На Чакору високој главици,
Прије свиће, него у равници
Прије свиће, а касније мрче
А облаке заклањају смрче,
У великом леду и снијегу
Ту се вуци и међеди легу,
Тудије су кости од јунака
Много прије доласка Турака,
А Чакор је од кад је свијета
Међа Црне Горе и Космета,
По овоме страшноме бријегу
Некад старе карауле бјеху,
А граница турска и каурска
Тудије су аговали Турци,
Туда су се вијали хајдуци
Тудије је чувена пустиња,
Од вароши Пећи до Гусиња,
Сад ту има дјевојачки Мрамор
Скоро побјен на планину Чакор,
И слушајте пјесма како каже:
За тај Мрамор што га виле страже,
А орлови изнад њега лете
Јер септембра седамдесет пете,
На Чакору са главнога пута
Изашла је женска из аута,
Аут прође кад се она скиде
На Ђукића катуне да иде.
Иде млада од вароши Пећи
А ужива у великој срећи,
И посматра са ове висине
Равна поља горе и планине,
Да године ове матурира
И онда he да факултет бира,
Дан је лијеп без кише и глиба,
За сат може стићи до колиба.
Мисли сјутра да се натраг врати
Ал ће данас да животом плати,
Јер овога сачекаше ђака
Два дивљака ка два манијака
Питају је „чија ли си млада”
„Ја сам Бранка шћер Ђукића Рада”
„Па полако не хитај, дјевојко,
Да путујеш с нама, Црногорко
С нама ти је ићи слободније
Кроз пустињу и ове бобије”
Ал се на њих обазрети не шће
Но ка муња напријед полеће
Да видиш људске идиоте
Полуђеше од њене љепоте
Обузе их животињско својство
Да се стиди девето потомство,
Пријекијем путем отискоше
И у шуми цуру престигоше
Насрнуше на људско дијете
Нит се боје суда, нит освете
Тога јада нико није гледа
Једна женска двојици се не да
Боже један два ова лудака
Налећеше на жену јунака
Па кад њену одлучност видјеше
Од свога се рада застидјеше,
Кад им њина снага не помаже
Да ураде што бити не може,
један вади из џепа збројевку
Да препане љуту Васојевку
А кад видје да оружје вади,
Дјевојци се на зликовце згади
Женска глава мушки говораше:
„Е пи на вас и оружје ваше
Од смрти се студенти не плаше
Не мислите да можете живу,
Обешчастит Ђукића одиву
Ви сте нека разуздана банда
Да ви знате мога оца Рада?
Он he за вас гром из неба бити
Јаме нема ђе ће те се скрити”
Стално ове насрћу немани,
Ал се мушки Васојевка брани.
За спас своје части и поноса
Не би боље ни Цмиљанић Коса,
И два момка тобош на бијесу
Али могли успјети нијесу.
Да брђанку савладају ову,
Но оружје да упомоћ зову.
Како могу причат од срамоте
Да им пиштољ умало не оте
Но да видиш Ђукића одиве
Па кликује и мртве и живе.
Рада оца дозиваше свога
И Ђукиће ђе год има кога,
Мртва брата из гроба дозива
јер је мука додијала жива,
„Ђе сте данас не било вас Боже,
Да ми ико на нужди поможе,
Црни вране, што ћутиш на грани,
Слети јадан те ме кљуном брани.
Ил се, хајде, низ планину вини
Тамо ђе су Ђукића катуни,
Те им кажи и племе побуни,
Да на Чакор планину изађу
Да ме мртву или живу нађу”.
Разбојници необичне ћуди
Урадише што не раде људи.
Препали се јуначке освете
И убише невино дијете,
Надаше се кад Бранку убију
Ово срамно дјело да прикрију,
Њу што им је у образ пљувала
Какве женске мајка јој кукала.
Ту вјечито доби боловање,
И пропаде њено школовање.
И сва њена будућност и нада
Што на путу од погани страда.
Нагоркиња од Метеха Рада
Што смислише мајка им кукала
Да због стида и због неморала
Те домове своје ископаше
И у ропство себе заковаше.
А како им на памет не дође
Да је она од јуначке рође,
Да то није танколозовоина,
Но племићи од триста година
Да им неће тако лако проћи
Но да ће им црни петак доћи.
Видјело се на мјесту злочина
Да је била женска величина,
Да се мушки са њима носила,
Док је није муња покосила,
Признали су крваве убице
И да им је пљувала у лице,
Да је хтјела да их разоружа
Ова горска откидена ружа,
Кауркињу ову кад убише
Шта би са њима куд се изгубише?
Побјегли су кроз Бабину гору,
А жртва им одста на Чакору
да се прича докле је Чакора
Историја Бранкина мрамора,
Истину је славни Његош река:
„Част и брука живе довијека”
Да вјероват неће покољења
Да је било оваквих створења,
Да је њина младалачка лудост
Могла правит оволику глупост.
Кад заноћи у планини Бранка,
Црна јој је снијевала мајка
Видјела је змију неспримницу
Да је закла за руку десницу,
Те је ноћи снијевао Раде
Да од злата јабуку имаде,
И она му у ријеку паде
Газио је кроз мутну ријеку,
Гледа људе јелу ђе сијеку
Прислушкива да га неко зове,
Са Чакора из шуме борове.
Пас му сву ноћ поред тора вије
То му јутро кокот пјева није,
И сам Раде нешто предосјећа,
Да га чека велика несрећа,
Па како је опучила зора
Замче Раде путем до Чакора,
Рекао би да га нешто вуче
Ђе је Бранка погинула јуче,
Кад је био на прве богазе
Куд људи и коњи пролазе,
Богази су крви покапати
Он очима испод пута сврати,
Код два бора два њена врсника
Мртва Бранка ал нема крвника,
Који овдје крв њену пролише
Да им Раде зубима кидише.
Једва Раде препознаде Бранку
На црноме јутру и уранку,
Ни кћер није препознала мајка
Јер је њина награђена Бранка,
У крв коса огрезнула густа,
Убио је метак поред уста,
Просут мозак по јелову грању
Што бијаху навалила на њу,
Ништа људи и ништа другови
И побјегли планини Ругови,
Да причају у несретној кући
За тај њихов гријех вапијући,
Заклали су преплашену женску
Ни за паре ни за љубав вјерску,
Нит од какве муке и невоље
Но да гадне страсти задовоље.
На зло Раде нагазио први
Шћер исправи из просуте крви
Па ка јунак и ка Црногорац
Он је мртвој говорио Бранки,
Ка што зборе људи јунаци:
„Јесу ли те сине намучили”,
И шта ли су мене поручили?
У слободној држави и земљи
Да ти мозак купе родитељи,
Твојијех ми великијех мука
Ако ми се не осуши рука,
Крвнике he власти прокопати
А ја hy им кућу ископати”.
* * *
А за спровод да ви причам, брате,
Људи такве жалости не памте
Ту личности долазе познате,
Мудри људи од себе полазе
И на јаде овакве долазе
Ћутали су писане табаке
И рекли су за ове дивљаке,
„Луда их је памет занијела
У сред подне и дана бијела,
Гађала их небеска стријела
У незнању на крв да налете
И насрну на људско дијете,
А дјевојку од Метеха Рада,
Који нема мушкога евлада
Ко се овој погибији нада
Да је тако у горама банда
Која таква припрема убиства,
За вријеме братства и јединства
Али они у своме бијесу
На то братство гледали нијесу”.
За вријеме говора и свега
Ту се бјеше силан народ слега,
Ту се кука и ту се лелече
А мајка јој у кукању рече:
„Куку мене моја шћери Бранка
Како he те прежалити мајка
Просто што се лани ископасмо
И јединка сина укопасмо,
Ни ово ми није много мање
Но нашега дома ископање.
То нас данас нађе од олоши
Искрај Пећи, чувене вароши”.
А три сестре ка три оморике
Под ударом жалости толике
Сузе им се котрљају с лица
Остануле без брата јединца
Бранка им је мјесто брата била
Сад остале ка тице без крила.
* * *
После овог јада и пропасти
То узеше у поступак власти,
У Бијело Поље на суђење
Ту би чудо и изненађење,
Милиција претреса на врата
Док евоти воде два џелата
Два младића једногодишњака
Шта смислише кукала им мајка,
Те јуначку земљу отроваше
И у ропство себе заковаше
Боже свети с колико памети,
Многи живи на овој планети
Зло створише у доба младости
Бог велики дако им опрости
Ал им неће опростити људи,
Куку томе коме народ суди.
Уведоше два зликовца млада
Два крвника Васојевић Рада
Онда маса радознала слуша
Шта је који адвокат покуша
Једни траже да их ослободе,
Други да их на вјешала воде
Ал крвнике Раде попречује,
За суђење неће ни да чује
Јер сумњаше у судско вијеће
Да их на смрт осудити неће,
И о томе не води рачуна,
Но он с њима да се обрачуна
Нит противу нације ни вјере,
Но јуначки образ да опере
Како преже и како полуђе
Да с оружјем у судницу уђе
Овај љути Кремештак Чакорски
А свијетли образ црногорски.
Јунак брате и човек по свему
Крв горштачка узавре у њему
И он самоодбрани прибјеже
Из потаје оружје потеже
Ко зна левор окле му је био
Гавран му га под крилом унио
Сину Раде као жива муња
А тетејац трже испод гуња
Али не шће од Метеха Раде
Да крвника у суду украде
Но кроз народ и велику масу
По шаржера у прси му сасу
Другом оста живот ка о концу
Потреви се грешка у тетејцу
У цијев му оста чаурица
Те се спаси крвави убица
Срећа му се накотура нека
Те и њему не закука мајка
Ђукић пола питања ријеши
Ал о закон руке огријеши
И сила му некако поможе
Да уради што други не може
Да се нико други не усуди
Да насрће на образе људи
Викну маса из једнога гласа:
„Аферим ти испод Кома соју
Кад испуни свету дужност своју”.
Ђукићи су стари три вијека
Мајка им је Лијева Ријека
А Комови њина колијевка
Па је Ђукић запану Раде
Да у име закона и правде
Одговара за крвну освету
Што то више чули у свијету
Убио је у суду крвника
Да се прича барем три вијека
Кривица је страшна и ријетка
Ђе с оружјем у судницу уђе
И направи толико бесуђе.
И сад Рада у судској дворани
Неколико адвоката брани
Што су амо дошли из далека
А у друштву Губерине Вељка
Не долазе да им плати Раде
Но да стану на бранику правде
Али Раде сам под закон стаде,
И одбрану као човек даде:
„Зло радити од зла бранећи се
Ту гријеха никакога нема”
Ови ми је случај био тежи
Но син што ми у камењу лежи
Иако сам ово урадио
Ал сам своје срце насладио
Напали су на људско поштење
И јавно их осудило мњење
И дало ми снаге и повода
Те сам и ја у име народа,
Кући својој стао на бранику,
И своме се одазва крвнику
Те сам мора закон прекршити
И заклетву своју извршити,
И најпосле прећи преко свега
Cpeha моја те није побјега
Сад судите мене мјесто њега.
|
