На Балкану жалосног Србина
Процвиљела тужна сиротиња,
Тужна раја од рода Србина,
Јадна раја кликује Европу;
"Еј Европо, ђе су твоја права?
Што си од нас лице окренула?
Што си тако јадно заглу'нула?
Знаш овога двадестог вијека
Ми трпимо зулум без лијека,
Сваком право, само није нама,
Свуд слобода, а код нас је нема.
Сва Европа у слободи живи,
Јадни Србин под Турчином цвили.
Еј, Европо, гријех ти на душу
Да ли има ђе нашега брата
Да одпочне са Турчином рата?
Црна Горо мајко, од јунака;
А зорице од бјелога данка;
Краљ Никола Црне Горе славне
Устај краљу, дижи Црногорце,
Црна Гора иако је мала
То је веља Србинова хвала.
А вазда је прва почињала,
Црна Горо, каменито стјење,
Српској круни драго си камење
Зар те наши јади не врјеђају?
Србија се у тајности спрема,
У јунаштву њојзи равног нема,
А краљ Петар, унук Карађорђа,
За освету Србина је вођа,
Црна Горо, знаш, твоја је жеља,
Да се споји твоја са њом земља;
Једна славна да буде држава,
А једнога да имате краља.
А сада је дан дошо суђени
Но устајте јунаци чувени!
Светите се, лијечите ране
Знате што би љетос у Беране?
Клети Турци зулум учинише
Витезове Србе све побише,
А Српкиње силовати сташе
Ђе жалосни Срби заплакаше,
У бешике ђецу расплакаше?
И мошњице мушким осјецаше
Ђевојчицам' дојке пресјецаше!
Васовићи около Берана
Окренуше пушку на душмана
Црна Гора ратит' би почела.
Но Европа не даде проклета,
А већ сада гора је неправда
Но устајте, наша браћо млада,
Извадите браћу из синџира".
Зачу Србин рају на Балкану,
Кликну раја, удара султану,
Црна Гора и Србија славна
Са Османом дијеле мегдана.
Једна с војска на истоку чује
Вешовић јој храбри командује,
Пошто сломи код Плава границу
Сруши куле, зароби пандуре,
И саломи Јашар пашу силна
И остави спомен код Србина.
Сад га ено према градовима
Према Плаву и према Гусињу
Ђе градове топовима гађа.
У Плаву је Ага Феровићу
Дочекује војску Вешовићу,
Бој се бије, крв се црна лије
Тако бјеше неколико дана.
Сва крајина постаде крвава.
А кад дође, беже Ризабеже,
Од лијепе шехер Ђаковице,
И доведе Арнауте злице
Од Призрена и од Ђаковога.
Покрај Дрима, јаког, великога
Пак сву равну диже Метохију,
Гаш, Крстинић, сву бутум повију
Од Дечани и од Истинића
До дна давног мјеста Крстинића,
Десет хиљад' силнијех Турака
Све бирани и млади јунака.
Бего, пита агу Асанагу.
"Има л' ђаур сад колику снагу?
Је ли какав јунак Вешовићу
И каква је војска и команда?
Можемо ли влахе савладати
И нахију ватром сагорјети?"
Чека ага па му одговара:
"Риза беже, господско кољено,
У јунака Вешовића сада
Убојника има пет хиљада,
Вешовић је Змаје Огњевити,
Јунаци су силни и махнити,
Има силне од боја топове
Као оно од неба громове.
И остало убојно оружје,
Моја земља на њега протуже,
Многе наше закукале буле,
Многе земље њега су зачуле.
Он саломи све наше границе
И запали наше пандурице,
Јадне Турке наби и пороби,
И Јашара на мегдану доби,
Помаже му посестрима вила,
А војници сви су ко' под крила.
Боље, беже, градове предати,
А ти војску у Дукађин врати,
Јер се, болан, држат' не можемо.
Вешовић је задрти делија
Биће наша грдна погибија".
Риза бег се јако наљутио,
Готово га сабљом ударио:
Асанага, женска страшљивице,
Што се вуче, бојиш од лисице?
Не сећаш се баба Јакуб Фера?
Убила те пророкова вјера,
На Новшићу када су се били,
Твојега су баба погубили,
Који Турску војску предвођаше.
Стид те било од нашега цара,
А како ћеш њему одговарат?
Од шта си се тако уплашио?
Од једнога горскога хајдука,
Грабежљива из горице вука,
А од влаха потлачене раје,
Која сада на пророка лаје?
Сада алах, Мухамеде свече!
На кауре ђавољега соја
Нека виде огњенога боја,
Ко су Турци, какви су јунаци?".
Силни Турци зажељели боја,
Сва се сила крену преко Лима,
Брезовицу цркву запалила
И малено село Брезовицу.
Стаде писка жене и ђечице,
Турци рају на ватру бацају,
Све кликују Муја и Алију
Алах вичу, алах у Нахију.
А Вешовић и његова војска
Ухватила брда Виситорска
Пак плотуне многе отворише,
Топовима боље зачестише,
Стаде многа цика митраљезе,
Сва се љута крајина затресе,
С крај Гребена до Мокре планине
Свуд посташе силне грмљавине.
И долином покрај воде Лима
Јуначка се свуда крв пролила.
Цикну орле, а загракта врана,
Зави вуче, залаја лисица,
Србин кликну Милоша и Марка,
Змаја Рељу и старог Новака,
Цјелог дана дјелише мегдана.
А у акшам Срби на јуришу,
Под плотуне зрна као кишу,
На Бјели се поток смијешаше
За бијела грла докопаше.
Један другог бајонетом пара
И на земљи у крви обара.
Барјаци се кроз бојиште вију,
Официри голом сабљом бију.
Трубе циче, а друг друга виче,
Ту се многи на бојиште даве,
На мегдану црном крвљу славе.
А сва раја од турскога краја,
Сва устала, српске куће пали,
А батаљон дође Сајчић Мила
Од Берана пгго је раја била?
Кликну вила са врх Виситора
Би се клео, сва је Црна Гора,
А војници, огњени јунаци,
Рекао би Руски су козаци.
А Вешовић свога игра коња
У руке му бјеше сабља гола,
Браћу храбри, а Турчина бије,
Бого, мили, Турске погибије.
Ноћи бјеше четири сахата,
Риза беже, утече на хата,
С'њим утече ко год жив претече.
Утекоше уз Бабино поље
Да их српска војска не покоље,
А Феровић пређе Ћаф-враницу
И утече право Крстинићу,
Свуд завлада нијема тишина.
Мегдан преста, већ нема Турчина,
Ко погибе, кога заробише,
И градове опет освојише,
Заузеше Плава и Гусиња,
То је жеља од давна Србина,
И крсташе ставише барјаке.
Дан освиће, барјаци се вију,
А топовским плотунима бију,
Није шала, два узеше града,
Вешовића у њима команда.
Боже мили, како јуче бјеше
Кад се двије војске сусретоше,
Јуче бјеху поља окићена
Са шанцима и са барјацима,
С' војницима и са топовима,
Сад бојиште мрачно и крваво.
Све крвави шанци и пољане
А притисли коњи и јунаци,
Међу мртве пиште рањеници.
Погорјеле по селима куће,
Скитуњају буле без обуће,
А вароши бјеле порушене
Грађевине царске разорене,
Кроз крајину лете Црногорци,
Испод вјенца славе, српски момци.
Сад Вешовић краљ Николи јавља
И својега владара поздравља.
А краљ њему честита побједу:
" Аферим ти, црногорски орле!
Мили сине, и сиви соколе,
Поздрави ми љуте убојнике,
Српске славе, славне осветнике
Па напријед, мој сиви соколе!
Полетите ватренијем бојем
Те сретите Србе из Србије,
Што Косово и Лазара свете
А Ћесару и Виљему прјете!
У загрљај са бојним оружјем
Нашем брату у Балканском рату!
Нека сине сунце нам слободе,
Да два краља наш народ не воде
Него један нека буде вођа
Наш краљ Петар, унук Карађорђа.
Сви Словени што су на Балкану
Да у једну државу остану,
Да гуслама славу оглашују
Све пет части свјета нек чују".
|
