Заплакале двије сиротице,
у Крушевцу двије удовице.
Па Милица једном проговара:
"Прође царство, нестаде Лазара,
нема Југа нема Југовића,
нема наде, зета Обилића.
Но, Јелице, моја мезимице,
ти не ружи твоје дивно лице,
него бјежи даље од Турака,
те потражи Србина јунака,
у слободне српске кршне горе;
или оно плаво, сиње море,
нек' гроб буде твога дивног бића,
те сачувај образ Обилића."
Кад то зачу Јелисавка млада,
нова јој се појавила нада.
Брже спреми Милошева Ждрала,
опреми се што је боље знала,
витка, дивна, ко из горе вила.
Па пољима и преко планина
језди млада крилатога ата,
докле дође до плавскога Блата.
На Царине Ждрала одморила,
поносном се Кому поклонила.
Ту, ђе виле славе ватру пире,
на слободне наиђе пастире,
па им, млада, Бога натурила,
они мисле да је горска вила.
И један јој пастир проговара:
"Здраво била, нагоркиња вило!
Од како се српство угасило,
љепша вила није долазила."
Јелисавка њима говорила: "
Ја нијесам из горице вила,
но сам љуба Обилића била,
па побјегох из Крушевца града,
да се спасим насиља и јада.
Но, вас молим, Срби, добри људи,
ко у ове кршне горе суди?
Ко ли носи српску перјаницу,
у ког српство има узданицу?"
Кад пастири Јелу разумјели,
до земље се њојзи поклонили:
"Бог нам с тобом, кћери Лазарева,
и витешка љубо Милошева.
Слободно је још у ове горе,
Бог he дати да Зета не страда,
у њој сада Балша Балшић влада."
Кад то зачу Милошева Јела,
слободом се српском понијела,
гарну Ждрала низ врлетне Куче,
до Рибнице до воде студене,
па Ћемовско поље прегазила.
А када је насред Зете била,
виђе дворе Балше госодара,
па ту стаде Ждрала да одмара.
Опази је зећанине Балша,
одмах јој се у сретање наша
и овако њојзи проговара: "
Од кад памте ове горе наше,
љепша вила није долазила,
још Косово кад је наше било."
Јелисавка њему одговара: "
Ја нијесам из горице вила,
но сам ћерка цара и племића,
а удова славног Обилића.
И побјегох из Крушевца града,
да се спасим насиља и јада.
Па те молим, од Зете главаре
и твоје су обавезе старе,
прихвати ме, сачувај ми главу,
бићу срећна за твоју државу."
Кад је Балша Јелу разумио,
до земље се њојзи поклонио:
"Млад сам момак и мори ме туга,
па ми, ево, господ шаље друга.
Буди мога срца вјерница,
буди Зети слободна царица."
Заплака се Јела Милошева,
па јуначки, без оклијевања,
прими руку од Зете владара,
прими Балшу за свог господара.
Дивно Јела уз Балшу пристала
и дивно је у Зети владала.
Но једнога дана, изненада,
Рече Балша: "О, Јелице млада,
што те питам, право да ми кажеш,
реци право, па макар и лошу,
бјеше л' бољи Обилић Милошу,
бјеше л' бољи од мене јунака,
на дивану и против Турака?"
Oћe Јела, јер је кћер Лазара,
мало слуша, па му проговара:
"Ој, Бога ми, од Зете владаре,
српска круно, драги господаре,
кад ме питаш, да ти кажем право,
ма без љутње, тако био здраво!
Бољи бјеше Милош на дивану,
много бољи бјеше на мегдану."
Расрди се Балша на Јелицу
На Јелицу, добру сапутницу,
од себе је шаком ударио,
четири јој зуба саломио.
Два пљунула, а два прогунула,
и од тешког бола јаукнула.
Балшине је напустила дворе,
узе Ждрала и оде у горе.
Цвили, пати, до неба се чује,
а сиње јој море поручује:
"Оди, Јело, ти у моје вале,
твоје су ми сузе додијале."
И отиде, утопит се шћаше,
но, судбина друкчије хоћаше.
Пресрете је Топаловић Ђуро,
па је прими и угости мудро.
Спаси Јелу, спаси Зете наду,
на Ријеку устави је младу.
Ту је Јела и чедо родила,
крстила га, Зети поклонила
и то змаја и сокола сива,
главом славног Црнојевић Ива.
|
