Еглен чине у Гусињу Турци,
на сарају, на бегову двору,
међ њима се бјеше задесио,
јунак добар, војвода Лакићу,
њему збори Бег Шабанагићу:
О јуначе војвода Лакићу,
„Имам ти се похвалити чиме.
Нашао сам читав товар блага,
каква блага, све дуката жути,
и још какво рухо од јунака,
сјајне токе, од четири оке,
извезене и срмом и златом.
Е какав је калпак и челенка,
а какве су чизме и чакшире.
Чизме су ти сребром потковане,
а чакшире од плаве кадифе.
Још каква је бурма, престен златни,
на њему су слова ударена.
Е каква је од сребра синија,
и на њем је исплетена змија,
у зубе јој алем камен драги,
да се ноћу види вечерати,
а поноћи кано у по дана.
Сеире се оба побратима.
Обукују токе позлаћене,
и остало руво од јунака,
и гледају бурму, прстен златни,
и на њему слова урезана.
Лакић слова бјеше проучио,
И овако бегу говорио:
„То је руво Бановца Секула.
Секула је беже погинуо,
на Косову, пољу крвавоме.
Ујаку је наручио Јанку,
да га ниђе укопат не може,
ће би турска нога нагазила.
Јанко га је мртвога носио,
и са њиме рухо и оружје,
и још много жеженога злата,
и остало сребрно посуђе.
Потковао коње наопако,
да га не би сустигнули Турци.
Уморне му мазге застадоше,
у врлети ломна Шекулара.
Ту је Јанко закопао благо”.
А сад беже слуге дозиваше,
и овако њима говораше:
„Донесите каву, приставите,
у лијепе џезве и филџане.
На синају филџане ставите,
и у њи’ ми каву изручите
да пијемо, да рахатлујемо,
кад је нама допало у руке”.
Одмах слуге на ноге скочише,
и на ватру каву приставише,
на синију филџане ставише,
и црном их кавом напунише,
па синију бегу принесоше.
Ђе су по њој стављени филџани,
са средине од сребра синије.
Колико се бјеше угријала,
на комаде испуца синија,
стркотина и од ње комади,
силном бегу лице обасуше.
Силан беже по сарају оца.
Колико се бјеше наљутио,
у помамни вјетар ударио,
манит беже дозвати оружје,
шћаше поклат по сарају Турке,
али Турци њега ухватише.
За веље га греде привезаше,
па доводе оџе и аџије,
да би бегу од иљача било,
али бегу ништа не помаже.
Међу собом говораху Турци:
„Наш се беже огријешио јако,
на аманет влашки ударио.
Но Лакићу, влашки поглавице,
ти дозови влашке свештенике,
да донесу књиге од иљача,
оне ваше књиге староставне,
не би л’аги од иљача биле”.
Али Лакић њима одговара:
„Ваша вјера поднијет не може,
да се наше књиге отварају,
и у њима иљач потражује.
Да л’ ће то све дозволити Турци?”
Сви Лакића стадоше молити,
да би бегу од иљача било,
јер се беже много огријеши,
на аманет влашки ударио.
Лакић одмах књигу отправио,
калуђеру, Зечевић Мојсији.
„Чујеш ли ме, оче калуђере,
ево cpehe и доброг шићара,
и силнога блага у Турака,
што су ваше откопали благо,
у ономе ломну Шекулару.
Па се силан беже помамио,
На светињу вашу ударио.
Ти донеси књиге од читања,
собом води два-три свештеника.
Име твоје немој казивати,
(с Турцима си љуто у инату)
И сво ћемо повратити благо.
Ваше било, вама и остало,
ради вјере и ради образа,
одмах граду Гусињскоме дођи”.
Кад Мојсија књигу проучио,
одма’ бјеше на ноге скочио,
собом води два, три свештеника.
Добрије се коња дохватише,
па дођоше граду Гусињскоме.
Радо су их дочекали Турци,
поповима изван дозволише,
да читају како књиге кажу,
не би л’ бегу од иљача било.
Тад попови на ноге скочише,
обукоше златне петраиље,
па још бега водом окупаше,
од некрста водом очистише,
те калуђер бега прекрстио,
а Лакића за кума ставио,
и Ђуро, му, име нађенуо.
Сад попови књиге доватише,
и трипут му масло осветише.
За дан и ноћ сва три свештеника,
нит сједоше нит се одморише,
док обреде црквене свршише.
Но кад беже до свијести дође,
он дозива по сарају Турке,
да му пуште и ноге и руке.
Влашка вјера вјера над вјерама,
у њој има од свега иљача,
у ти’ њиним књигам’ староставним.
Па Лакићу беже говорио:
„А ти узми рухо од јунака,
и још узми од сребра посуђе,
поповима дадни доста блага,
и остало потрошите благо,
а за нашу ћабу и светињу”.
Поп Мојсије бегу говорио
да му дадне царску бурунтију:
„Царски ћеш јој печат ударити,
да нам више не долазе Турци,
у манастир Ђурђеве Ступове,
а који су затворили Турци,
те се у њих сад угони стадо.
Да би нашу цркву очистили,
да се у њој служи литургија,
као што је од старине било.
Да се моли Богу по закону”.
Бег му даде ситну бурунтију,
и царски му печат ударио,
да слободно служи литургију.
Онда сложно шићар подјелише.
А калуђер одвојио благо,
за манастир Ђурђеве Ступове,
те манастир таман пропјевао,
како тада, тако и данаске,
у њему се служи литургија.
|
