Књигу пише војвода Миљане,
са Краштице, из Васојевића,
па је шаље на Ђулиће равно,
а на руке Шују капетану.
У књизи му овако говори:
"О, чу ли ме, Шујо капетане,
подигла се Васова Наија,
од Комова и преко Комова,
хоће к Плаву и Гусињу равном.
Брже да си мени на Полимље,
на Пепиће, на поље Новшиће.
Доведи ми под барјаком војску:
Цецуњане, љуте крајишнике,
а пред њима Одовић Уроша.
Не остав ми љута осветника,
по имену Јованов Милуна,
нит' његова друга Вукашина,
који бију Арнауте љуте.
Доведи ми браћу Драговиће,
Вуковиће, мудре Бабовиће,
а пред њима Вуковић Милету.
Доведи ми Војводић Ивана,
е без њега нема војевања.
Још се гласни Војводић Лакићу,
капетану, сину Стојанову,
нека води на избор јунаке,
е то њему по лози приличи."
Књига оде од руке до руке,
докле дође на Ђулиће равно,
а на руке Шћепановић Шују.
Књигу гледа Шћепановић Шујо,
књигу гледа, друге ситне пише.
Једну шаље на село Цецуне,
а на руке Одовић Урошу.
У књизи му овако бјеседи:
"О, чу ли ме, Одовић Урошу:
подигла се Васова Наија,
од Комова и преко Комова,
хоће к Плаву, на Гусиње равно.
Брже да си мени на Полимље,
на Пепиће, на поље Новшиће.
Доведи ми под барјаком војску,
Цецуњане, љуте крајишнике.
Не остав' ми љута крајишника,
по имену Јованов Милуна,
нит' његова друга Вукашина,
који бију Арнауте љуте."
Другу књигу Шујо накитио,
па је шаље на Чечево старо,
а на руке Вуковић Милети.
У књизи му овако бесједи:
"О, чу ли ме, Вуковић Милета:
подигла се Васова Наија,
од Комова и преко Комова,
хоће к Плаву, на Гусиње равно.
Брже да си мени на Полимље,
на Пепиће, на поље Новшиће.
Доведи ми под барјаком војску:
не остави браћу Бабовиће,
Вучељиће, љуте Јововиће.
Не остав 'ми Вучељић Миличка,
е без њега нема војевања.
Не остав' ми Папка са Превије,
са Превије, влашке Врагобије."
Трећу књигу Шујо отправио
на Коњухе, село на крајину,
а на руке Војводић Лакићу.
У књизи му овако бесједи:
"О, чу ли ме, Војводић Лакићу:
подигла се Васова Наија,
од Комова и преко Комова,
хоће к Плаву, на Гусиње равно.
Брже да си мени на Полимље,
на Пепиће, на поље Новшиће.
Доведи ми под барјаком војску;
капаране, оштре јатагане,
који сјеку по бојишту главе.
Не остав' ми Фатиће јунаке,
нити стару кућу Бабовића,
е она је лоза Јованова,
што сијече по Медуну Турке."
Задњу књигу Шујо отправио,
под Превију, у Првошевину,
а на руке Бојовић Ивану.
У њизи му овако бесједи:
" О, чу ли ме, Бојовић Иване,
бритка сабљо из Васојевића.
Подигла се Васова Наија,
од Комова и преко Комова,
хоће к Плаву, на Гусиње равно.
Брже да си мени на Полимље,
на Пепиће, на поље Новшиће.
Доведи ми под барјаком војску:
Не остав' ми браћу Бојовиће,
наследнике старијех војвода,
е без њих ми нема војевања."
Када Шујо књиге отправио,
он покупи браћу Драговиће,
па овако браћи проговара:
"О чујте ме, браћо Драговићи!
Подигла се Васова наија,
од Комова и преко Комова,
хоће к Плаву, на Гусиње равно.
Брже да сте мени на Полимље,
на Пепиће, на поље Новшиће.
На нас војште хиљаде Турака,
Изет-паша са низамом љутим:
не да Плава, не да ни Гусиња,
чак Полимље oћe да отима.
Зато, браћо, на ноге јуначке!
Оседлајте коње од мегдана,
наоштрите јатагане љуте
и средите свијетло оружје.
Не оставте пушке абердарке,
не оставте пушке опутарке,
кремењаче, нити синџирлије,
сви на ноге, ако Бога знате,
ваља нам се бити са Турцима."
Када Шујо заврши ријечи,
он оседла ђога од мегдана,
обуче се ко стари јунаци:
Боже мио и Боже једини,
да је ко год Шуја погледао,
све би реко, у све се заклео,
оно ти је срђа Злопоглеђа,
оно ти је Васојевић Стево,
оно ј' хајдук-Вељко са Крајине,
оно Мутап од Васојевића.
Оде Шујо на Полимље равно,
на Пепиће, на поље Новшиће.
Но почујте, браћо и дружино,
није сама Васова Наија.
С њом су Кучи и Братоножићи,
а пред свима војевода Марко.
Oћe Кучи, oћe Васевићи,
да обнове земљу Немањину
и припоје ломној Гори Црној.
Но почујте, браћо и дружино,
не да Турчин Плава и Гусиња.
Ето у Плав Муктар-паша стари,
Изет-паша с хиљаде низама.
Уз Изета, пашу низамскога,
уз раме је Шабанбеговићу:
љути Хоти, љути Феровићи,
Пренк-бимб Дода и Зека хаџија,
надају се Ислам-паши љутом,
Ислам-паши од Босне крваве
с пет стотина љутијех Турака.
Но почујте, браћо и дружино,
еј што су се Турци доћерали,
обукли су робу арнаутску,
сви би рекли, у све се заклели,
није низам на бој окренуо.
Низ Лим иду Турци Гусињани,
па Плављани, Хоти и Ругова.
Уз Лим иде Васова Наија,
па још Кучи и Братоножићи,
три хиљаде љутих осветника.
Бој ћe бити насред поља равна,
на Новшићу, крај зелена Лима.
Но чујте ме, браћо и дружино,
окрену се погано вријеме,
сину муња небом широкијем,
а облак се низ горе провали.
Лим надође, да те Бог сачува,
он ти ваља дрвље и камење,
страоба га, браћо, погледати.
Е, баш тада ударише Турци,
ударише на Куче јунаке.
Заљуља се војска по Новшићу,
бојак бију хиљаде војника,
звече ножи, пушке одјекују,
све би реко пред Богом јединим,
ово није бојак на Новшићу,
но је битка на Косову равном.
Турци гоне, а Турци сијеку,
алаучу, страву ударају.
Што не могу пушком ја ли ножем,
нагон чине, па топе јунаке.
Лим ријека постаде крвава.
Видиш водом рањене јунаке,
неко ј' мртав, а неко без главе.
То угледа Шћепановић Шујо,
стари јунак из Васојевића.
Узја ђога, нагна у ријеку:
сто аждаја надби преко Лима
и на бријег у боју се нађе.
За њим ето два добра јунака:
једно ти је Вуковић Тодоре,
мио сестрић Шћепановић Шуја,
друго ти је Лекић Миловане,
син војводе Лекић Радована,
кој' но уби Јусуф барјактара.
Но почујте, браћо и дружино,
шта учиње Шћепановић Шујо.
Брзо Шујо у бој улетио,
сјече јунак десно и лијево,
Турке плавске у воду урива.
Топи Турке, потопљене свећа,
да се знаде да је Злопоглеђа,
Злопоглеђа, из Васојевића.
Уз њега је Вуковић Тодоре,
уз Тодора Лекић Миловане,
млад капетан са сред Васевића,
од давнашње куће Дабетића,
од војвода и српских хајдука,
од Комова до Мостара града,
од Комова па до Романије.
Но почујте, браћо и дружино,
мало прође, па се превријеми,
у бој бану Феровић Јакупе.
Навалише Турци, ка но вуци:
бију Турци, падају јунаци,
ма се брани Шћепановић Шујо.
Погибе му Лекић Миловане,
погибе му с Кржање Илија,
погибе му подоста јунака,
које гора више виђат неће.
Ту, у боју, на пољу широку,
Турци гоне млада барјактара.
Хоће Турци да му скину главу
и потопе барјак у ријеку,
да потопе ил' преотму јавно.
Ту погибе Шћепановић Шујо,
А Јакуп му одсијече главу,
Јакуп Феро, турска узданица,
са сред Плава, града низамскога.
Но почујте шта је даље било:
Кад но барјак умало не пану,
у Лим воду, мутну и крваву,
ил' у руке Јакупа јунака,
ево у бој љутих осветника,
хоће млади да освете Шуја,
хоће Феру да откину главу
и да штите барјак на бојишту.
Једно ти је Гарчевић Станиша,
од давнашње куће Дабетића.
Друго ти је Јованов Милуне,
из Цецуна села маленога,
знани јунак Шапоње јунака.
Tpeћe ти је Вукашин јуначе,
од јуначке куће Одовића.
Четврто је Ћорпаша јуначе,
што осамнас посијече глава.
Уз њих ето Ђолев Арсеније
са јунаком Радошевић Грујом.
Осветници, весела им мајка,
отимају барјак од Турака,
па крњаном откидају главе.
Ту погибе Феровић Јакупе,
погуби га Радошевић Грујо,
Чађановић, крвава газија.
Мало било, дуго не трајало,
на Новшићу размаче се војска:
сваки свога купи на бојишту,
ко рањеног, а ко погинулог.
Понајвише купе посјечене,
а међ' њима Шуја Шћепанова.
Њега нађе Одовић Урошу,
па га меће на плећи јуначке,
па га носи с боја крвавога.
То гледају кршни Цецуњани,
Коњушани, жути капарани,
Урош ти је чело намрштио,
крваве му прси и рамена,
крвава му глава до перчина,
страх ухвати чојка под брцима,
под брцима и под пушком љутом,
ко погледне с бојишта јунака.
Но почујте, браћо и дружино,
бој се зачу с Кодре до Чакора:
јече горе, сијевају муње,
а под огњем бију се јунаци.
На Кодри је Ђолевић Божина,
а уз њега Бандовић Јоване.
Неће Краље Кодру да напушта,
неће Краље, чека Арнауте,
од Ругове и од Метохије.
Но да видиш несреће велике:
миче војску Миљановић Марко,
миче војску, просто му не било!
То не чује Бандовић Јоване,
стар официр с ову страну Кома.
Он ти, браћо, Турке дочекао:
читав дан се клао са Турцима,
док га нису Турци облипили
па му русу откинули главу,
па исјекли на ситне комате.
А за главу Шуја капетана,
ево каква, истина је била:
Турци Шују однесоше главу,
не ка Плаву, но Гусињу граду.
Омише му главу, очешљаше,
па стадоше да му сучу брке.
Пита оџа бега, Али-бега:
"Је л'то глава Гарчевић Станише?
Је л то глава Јованов Милуна?
Је л'то глава Одовић Уроша
ил'његова брата Вукашина?
Је л'то глава Ћорпаше јунака?
Је л'то глава Ђолев Арсенија
или откуд Радошевић Груја?
Није глава Јованов Милуна!
Није глава Одовић Уроша,
ни његова брата Вукашина!
Није глава Ћорпаше јунака,
нити глава Ђолев Арсенија,
нити откуд Радошевић Груја.
Ово ј' глава Шћепановић Шуја!
Бре, аферим, Феровић Јакупе,
посјеко си великог јунака,
вођу с Кома, мрког каурина.
Шујо нам је чуда приправљао:
на Полимљу туче Хусеина
са војводом Вуковић Миљаном,
а на Кути, с војводом Стојаном,
он нам поби четрдес Турака
и потамње кућу Лаличића,
ка Шапоња Леш-Маркове дворе,
Леш-Маркове, ја ли Са-Маркове.
Ова глава вође је јунака
три стотине младих Васевића,
од најбољих кућа и оџака,
од Берана до Србије равне.
Зато Турци сучите му брке,
а метните цигаре у уста,
ставите му на уво костуру,
нек' се знаде да га Турчин клао,
на Новшићу, крај зелена Лима."
То зачуше Турци Гусињани,
то зачуше, на ноге скочише,
пободоше на Главици коце,
па на коце натакнуше главе:
ту је глава Лекић Милована,
ту је глава Бандовић Јована,
ту је глава с Кржање Илије,
ту су главе стотине јунака,
дивних Куча и Братоножића
и јунака из Васојевића,
а међ' њима, глава над главама,
јесте глава Шћепанова Шуја,
капетана из Васојевића.
|
