Боже мили, што се на нас љутиш
и што на нас не окренеш главу.
Има, брате, некол'ко година
како гледам свадљиве дружине:
једна другој вади очи живе.
Састаше се од помира људи:
досади им ноћно четовање,
досади им пљачка и бусија
и кланице свукуд без обзира,
па би хтјели да баце оружје,
ја л' у трње, ја ли у коприве,
у коприве љуте и отровне.
Једни веле да овако раде:
бацићемо камен у ријеку
и клећемо ко вјеру погази
да од њега трага не остане.
А ко вјеру буде погазио,
погазио амин над ријеком,
са каменом у јуначке руке,
њега ћемо вргнут под гомилу.
Но док људи о помиру раде,
из снијега, под јелом зеленом,
пуче пушка момка Николина,
из снијега од седам дланова
па погоди Лазара жупана,
погоди га у прси јуначке.
Паде Лазар, ал' се приподиже,
придржа га бирана дружина,
устави му крвцу из њедара,
крст му покри рану наопаку,
па љутито јурну на Николу,
на свадљиве Николине људе.
Ту погибе Лазова властела,
два јунака ко два горска вука
Но Никола, свадљивица стара,
зло велико, оса с осињака
оде некуд главом без обзира.
Боже мили, шта Никола ради:
гдје год стигне, крвцу пролијева.
Многи двори пусти постадоше,
а крајине црне до вијека.
Ал' Никола неће потрајати:
сестрић ће му очи извадити,
по имену Мусићу Стефане!
Никола ће мука допанути:
што стекао, све ће изгубити,
умријеће ко монах у цркви,
усред Зете ђе но Балшић влада.
|
