Књигу пише Станојева Стана
Из Мостара челеби пазара,
Па је шаље у Васојевиће,
А на руке Брајотића Вука,
Брајотића Вука и Јована
И ђевера Николић Оташа.
"Знаш, јуначе, Брајотићу Вуче,
Кад нам клети ударише Турци,
Они наша брда похараше,
Наша брда, све Васојевиће,
Високе нам куле попалише,
А бијеле браве плијенише,
Сиротињу гором рашћераше.
Ми бјежасмо куд који могасмо.
Ти побјеже у Братоножиће
Код својега добра пријатеља,
Код онога Станојевић Пеја.
А мој ђевер, Николић Оташу,
Он се склони у Пипере тврде
Код свог таста Ћетка Пилетића.
А злочести утече Станоје,
Он утече у камена Ровца
Код мог баба, од Роваца кнеза.
И ту бисмо три мјесеца дана.
И добро нам на зимовник било.
Враг донесе бега Љубовића
Од широка поља Невесиња
У Ровцима да купи араче.
Па кад виђе Николић Станоја,
И његову силу и оружје,
Љубовић се добро препануо,
Па он пита од Роваца кнеза:
"Ој, Бога ти, од Роваца кнеже,
Ко је овај добар сератлија,
Одакле је, од које крајине
И како се зове по имену?
Он ме нешто попријеко гледа.
Бил' ми мога, учинити квара?"
Проговара од Роваца кнеже:
"Тосподару, беже Љубовићу,
Кад ме питаш право ћу ти казат:
Ово ти је Николић Станоје,
Војевода од Васојевића.
Турци су му земљу прегазили,
Сиротињу гором рашћерали,
Па је доша да презими зиму
Са својијем малом великијем
И са своја два посопца сина,
И са својом вјереницом љубом,
Вјерном љубом, Станојевом Станом,
А Стана је моја мила ћерка.
Добар ти је чојек господару
Добар ти је да бољега нема,
Hehe теби учинити квара
Нити he те забољети глава."
Кад то чуо беже Љубовићу
Он се бјеше добро посилио,
Па говори од Роваца кнезу:
"О Иване, од Роваца кнеже,
Издај мени твога пријатеља
И ево ти хиљаду дуката."
Одговара од Роваца кнеже:
'Тосподару, беже Љубовићу,
Не могу ти издат пријатеља,
А бојим се и Васојевића,
Е би њега осветили љуто."
Опет збори беже Љубовићу:
"Чуј, Иване, од Роваца кнеже,
Издај мени Николић Станоја,
Војеводу од Васојевића,
ево теби хиљаду дуката,
И цио мал војводе Станоја,
И сувише данци и десеци,
Да их купиш у Ровца камена,
Од год до год за девет година.
А што кажеш и бојиш се кнеже
Од освете и Васојевића,
Ниш' се не бој, од Роваца кнеже,
Сиротиња прсла на све стране,
У збјегове под јелове гране,
Па се о свом јаду забавила,
И не може љебом да се рани,
А камоли да чини освету."
Превари се од Роваца кнеже,
Превари се срамота га било,
Па издаде свога пријатеља,
Војеводу Николић Станоја,
Са два сина и вјерном му љубом
И предаде бегу Љубовићу.
Кад Станоја Турци уфатише,
Они њему савезаше руке,
И одоше уз камена Ровца.
Кад су на врх од Роваца били,
крај бунара Турци починуше
Па Станоју муке ударише:
Прве муке сломише му руке,
Друге муке и ноге и руке,
Па му црне очи извадише,
И најпошље главу посјекоше,
Па Станоја у бунар бацише,
А за њиме двоје ђеце мало.
Мене Турци у ропство зајмише,
Препродаше од града до града.
Сад ме ево у Мостару граду,
Код некаква бега Челебића.
Муке мучим те се љебом раним
И све коњске ринем коњушнице,
Ево тако за девет година.
Сад сам чула ђе говоре људи,
По Мостару челеби пазару,
Да је поша' беже Љубовићу,
У Ровцима да купи хараче,
И опет ће на конак панути,
Код мојега баба невјернога.
Па ме слушај, Брајотићу Вуче,
Ја те Богом од невоље кумим,
Дигни чету од Васојевића,
Па ти иди у Ровца камена,
Па потражи бега Љубовића,
И освети Николић Станоја,
И два сина два Станојевића.
Срамота је, Брајотићу Вуче,
Да Станоје стоји неосвећен,
Код толике браће и дружине
И племена од Васојевића.
Дође књига у Васојевиће,
А на руке Брајотића Вука,
Па кад виђе шта му књига пише
Њега топле сузе спопадоше.
А пита га Брајотић Јоване: "
А бре, брате, Брајотићу Вуче,
Од'кле књига огњем изгорела?
И пређе су књиге долазиле,
Нијеси их сузама квасио,
Ни чинио жалостива лица;
Ако ти је књига од мејдана,
Ја hy сваком на мејдан изаћи,
Ко позове на мејдан јуначки,
Брајотића Вука ал Јована.
А ако је књига од жалости,
Брацки ћемо жалост дијелити."
Вук му пружи књигу шаровиту,
И овако њему проговара:
"Виђи брате што ти књига пише!"
Кад је Јован књигу проучио,
Он је одмах на ноге скочио,
Па излази пред бијелу кулу,
И својијем џефердаром гађе,
пушком гађе и авазом виче:
"Браћо моја, Васовога соја,
Нек' сте спремни за љутога боја,
И далека пута путовати. "
Мало било, дуго не трајало,
Кад ево ти Николић Оташа,
И са њиме Колевић Комнена,
А за њима чета од јунака,
Све биране браће и дружине.
А срета их Брајотићу Вуче,
Па их води на бијелу кулу,
И све њима по истини каже,
За војводу Николић Станоја,
И два сина два Станојевића.
Кад то чула браћа и дружина,
Сви оружје своје одбацише,
И с'тога се мјеста подигоше,
Па Станоју помен учинише.
Жао им је војводу Станоја,
Жао им га као своју главу.
Проговара Брајотићу Вуче:
"Браћо моја и дружино драга,
Нек је просто паши Подгорици,
Што прегази све Васојевиће,
И разури јуначко гнијездо;
Ми смо први кавгу заметнули,
На Турчина пушку окренули.
Јачи био па нас задобио,
Ал' не просто бегу Љубовићу
Што погуби војводу Станоја,
А није му иле учинио;
И не просто Иванишу кнезу
Што издаде свога пријатеља,
Војеводу Николић Станоја
И предаде бегу Љубовићу.
Но устајте на ноге лагане
Да идемо у Ровца камена,
Да тражимо бега потурицу
И Ивана кнеза издајицу".
Кад то чула браћа и дружина,
Сви оружје своје прихватише
И једнијем гласом повикаше:
"Или ћемо осветит Станоја
И два сина, два Станојевића,
Или ћемо изгубити главе."
Па излазе из бијеле куле
И одоше низ Васојевиће,
А пред њима Брајотићу Вуче.
Кад дођоше на воду Морачу,
Пријеђоше у камена Ровца,
Па полако иду по Роваца
Док стигоше Ивановој кули,
Око куле коњи повезани,
Све бијесни ати и парипи,
А на кули беже Љубовићу
Са његових тридесет делија,
Ију, пију и весеље граде,
По два и два из грла пјевају,
По четири мећу из пушака.
Ал' да видиш Брајотић Јована,
Oћe одмах да замеће кавгу.
А каже му Брајотићу Вуче:
"Немој, брате, да замећеш кавгу
Док се добро не заморе Турци
И не почну санак боравити."
А кад ноћи по поноћи било,
Проговара Брајотићу Вуче:
"Браћо моја и дружино драга,
Поскочите на ноге лагане
Па од куле коње уклоните,
Поведите у гору зелену
И склоните под буково грање,
Па носите сламу и сијено
Да кнежеву кулу зазиђемо
И живијем огњем изгоримо."
У млађега поговора нема;
Око куле коње одвезаше
И склонише у гору зелену,
Па се онда натраг повратише,
Одпасују од себе пасове
И сви носе сламу и сијено,
Те кнежеву кулу зазидаше
И живијем огњем запалише,
А на кули врата отворише.
Када Турци ватру осјетише,
Побјегоше низ бијелу кулу,
Без долама и без антерија.
Како који на врата излази,
Тако њему посјекоше главу;
Посјекоше девет кнежевића,
Жива кнеза у ватру бацише,
Љубовића бега уфатише
И ту њему савезаше руке.
Поведоше бега Љубовића
И одоше низ камена Ровца.
Ал' да видиш Колевић Комнена,
Колико се бјеше посилио,
Љубовића ата појахао
Па га гони низ камена Ровца.
Ал' ђе срећа ту је и несрећа,
Паде с ата Колевић Комнене,
Паде Комнен на плот поред пута
и нагна се коцу смрчевоме,
Прободе га с десна на лијево.
Ту погибе Колевић Комнене,
А браћа га дивно ожалише,
Понесоше у Васојевиће
И тамо га брацки ожалише,
Ожалише па га укопаше.
То се чудо чуло по свијету.
Ал кад чула Станојева Стана,
Она једно јутро подранила
Пређе зоре и јаркога сунца,
Па узима ата Челебића,
Појаха га као мушка страна
И побјеже у гору зедену,
Па полако гором и планином
Докле дође у Васојевиће
На бијелу кулу Брајотића.
А срета је Брајотићу Вуче
Па овако њојзи проговара:
"Снахо наша, Станојева Стано,
Ево теби бега ЈБубовића
Па ш њим ради што је теби драго."
Стана узе мача пламенога
И погуби бега Љубовића
И освети своје јаде грдне.
Проговара Николић Оташу:
" А мој брате, војвода Станоје,
Да ти се је, брате, повратити
Па да видиш очима својима,
Дивно ли те браћа осветише.
За тебе су тридес погубили.
А за твоја два Станојевића
Погубише бега Љубовића;
За јунака Колевић Комнена
Погубише Иваниша кнеза,
И његових девет кнежевића."
|
