Често књиге земљу пролазише
од Србије и Шумадије,
од Станише обор-капетна
и од Луке Старовлашанина;
иду књиге земљом и свијетом,
док дођоше у Куче камене
а на руке војводи Радоњи.
Кад Радоња књиге дохватио,
на књигама печат саломио,
и кад виђе што му књиге пишу,
војвода је на ноге скочио
и Куче је на збор окупио,
па је њима ријеч говорио:
"Чујете ли, моја браћо драга,
каке су ме књиге допануле
од Србије и од Шумадије,
од Станише обор-капетана
и од Луке Старовлашанина.
Давијају Марковић Милоша,
да он иде земљи Шумадији,
тежак зулум по Србији гради.
Он пребире торе и оборе,
а изгони коње и волове,
и он руши господске дворове.
И то шћаху с јадом опростити;
но је дошо пребијелој цркви,
Дмитровицу цркву развалио
и црковно благо покупио,
па га носи у Голеш планину,
те њим рани од горе ајдуке
који бију по Србији Турке".
Па војвода њима говорио:
" Је ли мајка родила јунака,
да погуби Марковић Милоша?
Даром hy га добро обдарити:
даћу њему двије пушке мале
саливене од сувога злата,
и даћу му вранца крилатога,
оседлана и осигурана".
Кад војводу Кучи разумјеше,
многи Кучи ником поникнуше
и у црну земљу погледаше.
А војводи неки говорише:
"Ко ће жива змаја уфатити
ил' сокола под облак убити?!"
Не пониче Станковић Пауне,
не пониче, но из грла виче:
" Ја сам јунак, и родио ме је,
ујак ми је Марковић Милошу;
ја hy њега ласно преварити
и жива га к тебе доводити".
Војвода му тако говорио:
"Мој соколе, Станковић Пауне,
ако створиш што си говорио,
те доведеш Марковић Милоша,
ја ћу тебе боље даривати,
ја ћу дати и још hy придати,
даћу тебе Марицу ђевојку,
бијелу ти направити кулу".
Паун му се на то обећао:
кад издигну Кучи на планину,
да доведе Марковић Милоша.
И отле се Кучи растурише.
Докле вакат од планине дође,
на планину Кучи издигоше.
Па се диже Станковић Пауне
и ето га на Ком на планину,
на студену воду Маргариту,
на торину Марковић Милоша
и војводе Поповић Радула.
Ту га срете Марковић Милошу:
руке шире, у лице се љубе,
питају се за јуначко здравље.
Код ујака Паун преконачи;
па га пита Марковић Милошу:
"Мој сестрићу, Станковић Пауне,
што су тебе Кучи оправили?
Ил' ти мене о невјери радиш?"
Но му рече Станковић Пауне:
"Мој даиџа, Марковић Милошу,
мене јесу Кучи оправили:
божју су ми вјеру задавали,
да ти дођеш с војводом Радулом,
да дођете на Царине равне,
да бисте се с њима помирили,
да стојимо један код другога,
да не џапа један од другога,
да чобани зај'дно пасу овце;
пријед здравља и живота мога,
да ви ништа учинити неће
мирно поћи, а весело доћи".
Бесједи му војвода Радуле:
"О Милошу, од крајине крило,
богме те не Кучи преварити,
оба ћемо тамо погинути".
То рекоше, коње појахаше.
И ето их Комом и ћенаром,
изиђоше на кучке Царине,
ђе су Кучи збора окупили;
међу њима војвода Радоња.
У то стаса војвода Радуле
са соколом Марковић Милошем,
па Кучима помоћ натурише.
И ту Кучи од земље скочише,
и с ногу им помоћ прихватише
и широко мјесто учинише.
Но не хоће војвода Радоња,
но бесједи војвода Радоња:
" Добро дође, од крајине кнеже!"
Ал' говори Марковић Милошу:
" Ја нијесам од крајине кнеже,
но сам јунак Марковић Милошу".
Опет рече војвода Радоња:
" А Бога ти, Марковић Милошу,
на тебе су додијале даве
од Србије и од Шумадије,
од Станише обор-капетана
и од Луке Старовлашанина.
Тешки зулум по Србији радиш:
ти пребиреш торе и оборе
па изводиш коње и волове;
разваљујеш господске дворове;
Дмитровцу цркву порушио
и њезино благо покупио".
На то њему Милош одговара:
"Вољан да си, војвода Радоња!
Често јесам по Србији био
и тамо сам чете проводио,
све бранећи од Турака рају;
клао сам се тамо са Турцима,
а Србе сам од свашта чувао.
Што ми кажу Дмитровицу цркву,
да сам цркви штету учинио
кад сам гође цркви долазио,
ја сам цркви прилог оставио".
Војвода му опет бесједио:
" А, Бога ти, Марковић Милошу,
откуд тебе двије пушке мале
све од срме и сувога злата?
Откуд ти је бистри џефердаре
што таквога ни у Млетке нема?
Откуд ти је дебели дорине
што таквога у сва Брда нема?"
На то Милош њему одговара:
"Продао сам овце и овнове
те узео двије пушке мале,
па сам продо краве и волове
те купио бистра џефердара
у Латина за оку цекина.
Дората ми кобила родила;
ранио га верушким сијеном".
Но војвода Куче наредио
да чувају војводу Радула,
а изгубе Марковић Милоша.
Па нареди Мрчаричића Пера:
Милошу се с плећа учинио
и на њега пушку окренуо
и с љутом га раном саставио.
У то писну Марковић Милошу:
"Мој сестрићу, Станковић Пауне,
ајде приђи, да ми ране видаш,
и узми ми свијетло оружје,
да ми Кучи не носе оружје".
Отуд иде Станковић Пауне;
он не иде да му ране вида,
но он иде да му токе скида.
Док га Милош близу напустио,
па од ока пали џефердара
те погоди Станковић Пауна,
мртвога га земљи поклонио,
па запјева из грла бијела:
"Благо тебе, Станковић Пауне,
кад погибе јунак од јунака;
мене ками доброме јунаку,
кад погибох јунак од погани,
од Мрчара и Мрчаричића".
То изусти, а душу испусти.
|
