме говорио друштву:
"Морете ли, браћо, познавати
оно псето што каса уз поље?"
Познаје га тридесет Турака,
познаје га, познат га не може.
У то доба јунак у ћелију
те Турцима добро јутро виче,
и Турци му помоћ прихватили:
" Да си здраво, силан каурине!"
А то бјеше Брђанине Перо.
Помаче се тридесет Турака
те и Перу мјесто направише
у застави према Јаут-бегу;
дадоше му чаше неколике
ожђелдије и добродошлице,
док се Перо мало напојио.
Када чаша Јаут-бегу дође,
онда вели силан Јаут-бего:
"Здрав да си ми, Брђанине Перо!
Ни у моје, ни у твоје здравље,
ни у здравље цара ни ћесара,
ни у каква преча господара,
већ у мога мача зеленога,
који ће ти одсијећи главу!"
Ћути Перо, ништа не бесједи.
Чаша иде од руке до руке,
докле дође у Перове руке,
онда Перо бегу наздравио:
"Здрав да си ми, силан Јаут-Бего!
Ни у моје, ни у твоје здравље,
већ у име Бога истинога
и светога краља Дечанскога,
коме сам се данас замучио,
и у мога бистра џевердана,
који ће ти срце прекинути!"
Чашу попи, на синију баци,
а положи пушку по синији,
доброј пушци даде ватру живу,
добра пушка ватру прихватила,
не поквари токе на прсима,
већ поквари срце у Турчина.
Како беже паде по трпези,
а то цикну луди Амет-ага,
па потеже од бедрице ћорду,
шћаше Перу одсијећи главу;
дочека га Брђанине Перо
а на своје двије пушке мале,
на прси му токе проломио
и на леђа пенџер отворио.
Онда скочи Брђанине Перо
па потеже ножа окована,
у остале ударио Турке,
седам-осам одсијече глава,
а остали побјегоше Турци:
од тридесет, двадест је утекло,
нити траже коња и оружје,
нити траже блага Немањића,
већ да кажу како им је било
кад су ишли цркви у Дечане
те тражили Немањића благо.
|
