Боже мили, на свему ти хвала,
шта се чује у Васојевиће.
Књигу пишу од Гусиња Турци,
па је шиљу у Васојевиће,
у Цецуне, на крајину љуту.
Књигу носе двије тице црне.
Лете тице преко Липовице,
преко давне турске касапнице,
па их ето преко Зелетина
ђе се вију вуци и хајдуци
и ђе грме облакиње виле.
Лете тице низ ломне Стубице,
па их ето пред Лукине дворе.
Гракћу тице до неба се чује.
Како која над обором гракне,
црн се облак на кућу натакне.
Црне тице нико и не чује,
ма их чује из Цецуна Лука,
па их вако са обора пита:
"Одакле сте, врани, галоврани?
Да нијесте са Кома планине,
с Липовице, турске касапнице;
да нијесте са брда Превије,
са Превије. турске крвопије:
да нијесте с брда Зелетина.
или откуд с Плава и Гусиња?"
Загракташе врани. галоврани:
"Кад нас питаш из Цецуна Лука.
одакле смо и са које стране.
казаћемо, тајити нећемо:
"Ми нијесо са Кома планине.
с Липовице. турске касапнице,
ми нијесмо са брда Превије,
са Превије, турске крвопије;
ми нијесмо с брда Зелетина,
но смо, старче, с Плава и Гусиња.
Жалосне ти гласе доносимо:
јуче ти је синак погинуо
од Турака из Гусиња града,
баш Милета, јединац у мајке.
Пушке су га турске погодиле
посред прси, у срце јуначко.
Жив ти није земљу дочекао,
и ено га крај запис-камена,
крај камена из давних времена."
Кад то зачу из Цецуна Лука,
јекну мушки, примаче се пушки,
па овако ломан проговара:
"Иш с обора тице злогласнице!
Откад су вам поцрњела крила,
никад добре не носисте гласе.
Вазда ли сте мајке заплакале
и сестрице у црно завиле.
Вазда ли сте старце натјерале
да лелекну и међ' људе јекну.
А знао сам светог ми Лесендра
да Милету друга убит неће
но гусињска, ја ли арнаутска.
Знам, гаврани, било је подавно:
давно било, свуд се спомињало
шесторица мојих погибоше
од гусињске и од арнаутске.
Па их оћу по имену казат:
Арнаути, на гласу јунаци,
погубише младога Симона,
па Стефана, на избор јунака,
и челичног Милунова Марка.
А Гусињци, превјерице старе,
погубише Милуна и Рада,
па Милоњу, јединца у мајке.
Сви бијаху лоза Остојина,
који уби усред бјела данка,
арнаутског војводу Леш-Марка."
Шћаше Лука јоште да нариче,
но прнуше са обора врани,
одлетјеше преко Зелетина
и Гребена, високе планине.
Сам остаде Лука на обору,
нешто мисли, па наједном смисли:
" Ја по данас живјет' више нећу."
Стаде Лука пушци да бесједи:
"Пушко моја, московко русијска,
вазда сам те, пушко, вјеровао.
Ниједном ме ниси преварила,
но си била вјерна и уздана.
Ти нијеси знала да претуриш,
да претуриш, ја ли да потуриш,
но си била међу очи живе,
ја лу прси, ја л' срце јуначко.
Ја те кумим Богом великијем,
бидни опет као што си била,
проговори како си зборила,
ама чувај образ међ' пушкама.
Ако данас одржиш јуначки,
вазда ћеш се под Ком спомињати
и зеленим Васојевим Лимом.
Држ'се, пушко, Лукино уздање!
Ено, пушко, Швабе и Шиптари,
ено опет Турци од Превије,
од Превије, турске крвопије.
Удри, пушко, немој преварити.
Ја и ти смо ко брат и сестрица.
Ђе ћe сестра брата обманути.
а брат ђе ћe сестру преварити."
Боже мио. на свему ти хвала,
да је коме Луку погледати.
сви би рекли. у све се заклелп.
на старије наличи јунаке.
Да је доба војводе Николе,
ил' Станоја, кнеза Дабетића,
ил' Туслана, војводе брдскога,
ил' Селака, Русланова сина,
сви би рекли, у све се заклели,
оно ти је Николин Оташу,
који уби бега Љубовића,
за Станоја, брата рођенога,
у Мостару, у Ерцеговини.
Како није доба Николића,
како није доба Остојино,
Драг-Лалино, нити Милуново,
Сви би рекли, у све се заклели,
оно није Радојев Јакове,
нити Стефан, јунак од јунака,
него Лалић из Цецуна Лука.
Није гори Лука од Јакова,
није гори Лука од Стефана! ...
Дође часак бити ил' убити!
Стиже Швабо пред Лукине дворе.
Кад си дошо пред Лукине дворе,
кад си дошо из равна Берлина,
испод Кома, испод Зелетина,
нек и твоја стара мајка кука,
као Лалић из Цецуна Лука."
Пуче пушка, московка росијска,
не превари узданица стара,
не превари но се тек прослави.
Лука уби њемачког мајора
да се знаде, да се приповједа:
Нетко бјеше из Цецуна Лука!...
|
