Једно јутро пролетњега дана
Бјеше група друштва одабрана
На службеном путу да путују
Један другом правац показују
Своју дужност мисле обавити,
А натраг се здраво повратити.
То бијаше друштво и љепота
У слободу кад није голгота,
Па су тако раздрагани били
Један другом шале говорили.
А лланине ко љепота јесу
Људске главе често и однесу
Бјеласица и Зекова глава
Гдје планински орао не спава.
Биоградска гора позната је
И дрвета тисовога ту је
Ријетко га у свијету има
Соколова и орлова плима
Ту језеро нигде не отаче
Тешко мајци кад за чедом плаче.
На хиљаду девете стотине
седамдесет и осме године
У прољеће када цвјета цвјеће
Па то друштво у планину креће
А од тога града Иванграда
Хоће бити великога јада
К Брајеници у Зломе потоку
А са „џипом" у брзоме скоку.
Службеници Шумског предузећа
Чекаше их велика несрећа
Уз Ријеку к Шекулару томе
Да вам кажем 'о случају 'воме.
У ту групу седам-осам друга
И планине ухватиће туга.
А то југро ведро освапуло,
Јарко сунце бјеше огрануло,
Али зраци крвавога сјаја,
Па Зли поток тако и обасја,
С Брајенице кукавица кука
Судбина се ту припрема нека.
Бјеху неки мине поставили
Да би себе стазу направили
Не мислише шта ће се десити
Може л' тада неко погинути.
Мина јекну, људи лелекнуше.
А планине тужно одјекнуше.
Погибоше три бирана друга,
А дружину ухватила туга.
Прво бјеше Дмитар Ћулафићу,
Гдје гром гађа од племена кућу.
Обрадовић ту је Радомане,
То је момче без икакве мане.
Никола је Раичевић трећи,
Све најбоље свако ће му рећи.
А четврти бјеше под ранама
Ђукић Јездо, весела му нана.
Кастратовић Илија возаше.
Он по нешто тада говораше;
„Да макнемо стијену са Језда
Нас размину несрећна звијезда,
Људске руке, а проклети били,
Три су дома они затворили".
Илија је натраг пожурио
Би л' Радоман како се спасио,
Љекари му помоћ не могаше
Три су главе распрсле ко чаше.
Мутна вода, па је захуктала
Што се људском крвљу мијешала
А то чуше птице злогласнице,
Закукајте, богме, несрећнице.
Два гаврана са Чакора лете
Иванградом хоће да надлете
Од Тиврана, па ди Зелетина
И осталих Комскијех планина
„Један гаче, а Други говори"
Тај зли поток у крв се претвори.
Па су они даље продужили
Тужну вијест да би најавили.
Школовани бјеху све од реда
Ал судбина на то и не гледа.
Тужна вијест предузећу стиже,
На по копља заставу подиже.
Дмитру мајка у болницу била,
На сану га опет оженила
К њој дођоше од родбине људи
Милијана као мушке груди,
А са њима мајка Радомана
И њу бјеше попанула тама
Милијани она говорила:
„За несрећу која се десила,
Па Јелица поче набрајати
Јер се гине као да се рати.
Због непажње у прилике наше
Несрећнице мајке закукаше
Но морамо мушки подносити
Може нам се неко насладити
Али има горе од горега
Гдје то нема краја никаквога".
Три су одра на црноме флору
Као гране кад саломиш бору
Па њихове мајке дохиташе
Ах жалосно Миља набрајаше:
„Што се тако један до другога,
Па вас мајка видјети не мога.
Дјецо моја, а рана вам ваших
Ко то бјеху ти душмани наши?
Николине кћери заплакаше
И родбине пре велике ваше.
А Радоман вјеренице нема,
Куд те мајка сад таквога спрема?
Да л дјевојку мисли потражити,
Са црном те земљом оженити!
Ратомир нам рану направио,
А ти си нас Митко уништио.
Срећи сам се вашој радовала,
У зли час вас мајка имавала.
Но не могу више говорити,
Узалуд вас мајка сада кити".
Па се браћа тужно осјетише
Што слободу братску изгубише
Не остаде мушкога дјетета,
За родбину велика грехота.
Деветнаестог јуна то бјеше
Упражњена мјеста остадоше.
Свак се пита каква би несрећа,
А највише друштво предузећа.
У говору сјајно им рекоше
Жалосно се они опростише
Све врлине њине набројише,
Успомене њихове осташе.
А сад хоћу редом говорити,
Пјесма ће их за дјела китити.
За два брата Ћулафића сада,
А мајка им не преживје тада.
Бјеше Дмитар испод Зелетина,
Као соко сиви са планина.
Висином је бора надвисио
А љепотом сваког задивио,
Природа му ваљаше човјека.
За њим мајка тужно залелека
Па он сваког ,,бате" .називаше,
Са њиме се племе поносаше.
Па се пјесма о њему и пјева
А студент је града Сарајева.
Факултета два је завршио,
Стару мајку бјеше ужелио.
Тешко га је мајка школовала
У њега је добар над имала.
Па се ђетић скоро запослио,
Тек за срећу бјеше похрлио.
Сложна браћа тако урадише,
Па црнину са себе скидоше,
Па је Дмитар цуру запросио.
А свадбу је превушу чинио,
Па се мајка томе радоваше,
Ал јој рана на срцу стајаше.
Ал судбина не хтје мировати.
Вјечна жалост хоће да их прати.
Шта народа одсвуд откуд тога
То ни земља држати не мога!
Времена ће пролазити тако',
Таквог брата неће имат лако.
То бијаше људска величина.
Ал од њега не остаде сина
Да наследи он таквога оца.
Ријетко је данас Црногорца.
Остаде му кћерка јединица
И његова млада удовица
А тужна је и та кућа свака,
Гдје то нема једно име мајка.
Деса сестра јединица бјеше,
Сва у црно себе одјеваше
Кукавица неће се назвати.
Своју дјецу у дом миловати.
Милијана бјеше набрајала,
Ратомира сина помињала.
Седамдесет и друге бијаше,
У Прибоју он се налазаше.
И тај ђетић рано оболио,
Врлине је такве он носио,
Па га друштво Марком називаше
Краљевићем одјеком се зваше.
И пехара бјеше освојио,
А медаље спортске је носио
Првак св'јета носио би дјела
Ал му сова у стан улетјела.
То су знаци без његовог сана
Скоро ће му закукати нана.
Изненада он је оболио,
За Београд узалуд одио
Тај див мисли он ће оздравити,
Не може га ништа саломити.
Срце стаде, па знаке не даје.
Тог сокола на свијет нестаје
У Прибоју вијест се јавила,
Па дружина друштво упутила
За Београд због жалосног гласа
Ах јунаку не нађе се спаса.
Дружина је тада затражила,
Родбина им жељу испунила
Да са одром кроз Прибој пролазе
Ко утјеху с тијем да налазе.
Тужан народ у сретање стиже.
Сад га друштво рукама не диже.
Ко у игру што су то радили
Заслуге му многе пабројили:
,,Да сад Марка код нас нема више'
Вјечну кућу њему саградише.
Та дружина „фапа" рукомета
И сад сврати кад Полимљем шета.
Милијану треба поменути,
За рањено срце говорити
То је жена од соја људскога,
Па јој срце одољет не мога.
Због жалости за два таква сина,
Препуче јој срце у грудима.
Десет дана после Дмитра било,
Жалосно се коло окупило,
Три ју сина тако испратили
Родитељу свом се одужили.
Сад сам мало овдје одморио
Радомана слику сам видио,
Па му мајка такав сан уснила
На пут јој се гуја посавила,
Бјеше она барјак уништила,
За сватове што му помислила,
А са службом он прије бијаше
Мајданпек се тако називаше.
Ко спортиста бјеше заслужио
И медаље многе је носио.
Родитељи њега освајаше,
Па му предлог и такав дадоше
Да он дође граду Иванграду
Родитељи да му траже младу,
Па се ђетић на то одлучио
Да би жељу њима испунио
У Иванград он се запослио
И за срећу бјеше помислио.
Ал судбина проклета се свила
Жеља му се није испунила,
Па зли гласи скоро пристигоше
А жалосну вијест донесоше.
Барјак му се неће тај развити
А поворка сватови му бити.
Згодно момче, дивнога је стаса,
Ал од њега не остаде гласа.
Да се зове његовога краја
Само лика тужног осјећаја.
А тешке су такве успомене.
Родтељу тада срце вене.
Мјесто му је било у средину
Ал изгуби момачку младину.
Мајданпеку вијест се јавила
За несрећу која се десила,
Да нестаде великога друга.
Мајданпек је ухватила туга
Па дружина отуд долазила
Са Маном се тужно поздравила:
,,Опроштајно писмо су читали,
Тешко бјеху они вјеровали
Да Радоман у дружину није
Да ли соко може да се крије?
Твоје друштво неће заиграти
Што те неће мртва поменути.
Родитеље ти си послушао,
Ал судбину нико није знао.
Планине те млада одгајише.
Са нама те сада нема више,
Али чојство ти остави веље
За родбину и за друштво жеље'
А сад ћу вас мало замислити
О Николи хоћу говорити
Бјеше мајка Николина снила,
Па се са њим она поздравила.
Са Николом били још два друга
У сан Мару ухватила туга
Три су сана различитог збора
Због овога тужног разговора.
Тројичина дана то бијаше,
Гавранови гласа донесоше.
Свако жали доброту човјека
Долином се Лима залелека.
У племе га таквог није било,
То бијаше братско десно крило.
Ту је браће ко плејада нека,
Боже мили великог лелека-
Наследника није оставио
Сваког свога у црно завио
Вријеме ће своје учинити
Родитељи ту рану носити.
Николине кћери хоће се удати,
Природно је,судбина их прати
Незбринуте седам оставио.
О Весни је често говорио.
А многи ће књигу прочитати,
Братско сунце неће их гријати.
Када буду роду долазиле,
А од рода дому одлазиле
Да гдедају њине другарице,
Када братски тако љубе лице,
Нату мајку оне послушати
Од стричева браћу ће имати,
Када братски ради ако хоће
Кад брат буде у неке тешкоће.
А још би вас мало замолио
Да довршим ред какав је био
Ђукић Језда стијена не мину
И судбина њега не размину.
О њему се може говорити
Ко дружину што дјело окити
Под срећном се звијездом родио
Од рана је у несвјести био.
Па ће славит он датума тога
И остала дружина овога.
Ту бијаше Мита Пајевићу,
А са њима Јово Бојовићу,
А остале набројат не могу
Кад су здраво, хвала да је богу.
Да их пјесма овако спомиње
А родбину нека жеља мине
Нек остане на овој планети
Да се неко и овога сјети
Јер су тужне горе и планине
Кад се тако трагично погине,
А камоли родбина и људи
Јер судбина над човјеком суди.
|
