Двије ситне књиге полећеле
Од Мораве земље поносите,
Од Станише обор капетана
И од Луке старовлашког бана.
Лете књиге у брда широка,
Док дођоше у Куче камене,
А на руке Петровић Радоњи,
Војеводи од Седморо брда.
Када виђе што му књиге пишу,
Он је одмах на ноге скочио
И све Куче на збор окупио,
Па овако њима говорио:
"Браћо моја, Кучи свиколици,
Двије су ми књиге допануле
Од Мораве земље поносите,
Од Станише обор капетана
И од Луке старовлашког бана.
То су наши пријатељи стари.
Они чудо нечувено пишу:
Оптужују Марковић Милоша
Арамбашу од Васојевића,
Да он води чете и дружине
И прелази у земљу Мораву,
Те он зулум по Морави ради.
Милош ара господске дворове
И узима од господе благо,
И пребире торе и оборе,
Из њих гони коње и волове
И дебеле краве јаловице.
Па му и то није доста било,
Но је више чудо учинио,
Дмитровицу цркву разорио
И црквено благо покупио,
Па га носи у Васојевиће,
Те ш њим рани себе и ајдуке
И дарива снахе и ђевојке.
Сада, браћо, пријатељи траже,
Да их трсим врага и белаја,
Да не виче по Морави раја:
"Зли су Турци, ал' гори ајдуци!"
Истина је моја браћо драга,
Милош нам је много наудио
Са сваким се, ево, посвадио.
Трипут сам му поруке шиљао
И звао га да се састанемо,
Да ми њега мало сјетујемо,
Ал' је Милош наопаке ћуди,
Ниђе неће ђе се купе људи,
Но се држи горе и планине
И окреће чете и дружине
Низ широке моравске долине
И све зулум за зулумом ради.
То се више трпјети не може,
Морамо се од њег' опростити
Морамо га због тога смакнути.
Но, пошто сте, Кучи, на окупу,
Је ли мајка родила јунака
Да убије Марковић Милоша?
Добрим hy га даровати даром:
Даћу њему двије пушке мале,
Што су пушке у Млетке коване,
И поред н>их, ножа пламенога,
Окована све сувијем златом;
И даћу му вранца крилатога
Што таквога у сва Брда нема;
И дат' ћу му кћерцу за љубовцу
И с њом блага колико му драго,
А бијелу подигнут му кулу,
На Косору поред моје куле."
Кад то рече војвода Радоња,
Листом Кучи ником поникоше
И у црну земљу погледаше,
Па послије један на другога
И почеше тихо бесједити: "
Фала богу, фала истиноме,
Шта науми војвода Радоња
Да погуби Марковић Милоша,
Онаквога сивога сокола.
Ајд' прођи се, Брдске земље главо.
Ко ће жива змаја ухватити,
Ал' убити сивога сокола,
Који лети небу под облаке?
Такав ти је Марковић Милошу.
А тако нам Бога истинога,
Нема тога Куча ни једнога,
Ни у Брда има Брђанина
Да подигне на Милоша руку.
Ал' Бог прокле једно момче младо,
По имену Станковић Пауне
Са сред Куча, од Павићевића,
А мајка му од Васојевића;
Родила га сестра Милошева.
Па говори војводи Радоњи: "
О Радоња, Брске земље главо,
Ако даднеш што си обећао,
Твоја he се жеља испунити.
Ујак ми је Марковић Милошу.
Ја hy њега лако преварити,
Само чекај, до Видова дана,
Док издигну Кучи на планине,
Издигнуће и Васојевићи,
На студену воду Маргариту.
Ја hy води Маргарити поћи,
Преварићу својега ујака
И довести њега на Царине,
Па ш њим ради што је теби драго.
Отолен се Кучи растурише
И одоше сваки дому своме.
А кад вакат од планине дође,
Издигоше Кучи на Царине,
Издигоше и Васојевићи
На студену воду Маргариту.
Тад се диже Станковић Пауне,
О Петрову дану планинскоме
И ето га на Ком на планину,
На студену воду Маргариту,
На катуну Марковић Милоша,
Па улази у колибу прву
И ту нађе својега ујака
Ђе сјеђаше и одмараше се,
Па ујаку Божју помоћ виче.
А Милош му љепше прихватио
И на лаке ноге поскочио,
Па дочека својега сестрића.
Руке шири у лице га љуби
И пита га за мир и за здравље,
Па крај себе посади сестрића
И са њиме еглен затурио.
Ту бијаху два добра јунака,
Два јунака обадва једнака,
Што с Милошем иду са четама:
Један бјеше Поповић Радуле,
Милошева рода и племена,
Онај други, Маџарић Јоване.
Проговара Марковић Милошу:
"Мој сестрићу, Станковић Пауне,
Питаћу те још за чије здравље.
Како ми је сестра Анђелија
И како су моји пријатељи,
Па како су Кучи соколови,
И како је војвода Радоња,
Који мени о невјери ради?"
Одговара Станковић Пауне:
"Мој даиџа, Марковић Милошу,
Здраво ти је сестра Анђелија,
Сви су здраво твоји пријатељи
И остали Кучи соколови,
И здраво је војвода Радоња
Који теби невјеру не ради,
Нити ти је иле помислио,
Но су тебе преварили људи.
Још ме слушај, даиџа Милошу,
Листом су те Кучи поздравили,
Понајвише војвода Радоња
И мене су к теби оправили,
Кучи тебе зову на Царине,
На Царине да се састанете
И ту тврду вјеру ухватите,
Да смо од сад, бољи пријатељи,
Да идемо један код другога,
Да јунаци сретају јунаке,
Како ваља и како требује;
Да чобани наши с вашијема
Мијешају пребијеле овце
на планину када издигнемо.
Па ти Кучи тврду вјеру дају,
Понајприје војвода Радоња,
Да те неће забољети глава,
Но ћеш поћи и весело доћи,
Ка' но што си вазда долазио,
Кад си коме на весеље био."
Милош ћути, ништа не бесједи
И не мисли на састанак поћи,
јер зна добро да би погинуо.
Ту се стари Марко придесио,
Па Милошу ријеч говорио:
"О Милошу, мој милосни сине,
Трипут су те Кучи поздравили
И Радоња од Брда војвода,
И зваше те да се састанете,
И да тврду вјеру уфатите,
А ти нешће на састанак поћи.
Па ме слушај, мој Милошу сине,
Ако нећеш на састанак поћи,
Није добро за Васојевиће,
Ни за твога остарјелог баба,
Ни за тебе на гласу јунака,
Е he рећи Кучи и Брђани
"Гле, слабића, тога Марковића,
Кога фале по Васојевића,
Да неима бољејга јунака,
А не смије на састанак поћи
Кад га зове од Брда војвода.
Па ти ваља на састанак поћи,
Ваља поћи, па да нећеш доћи!"
Кад то чуо Милош арамбаша,
Он је своме бабу говорио:
" А, мој бабо, стари родитељу,
Ријеч лошу не реци Милошу,
Јер те Милош вазда послушао
И сада ће тебе послушати,
Ал' знај добро, мио родитељу,
Кучи ће ме данас преварити
И ја hy ти тамо погинути,
Јер су Кучи пријеваре старе."
То рекао Марковић Милошу,
То рекао, на ноге скочио.
Па када се дивно ођенуо,
Он узима свијетло оружје
И појаха својега дората,
И окрену уз Ком уз планину,
А ш њим иду Јован и Радуле
И сестрићу Станковић Пауне.
Дође Милош на равне Царине
И ту нађе Куче на окупу,
Међу њима војвода Радоња.
Милош сјаха са свога дората
И пушти га на зелену траву,
Па кораком јуначкијем краче.
Међу Куче Милош улетио
И Кучима Бога поменуо,
А Кучи му Бога прихватише
И сви листом на ноге скочише,
Широко му мјесто учинише
И пустише к војводи Радоњи.
Сретоше се Милош и Радоња,
Сретоше се, па се руковаше,
Један другом санћим поздравише.
Проговара војвода Радоња:
"Здраво да си, од Крајине кнеже,
Ада, ђе си, одавно те нема,
Не похађаш брђанске кнезове,
Нити своје пријатеље старе,
Ка' да си се нешто наљутио,
Наљутио, па се похасио?"
Одговара Марковић Милошу:
"Добро, здраво, брдске земље главо,
Добро, здраво, ал' не рече право!
Ја нијесам од Крајине кнеже
Но сам главом Марковић Милошу,
Арамбаша од Васојевића;
Не похађам брђанске кнезове,
Јер ја посла с кнезовима немам;
Сви су здраво, моји пријатељи,
А има их ка' на гори листа;
Нијесам се ништа наљутио,
Нити сам се, ево, похасио,
Но ја често у чете четујем
Па ме нема по толико дана;
Одавно ме нијесте виђали
И зато сте мене похасили."
Тад' Радоња опет поговара:
"Истина је, Марковић Милошу,
Истина је да си харамбаша
И велики јунак од мејдана,
Ал' су на те даве додијале,
Давија те мало и велико,
Да зулуме чиниш свакојаке
И прелазиш у земљу Мораву,
Те пребираш торе и оборе
И изводиш коње и волове,
И дебеле краве јаловице;
Разваљујеш госпоцке дворове
И узимаш од господе благо.
Па још, кажу, и причају људи
Да си више чуда учинио,
Дмитровицу цркву провалио
И црквено благо покупио,
Па га носиш у Васојевиће
И ш њим раниш себе и ајдуке
И дариваш снахе и ђевојке."
Кад то чуо Марковић Милошу,
Наљути се, па му одговара:
"Вољан јеси, војвода Радоња,
Вољан јеси тако бесједити,
Ал' разлога никаквога немаш,
Но су тебе преварили људи.
Ја сам често у Мораву био,
Често био и чете водио,
Да Мораву од зулума браним
И да свећам сиротињу рају;
Често сам се клао са Турцима
Ђе сам мога' изгубити главу,
Ал' сам Србе од свашта чувао
И биједној раји помагао,
Колико сам за то кадар био.
А што кажеш, чудо нечувено,
Да сам бјелу цркву провалио
И црквено благо покупио,
И то су те преварили људи;
Бијелу су Дмитровицу цркву
Развалили моравски лупежи,
Што за душу и Бога не знају.
Ја похвата' моравске лупеже
И узе им сво црквено благо,
Пола вратих Дмитровици цркви,
А пола сам дао на дружину,
Себи ништа не оставих блага,
Не оставих паре ни динара,
Но сам цркви прилог учинио
Од мојиех дванаест дуката;
Па ако ми ни то не вјерујеш,
А ти питај дружину осталу,
Што су са мном у четама били."
Ал' Радоња њему не вјерује
Нит' вјерује, нит' дружину пита,
Но он оде даље бесједити: "
А, богати, Марковић Милошу,
Кад ти немаш блага бијелога
Откуд' теби двије пушке мале,
Све у срми, па су позлаћене?
Па откуд' ти бистра цеферада,
Што таквога у сва Брда нема?
Па откуд' ти токе од три оке,
Са пуцима од сувога злата,
И још овај дебели дорине,
Што таквога на далеко нема?"
Одговара Марковић Милошу:
"О, Радоња, брдске земље главо,
Кад ме питаш, право ћу ти казат',
Продао сам овце и овнове,
Те узео двије пушке мале;
Па продао краве и волове,
Те купио токе и јелеке
И овога бистра џефердара
У Латина за оку цекина;
Дората ми доруша родила,
А Веруша сијеном ранила.
Па ако ми ни то не вјерујеш,
А ти питај дружину осталу.
Ал' Радоња њему не вјерује,
Нит' вјерује, нит' дружину пита,
Већ на свога слугу погледује,
На онога Мрчарић Илију,
Који држи пушку гранајлију,
Да убије Марковић Милоша;
Па му зађе те га с леђа гађе.
Пуче пушка, никад не пуцала
Те погоди Марковић Милоша,
Убише га двије синџирлије:
На плећи му јелек пробучише,
А на прси токе проломише
И живо му срце опалише,
Те он паде у зелену траву.
Како паде, сви се препадоше
И с Царина Кучи нестадоше,
Понајпрви војвода Радоња.
А остаде Марковић Милошу,
Рањен виче ка'јелен да риче
И дозива својега сестрића:
"Мој сестрићу, Станковић Пауне,
Не остав ме, црн ти образ био,
Но ми привиј ране на прсима
И прихвати својега ујака.
Ако умре, да му скрстиш руке
И запалиш од воска свијећу;
И да узмеш токе и оружје.
Да не идф на јабану благо."
Кад то зачу, Станковић Пауне,
Он притрча рањеном ујаку.
Ал' не мисли да му ране вида,
Beh он ohe да му токе скида.
Намршти се Марковић Милошу,
Па од ока пали џефердаром,
Те погоди својега сестрића
Под гр'оце, ђе кошуљу веже
Црној га је земљи поклонио
Па овакву ријеч говорио:
"Благо тебе, Станковић Пауне,
Ђе погибе данас од јунака,
Од јунака твојега ујака;
А ками ти, Марковић Милошу,
Ђе погибе, јунак, од погани,
Од невољне слуге Мрчарића,
Од Мрчара и Мрчаричића..."
То изусти Марковић Милошу,
То изусти, а душу испусти.
|
