Султан Азиз покупио војску
На Николу Петровића књаза.
Он покупи тридесет хиљада,
Све самога учевна низама
И толико брглук њемадије,
И одвише остале турћије,
Па ми љуљну убојне топове
Да му бије куле и градове.
Још се Турчин боље досјетио
Те на двоје војску раздвојио.
Војсци даде двије паше младе,
Омер пашу и с њим Хусеина.
Омер пође ломној Гори Црној
А Хусеин на Васојевиће,
На сокола Вуковић Миљана,
Сенатора од Васојевића.
Ту се много бише и крвише,
Бијеле му куле попалише
Низ нахију удрише границе,
На границе граде пандурице
И у свакој по тридес Турака,
Што не даду птици пролећети
А камоли чети од каура.
Ал' то би се с јадом опростило,
Но питомо мјесто уфатише,
У Беране града начињеше
И капију царску подигоше,
На капији забит и кадију.
Па су ситну књигу накитили
И шаљу је Плаву високоме
А на руке бегу Малић-бегу.
Кад Малић-бег књигу приватио
И видио шта му књига пише,
Он уљеже у шикли одају.
Фето свлачи, а ново облачи,
Те како се нареди делија
Учиње се царев суварија;
Па нареди дебела дорина,
С' бисмилетом закрочи дорина,
И окрену право низ нахију
Докле дође на царску капију,
Ту забита двори и кадију.
Но како се придворела цкврња
Од капије преузе кључеве,
Од Нахије похвата вукове.
Ђе год знаде доброга јунака
Ил' момчета редом по ваљању,
Он га фата и веже му руке
Слади катил у Беране Турке.
По дану га тура у тамницу,
А по ноћи ћepa у Сјеницу,
У Сјеници напуни тамницу
Све орлове од Васојевића.
И то би му с' јадом опростили
Но је нама више учинио.
Он повика нагнуту делију
Осман баба, вељу крвопију,
Покупише своју компанију,
Доведоше у Виницку равну
А на кулу Сајичића Васа.
Ал' не нађе он тога јунака
Но му брата, Сајичића Гавра,
Па га фата и веже му руке,
Слади катил у Беране Турке.
По дану га тури у тамницу
А по ноћи ћepa у Сјеницу.
Ал' се Гавро дома повратио
Из турскијех зуба избјежао.
А Малић га главом заплатио
Ка га oћe платит, ако Бог да,
Све у здравље Вукићевић Арса
И његових седам-осам друга,
Који те му уграбити главу.
И то би му с' јадом опростили
Но је нама више учинио.
Он повика нагнуту делију
Амзу, брата свога рилатога,
Окупише своју компанију,
Доведоше селу Трепчи равној,
А на кулу Симовић Радула
И Радула ухватише жива,
Хватају га и вежу му руке,
Слади катил у Беране Турке.
По дану га тури у тамницу
А по ноћи ћepa у Сјеницу,
У Сјеницу напуни тамницу.
Па повика нагнуту делију,
Осман баба, вељу крвопију,
Покупише своју компанију,
Доведоше у Сеоце жупно
На сироту кулу Николића,
Ту на кулу Николића Сима,
И ту Сима ухватише жива.
Хватају га ноћно, без мјесеца,
То никакво око не виђаше,
Ко виђаше, гласит не смијаше.
Колико се ублешила раја
Од Малића, од Реџепагића
Не помиње свога господара.
Хватају га и вежу му руке,
Слади катил у Беране Турке
Одводе га Турци у тамницу
А по ноћи ћера у Сјеницу,
У Сјеницу напуни тамницу
Све орлова од Васојевића.
Зато писну сиротиња раја
И помиње свога господара:
" Аман, дерман, за Бога милога
Ал' помагај, или се опраштај,
Сиротиња од Малића плаћа
Све на правди Бога милоснога.
Ко Малићу здравље не спомиње
На правди ће Бога да погине."
Кад то чуо Бабићу Урошу
Од Божића села крвавога,
Јунак Урош весела му мајка,
Звани Џаглан, од Џаглане мајке,
Што погуби плавскога диздара,
Јетем-бега од Реџепагића,
Па отиде у Дукађин жупни
И погуби Арнаута љута
И узе му везену шешану,
Не паде му длака са перчина
А камоли рана од Турчина,
Па се јунак крајевима крије
Да га турска пушка не убије.
Док га једном намјер намјерила,
Ђе ћe Урош изгубити главу,
На врх тога села Побљеника
У Брђића, у поливеника,
У онога Брђић Милована
Што Милован прихватио мито,
Да Бог да му било нечестито.
Издало га љето и љетина,
И молитва свијетлога књаза,
Што Уроша Малић-бегу каза.
Једно јутро кад је освануло,
Јес неђеља и васкрсеније
Рано рани Бабићу Урошу,
Он га ето низ росне ливаде
Уочио пребијелу кулу,
Ет' онога Брђић Милована
Ја да би се ватром огријао.
Па кад дође на бијелу кулу
Он закуца алком на вратима,
Но помисли Брђић Миловане:
"Који куцаш алком на вратима,
Алка ти се о главу сломила."
То мислио, ал не говорио,
Но једанак на ноге скочио
И од куле врата отворио.
Јунак Урош, жалосца му мајка,
Кад у кулу уочио Турке
Полећеше на кубуре руке,
На Малића грло обазрио,
На кубуре ватру навалио,
Ал' не шћеше пусте да опале
Заквашене двије пушке мале.
Но што чини Туре, Малић-беже,
Он дохвати бистра џефердара
Па погађе Бабића Уроша.
На добро га мјесто погодио,
Насатице међу лопатице.
Паде Урош на зелену траву,
Приђе Малић посјече му главу,
Па бачише на пољану главу,
Снесоше је беранскоме граду
И турише на царску капију.
С мртрвом главом учињеше шалу
И дају јој љеба и дувана.
" Јеђи љеба и пали дувана."
Но не пали посјечена глава.
Око главе Бабића Уроша
Турци шенлук и весеље граде
И ајдуку дају пријекоре,
Да ћe њега пожељети горе.
То зачуо соко, тица сива,
То зачуо Вукићевић Арсо,
Па Малића дозиваше гласом:
" О Малићу, од Реџепагића,
Ја би тебе јада опростио,
Све што си нам до сад учинио.
Што посјече арамбашу млада
Арамбашу Бабића Уроша
И укиде цвијет од планине?
Те ти јаде опростити нећу.
Знаш кад ћу те ухватити, вуче,
Саломићу од два града кључе
Онај трећи кључ је од тамнице
Да се чује тамо до Сјенице.
Рутава је рука у ајдука
Као шапа у горскога вука,
Дуги су му прсти од чеперка
А нокти му од пола иверка,
На зглобове носи праменове
Ка но рањче јагње на рогове,
Што докучи, то Арсо разбучи."
А бијела кликовала вила
Са Полице из турске границе,
Вила кличе Малић-бега виче: "
А да ђе си, беже Малић-беже?
Ајдуци нам јадом дојадише,
И Полицу равну прегазише,
Пред ајдуке Машовић Јоване
Не познаје тебе у Беране,
Но се фали међу ајдуцима
А о јаду збори о Турцима,
Ради би се с тобом састанути
Но цареву азну задобити,
Ради би ти у крв угазити
Но у ладну воду до кољена."
Кад то чуо беже Малић-беже,
Осигура себе и дорина,
Па Лим воду итро прегазио
И Будимљу равну претурио,
На Полицу брзо искочио;
Ту га виђе Машовић Јоване
Па дохвати бистра џефердара
Те он гађа бега Малић-бега,
Лоше гађе, а горе погађе;
Гађе Малић Машовић Јована,
На добро га мјесто погодио,
Вилицу му доњу иштетио
А из горње зубе поломио,
Два пљунуо а два прогунуо.
Ал' се Јован рани не подаје
И утече брзо низ Полицу
Докле дође на српску границу;
Ту болова дуго и задуго,
И Јован је нама преболио
И добро се јунак осветио,
За вилицу уби четворицу.
Мало било, дуго не трајало,
Малић бегу ситна књига дође
Од Сјенице града бијелога,
Од онога паше сјеничкога.
Па кад виђе што му књига пише,
Он улази у шикли одају,
Фето свлачи, а ново облачи,
Те како се нареди делија,
Учиње се царев суварија;
Па нареди дебела дорина,
Ал' од силе не тражи дружине
Без онога Адровић Мамута,
Оде Малић право них Нахију
Куд год пође, у Сјеницу дође
Код онога паше сјеничкога.
А код паше кад је долазио,
Три пута се њему поклонио,
Измаче се па га поче дворит
А паша му поче говорит:
" О Малићу, од Реџепагића,
Чуо јесам, причали ми људи,
Да ти јеси јунак од јунака,
Од искона српска крвопија.
Оћеш поћи Колашину граду,
Да ухватиш Туре Авди бега
који не да отворити ока,
Но пресјече путем кириџије,
Не даје ми цареве мирије
И даћу ти у шаку дуката."
На то рече беже Малић-беже:
" Ја ћy поћи Колашину граду,
Ухватићу Туре Авди бега
Који не да отворити ока,
Али жива, ал' од мртва главу,
Ал' ћy моју дати за његову."
Ма не рече Малић "ако Бог да",
Ка му никад ни помоћи неће.
Уто бјела кликовала вила,
Вила кличе Арсенија виче:
" А да ђе си, Вукићевић Арсо,
Е, Малића у Беране нема,
У неђељу која прва дође,
Оће Малић на Тивран да прође."
То зачуо Машовић Јоване
Који пази Турке у Беране,
Па он трчи брзо без почивке
У Турију високу планину,
Иде Јован кроз гору зелену,
И све тражи од јеле до јеле,
Докле нађе Вукићевић Арса,
Арамбашу од Васојевића,
Са његових седам-осам друга,
Ђе сјеђаху и почијеваху.
Проговара Машовић Јоване:
"Нека знате, моја браћо драга,
Да Малића у Беране нема,
Но је поша паши у Сјеницу,
Да му нешто каже за границу;
У неђељу која прва дође,
Oћe Малић на Тивран да прође."
То дружина једва дочекала
Па је одмах на ноге скочила,
Дохватише бистре џефердаре,
Мале пушке и оштре ханџаре
И одоше гором и планином,
Све по реду један за другијем:
Понајпрви Вукићевић Арсо,
А за Арсом Вуковић Вукота,
За Вукотом Милуне Фемија,
За Милуном Пећанин Андрија,
За Андријом Фатићу Тајире,
За Тајиром Губеринић Бато,
А за Батом Чукићу Спасоје,
И Никола Вукићевић мали,
Калаузи Остоја Лалићу
и са њиме Машовић Јоване.
Чета ноћу дође до Тиврана
И спусти се кланцу на Скакавцу,
Попадаше око друма пута
Те хватају метериза крута,
На уходу пратише Вукоту,
Да он гледа друмом широкијем
Ш њим да нема калабалак војске.
Ту чекаше један дан до подне,
Кад ето ти бега Малић-бега,
У Бијело Поље преноћио
А ујутру рано поранио
И уз равни Биор полетио
На његова хитрога дорина.
А виђе га Вуковић Вукота,
На далеко њега угледао,
Па к дружини хитро полетио
И дружини право казивао,
Како иде беже Малић-беже.
И да нема друга ђавољега
До онога Адровић Мамута.
Кад то чуо Вукићевић Арсо
Он овако чети говорио:
"Браћо моја и дружино драга,
Кад чујете мога џефердара,
Сви одједном пушке опалите
На Малића, од Реџепагића:
Морамо га данас иштетити;
Ако л' браћо то не учинимо,
Оде моја за његову главу."
Таман они у ријечи били,
Кад ево ти бега Малић-бега
На бусију тврду нагазио,
Из бусије пушке запуцаше
Те Малића земљи оборише;
Паде Малић у траву на главу,
А прискочи Вуковић Вукота
Те Малића удари анџаром,
На дохвату, по дебелу врату,
Пушке узе Остоја Лалићу,
А фес узе Фатићу Тајире
Ка' што му се био зафалио.
А да видиш Пећанин Андрије,
Он узима двије леденице,
Нит' су вите, нит' чекићоване,
Но у калуп бјеху саливене;
На њих нема ништа гвозденога,
Но два лука од челика љута,
Два кремена два драга камена.
Зачуди се и гора и трава,
Куд се ђеде Малић-бега глава?
Одговара Тивран и Скакавац,
Понесе је једна чета мала
Од племена, од Васојевића.
|
