На хиљаду и осме стотине
а шездесет и друге године
ултиматум црногорској влади
књаз Николи и двору биљарди,
послао је Омер-паша млади:
"Чујеш, књаже, не знали те јади,
шта се тамо покрај Лима ради,
чудно племе Вуковић Миљана
одметну се Турској ових дана,
наша раја, твоји крајишници,
зло стварају на царској граници.
Подно Кома ломне Црне Горе
с царском војском хоће да се боре!
Разуми ме добро, Петровићу,
не дај помоћ злом Васојевићу,
не дај помоћ Вуковић Миљану
што пркоси великом султану!
Ако помоћ пошаљеш Миљану
рат објави Амиду султану."
Силан Омер у истоме дану
шаље абер војводи Миљану:
"О,Миљане, јеси ли при себи,
ил' је памет понестала теби?
Те са твојих седам капетана
војску буниш около Берана,
још Колашин кад си освојио
глас поклања ти си поставио.
Помаже ти Церовић Новица,
тај дробњачки страшни поглавица.
Не може се трпјет' сила твоја
и ево ти тврда ријеч моја,
сад бајонет биће комисија
не може те спасит' ни Русија.
Шљемена ће од ваших домова
доживјети што и Шудикова."
Књигу прими Петровић Никола
храбри борац са Вучјега Дола,
па дохвати дивит и артију
и Миљану пише бурунтију:
"О, Миљане, војводо на гласу,
буди спреман у свакоме часу.
На тебе су завојштиле паше
уништиће све домове ваше."
Миљан Вуков, храбри војевода,
величина српскога народа,
поглаваре зове Васевића
код Ступова цркве Немањића.
На платоу, близу до олтара,
Миљан њима гласно проговара:
"Видите ли', браћо моја драга,
турског цара, остао без трага!
Хоће на нас скоро завојштити
страшан помор нама учинити,
злој судбини као да смо криви,
зато нам се цио свијет диви,
откуд снага нашој Црној Гори
да је турска сила не обори?
Код нас нема дана нити мрака
кад се пролом не чује пушака,
к нама хрле војске из даљине,
дивље хорде турске царевине!"
Брже трче седам капетана
и дванаест хитрих перјаника вичу,
зову на четири стране,
војску купе да слободу бране.
Намах ево младих барјактара,
под барјаке уредише војску
код Ступова цркве Немањића.
Селим-паша креће од Биора,
а Хусеин с војском од Чакора,
са дванаест буљука аскера,
а топове и џебану ћepa.
Миљанове одабране чете
Хусеину у сретање лете,
подно Кома дуж воде Краштице,
јуначко ће да покажу лице.
Наваљују низ Полимље Турци
Миљан с војском хита Ситној луци.
И на луци, код Андријевице,
кидисаше на Турке - убице.
Наста хаос на четири стране,
а Турци се очајнички бране,
стоји пролом из танких пушака
кобан јаук рањених јунака,
Срби своју домовину бране
мртве газе, не боле их ране.
Дивља војска паше ефендије
за туђе се интересе бије,
на њима су одијела тамна,
а идеја освајачка срамна.
И Хусеин пред војском на ату
бјежи уз Лим, ка Плавскоме Блату.
Побјегоше баше и бимбаше
по Полимљу мртве оставише.
На мртве се паша не обзире
Миљанове куне командире:
капетана Шуја Шћепанова,
четобашу Ђура Марјанова,
па помиње Зарију Бакића
и Милуна с њиме Вешовића,
из Коњуха Војводић Стојана,
ту је име и Ђола Лабана.
Сво у крви остаде Крушево
као што је чувено Грахово,
ал' највиша међ јунаках мука
бјеше тамо ђе је Ситна лука.
Још не бјеху рањене превили
ни с бојишта мртве сахранили,
од барута прамови се пуше,
тамјан гори за њихове душе.
Нијесу се борци одморили,
а сеизи уз Лим укрстили,
у априлском злосрећноме дану
Миро јавља Вуковић Миљану:
"Селим-паша, ево, од Биора,
не оставља ниђе жива створа."
Кад Миљану војник рапортира
из одреда Дедовића Мира,
с војском хита браћи од помоћи
и стигоше прије пола ноћи
на Буковац, крај града Берана.
Кад се нађе на овој висини
по Беранској посматра котлини
ђе се сила турска усидрила,
ђе је чадор силног Селим-паше,
па кад виђе да су на Рудешу,
на равници крај зеленог Лима,
Миљан ратној прискочи вјештини
па нареди да се ватре ложе,
сваки ратник-што год више може.
Нoћ прохладна бијаше априлска,
гора хучи и ратничка вриска,
сав Буковац од ватре засија,
као да је притисла армија,
а господа проесапи турска:
"Ево на нас сила црногорска!"
Поставише војне побочнице,
побјегоше у правцу Полице.
Јоксимовић капетан Радуле
виче с Градца, са природне куле,
па дозива храбре капетане
што слободу од некрсти бране:
поп Јосифа Михаиловића,
Вукадина од Крша Фемића,
четовођу Цема Делевића
и Ивана дичног Поповића:
"Ко је витез, Турци утекоше!"
Кад то храбри соколови чуше
стотинаши чете разредише,
барјактари барјаке развише
и на Турке јуриш учинише.
Виче Миро брата Радисава,
а Радисав силене јунаке,
одсвуд танке пушке запуцаше
соколовах са сваке главице,
ту се ваздан бише и ћераше
потоцима крвца отицаше.
Ибрахим-бег на врху од Гроца
плати главом дуг својега оца.
Ту Радисав, брат Дедовић Мира,
сколи групу турских официра,
разоружа и херојски паде,
тај му спомен вјечито остаде.
Знак напада кад је објавио
свој чардак је ватром запалио.
Од Будимље и равног Рудеша
на Полици до Бјелог потока
попадале пушке и торбаци,
скапавају и јече јунаци.
Изгибоше на гомиле Турци
мртви леже бројни Црногорци,
међу њима хероји на гласу:
једно ти је капетан Радуле,
а друго је Дедовић Радисав,
а треће је Милетићу Ђоле,
Ђоле Лекан с Драг Лаком јунаком
и с Јованом Остојиним сином.
Селим-паша, несита аждаја,
ад утече у правцу Рожаја.
Кад је био близу Оштре јеле
гласове је добио немиле
да сву војску и сина изгуби.
Тад се Селим силни избезуми:
Миралаја он изгуби сина,
бијаше му то нада једина,
па се тужан он у магли збуни
коњ га натраг ка Рудешу врати,
ђе мишљаше опет зоб зобати.
Он окрену право низ Тмушиће,
зачас сађе у село Дапсиће,
у Дапсиће када паша сађе,
он два Ћорца пред колибом нађе,
с коња сјаха и овако рече:
" Ја сам божји и Зеков, војници!"
Предаде се, помислише борци.
То изрече, али сабљу трже,
но је Иван опалио брже,
не са пушком него са тојагом,
тако се је раздвојио с агом,
а Стефан му одсијече главу
ту је Ћорац задобио славу.
Бјеше туна и Лутовац Рака,
рука стара, ал' храбра и јака,
Деспот Анђић и Радоња Тмушић
одведоше ата Селимова
и на ату Селимово благо.
Ат припаде Вуковић Миљану,
глава силног Селима везира
допала је Дедовића Мира
за његовог брата Радисава.
Миљан шићар дијели борцима,
даје ћурке и дивне саруке
са Турака свијетло оружје.
А дванаест бриктијех сабаља
послао је књазу на Цетиње,
на Табљи су грокнуле лубарде,
шенлук чине Миљановој слави.
На Рудешу, ђе разбише војску,
царског слуге паше Селим-паше,
Миљан Вуков своје дивотнике
сахранио уз паљбе велике.
Велика им ту припаде слава,
јер ту паде Селим-паше глава.
|
