Књигу носи голуб из Крушевца
До Мејдана тврдог Васојевца
Па кад нађе сребрна Мејдана
Паде на двор Мусића Стефана,
Надвојводе српског Кнез Лазара.
Побратиме Реље од Пазара,
Они братски горњу земљу пазе.
Да је ноге душманске не газе,
Облијеће голуб тврде дворе
И удара с писком у прозоре,
Отвори му Стефанова вила,
Голуб пружи књигу испод крила.
Узе књигу танана невјеста,
Па чим виђе из кога је мјеста.
Даде књигу голубу и рече:
„Лети земљи кроз коју Лим тече
То је књига за мог господара
Од честитог српскога владара.
А сад Стефан лови лаке срне
Уз Комове и борике црне".
Узе књигу голуб српокрили
И отоле пут Кома раскрили.
Лети хитро плавим Комовима.
Слободнијем српским домовима,
Брзо леће и брже долеће.
Па уз црне борике полеће
И угледа за висока дана
Надвојводу Мусића Стефана,
Уз Комове на зекаљу језди,
Красан витез, наличан звијезди,
Па га голуб надлеће у луку
И слетје му на десницу, руку
Па му на длан царску књигу стави
И уморна своја крила сави,
Па се сручи преморени жедник
На комовски извор горски ледник.
Стефан ситну књигу кад одвеза
И умотри печат српског Кнеза,
На књизи је печат поломио
И Богу се Вишњем помолио,
Сама му се књига отворила
И сама му књига говорила:
„Моја руко, Мусићу Стефане,
Витезове окупљај без мане,
Не дангуби ни једнога дана,
По Азије прати гази-хана
Амурата Агару, што жури
Српство листом да под сабљу тури,
Љут на пораз на Плочнику тешки,
На коме га потуче витешки
Ономлани Обилића Гварда,
Па освету Мурат кани сада,
На Косову да нам се освети:
Косово ће Србе да посвети!
Зато хитај на Косово Поље,
Да Амурат Сербију не коље,
Ноћ уочи Видовога дана
Са мном да си, војеводо славна!"
Када зачу шта му Кнеже вели,
Војвода се грдно сневесели,
На срце му тешки камен паде.
Па због лова себе корит стаде:
„Несрећниче, Мусићу Стефане.
Зар у лову харчиш цару дане,
Црни лов ти уз Комове био!
Зар си балам и бунику пио?
Сад да кренеш ваља ти три дана
Сломовратом до Косова равна.
А да сломиш зекаља и дора,
Пун дан и ноћ треба ми до двора.
А још к томе покупити војску
И опремит за сјечу косовску,
Ђе ће бити невиђена жетва,
Ко не стигне у њу, ето клетва!
А Видовдан за седам је ноћи,
Ваља мени на Косово доћи
У свети бој или проклет бити
Од свог Кнеза и крв дјеце пити!"
Али душу подуприје Богом,
Па се јави ловачкијем рогом
И окупи свакога витеза
И књигу им показа од Кнеза.
Подигоше на ноге Комове,
Потекоше да бране домове
Часни себри, чобани, војводе.
Све се диже на трубу слободе!
Па отоле ободоше хате,
Прејездише копите крилате
Небројене доље и брегове
За по дана и ноћ до Мајдана.
Брзо Мусић барјаке његове.
Све знамене јуначких мегдана,
Поче трка несаних часова
Про широка племена Васова,
Јече звона с цркава и зову
Витезове у бој на Косову!
Зове Мусић себре и властелу,
Јече звона у свакоме селу,
Зову у бој звона манастирска,
Јеца гором фрулица пастирска,
Пашу момци све што сјећи може,
Раскивају и косе у ноже,
И најмлађе ждребе оседлаше,
Многи чобан на курјаку јаше,
Све се мушко спрема на Косово
За дивотно име Исусово,
Да се бори и Сербију чува
Од азијске тмуше која дува
На хршћанске красне богомоље,
А све српско натиче на коље!
Мусић Стеван за бој се опрема,
Нити санка, ни одмора нема,
Српски соко у свети бој жури,
Зној јуначка низ панцире цури,
Меће на се одијело бојно,
Опреми се красни српски војно,
Зглоб момачки под панциром пуца,
Иза штита крсног срце куца,
Дивно бјеше виђети витеза -
Завјетника честитога Кнеза,
Опремљена за пута далека,
По кошуљи два танка јелека,
Топла чоха про ледна панцира,
Па доламу саборницу бира,
Са доламе токе купе зраке,
Куда језди туда бјеже мраке.
Кад коласту аздију огрну,
На дворе се још једном обрну.
На калпаку челенка му сија,
Перо утве на њој се повија
И казује јунаку вјетрове
Испред војске кад језди његове'.
Бојну сабљу војвода припаса.
И пињале златне иза паса,
Око срца сави му се туга,
Бојног хата Ваистина слуга
Приведе му бињикташ камену.
Са соколом на десном рамену
У седло се бојно витез вину,
Зажубори орме на ђогину,
Бакрачлије звекнуше и зору
Расанише и стресоше гору,
Уз ђогина хрт ловни зацвиље.
Многа мајка и сестра зацмиље.
Мусић Стефан изјаха пред војску
С којом креће у сјечу косовску.
Па пред красне витезове стаде
И знак за пут на Косово даде.
Зајечаше трубе и рогови,
Узавреше и вучји логови,
Мусић Стефан погледа Комове
И око њих слободне домове.
То узима жељу од свијета
Уз мирисе комскога цвијета.
Ваистина пружи му врч вина.
Стефан испи за Оца и Сина.
За крст Часни и за Кнеза Лаза
Тада љуба сина му показа,
И кроз сузе запита свог војна,
Ком о пасу јекну сабља бојна:
„Господару, Мусићу Стефане,
Ти одлазиш на свете мегдане,
Па ме свјетуј шта ћу на мукама
Са твојијем чедом на рукама?"
Мусић Стефан љубу помилова
И додирну кољенца синова,
Па овако својој љуби рече:
„Ситницом ће крв српска да тече,
Храни сина да Сербију брани
И без оца своју мајку храни,
А кад Сунце са запада бане,
Доћи ће ти Мусићу Стефане!"
Па дотакну мамузама ђога:
„Ха, са срећом и с помоћју Бога,
Појездимо српски витезови,
У свети бој, моји соколови,
Да нас часни Лазар благослови!"
Зајечаше јеле и борови,
Збрујаше небески хорови,
Застењаше земља и камење,
Уто рујна зора зарумење,
Мусић Стефан језди ка Косову,
Српској слави и српском основу,
А за њиме три хиљаде друга,
Двије ноћи и два дана дуга
Јахали су и жедни и гладни,
Ледили су крв оклопи хладни,
Гонили су и морили хате,
Даљина је истезала сате
Док Видовдан на ребру Косова
Виђе момчад племена Васова
У фаланги бојној како ступа,
Чују како турски добош лупа.
Знају да је бој у пуном јеку,
Витезови ка Ситници теку,
Јечи Мусић Стефан на свом ђогу
„Задоцнићу!" и моли се Богу
Да затекне Кнеза у животу,
Да не носи клетву и срамоту!
Дан му види очи суза пуне,
Чује Стефан Кнеза како куне:
,,Ко не дошо у бој на Косово.
За лијепо име Исусово
И слободу златну да се бије -
Сузе своје ђеце нека пије?!
Ко не дошо од српског племена
Капала му рђа са сљемена!
Ницало му трње иза плуга,
Вазда био душманима слуга!
Хљеб просио и за крсну славу.
Из јармова не дизао главу!
У кући му сабља не блистала.
А у брду лоза не листала!
Ко утече из светога боја,
Траг му вјечно клела суза моја;
А кад били на Ситници води.
Поче Мусић по крви да броди.
Па кад виђе смијешане хорде.
Како ломе и зубе и ђорде.
Он пофронти витезове бојне
У фалангу и наредбе војне
Када својим јунацима каза.
Кликну: „За Крст и за Кнез Лаза!“
Па у сјечу косовску полеће
За њим јато орловско долеђе
Да помогне Честитога Кнеза,
Јечи земља, небо дрма језа,
Мусић Стефан крчи к Лазу путе,
За њим бију јунаци и ћуте,
Не чује се када се ко рани,
Кости режу бритки јатагани,
Ка Лазару Мусић Стефан јаше,
Сјече војску Евроноса-паше,
Који српски центар окружује,
Обруч стеже, паше удружује,
Евроноса, потурченог Грка,
Носи у бој бедевија мрка,
Он од Срба начини кланицу
Кад Вукашин бану на Марицу!
Турци бране приступ до Мазгита,
Коме сила Лазарева хита,
Гину војске, црна крв клобуча,
Крче Србљи излаз из обруча,
Лазару се заморила рука,
Рањен Лазар куне зета Вука,
Који с тешком оклопницом касни,
Гину српски витезови часни,
Залуд Кнеже Бранковића чека,
Турци под њим убише Зеленка,
А за декик док Кнезе дигоше,
Редови се српски препадоше:
„Жив сам, Србљи!" узвикује Кнеже
И још љуће настави да реже!
Мусић Стефан сијече и пјева:
„За Крст Часни, ђецо Васојева!"
Кличе Мусић: „Ево Мусић, Кнеже!"
Лазар њему: „Срећан ми, витеже!"
Крилатица Реља од Пазара
Ћера турске ђорде од Лазара!
Пресијеца чалме сабља танка
Из деснице Јуришића Јанка!
Бан Страхинић Турке пресијеца?
Сабљом кривљом од младог мјесеца!
Мусић своје храбри соколове
Да га прате у поломе нове!
Сунце у крв угрушано гледа
Касапницу витешкога реда!
Вриска људска потреса небеса.
Расту брда од мртвих тјелеса,
Од велике крви трава гори,
Цркавају и звјерке у гори
Од великог полома и треске,
Плачу свете Грачанице фреске'.
Срби љуће мачевима режу,
Турци јачим обручем их стежу;
Младо жито повија класове,
Небо слуша самртне гласове.
Мука смртне истеже часове,
Гину момчад елите Васове,
Али мушки своју круну бране,
Гавранове људским месом хране!
У том бану од Облака града
Оклопница Облачића Рада.
Поче сјећи јањичаре љуте,
Крчи Раде до Лазара путе,
Виђе. Раде Васојевић Стева.
Још му муња из деснице сјева.
Виђе Мусић Бошка Југовића
И уз њега Павла Орловића.
Бошко Србе зове и соколи
Да турскоме ажгаму одоли!
Зуче стреле, сукћу копља дуга,
Иза Бошка не бијаше Југа,
Гони Бошко високога хата,
Поред њега јашу још три брата,
У том трену турска сила хукну -
На Лазара изубаха рукну
Кан татарски са десет хиљада
Гатаранки сабљи, изненада
С оне стране откуд не би Вука,
Поче српска по Косову мука,
То Бајазид Муња ратне среће
Своје муње на Лазаре креће,
Пошто Влатко Вуков се повуче
И на Србе Татаре довуче
Са лијеве небрањене стране!
Узалуд се витезови бране!
Срдит Срђа Злопоглеђа хуче,
Брани Кнеза и топузом туче!
Бан Страхинић Турке пресијеца
Сабљом кривљом од младог мјесеца!
Крилатица Реља од Пазара
Води Гварду часнога Лазара!
Али цвијет српског рода гине,
Јекне земља када сабља шине!
Како турска сабља крива лану,
Тако Раде Облачићу пану!
Рече Мусић, гледајући јаде:
„Прост да си ми, Облачићу Раде!"
Мусић своје јунаке дозива,
Многи му се више не одзива!
Гину Кнезу највећи јунаци,
Перјанице српске и барјаци!
Злопоглеђа Срђа кад погину.
Још Страхин-бан бјеше на ђогину!
Утом паде Ваистина слуга,
Оста Мусић без првога друга!
Мусићева снага малаксава,
Али своје јунаке спасава!
Зове Стефан у нове јурише
Мушком снагом које нема више
Црна зрака кад из Сунца цикну.
Татаранка стријела га шикну
У закољак, сред јуначког грла.
Уз Мусића Стефана су мрла
Многа момчад тог Видовог дана,
Када зину Косово ко рана!
Када Мусић клону, рече Кнеже:
„Блажен био, Васојев витеже!"
Срећан Мусић паде прије Кнеза
Оде душа Мусића витеза
У небеса задовољна, млада,
Ђе Обилић змајевима влада.
|
