Рани темељ прастарога дома,
под хридине чудесне планине,
голуждравог троглавога Кома,
по запису Василија Злога,
На Чечеву на Зелој ријеци
засноваше Васојеви преци,
стари Срби именом Будини,
којима је како запис каже
колијевка од шестог вијека,
Комске горе и добра ријека.
Ови стари Васојеви преци,
још док бјеху па Дњепру ријеци
Порфироген и Скилица веле
да бијаху снажно српско племе.
У кретању ка топлијем југу,
потражише домовину другу
и на путу помен оставише:
У Мађарској Будим на Дунаву,
Будимлију на Дрини капију.
Будиншчину у Савином сливу,
дивну Будву уз Јадранску риву,
па планину Будош изнад Мора
и кренуше даље преко гора,
према Кому своме новом дому,
гдје стигоше у шестом вијеку
на Љевају и Тару ријеку
и слив Горњег хировитог Лима
који својим именом назваше:
Будимлијом и Будимском жупом.
Будини су подарили роду,
многу знану словенску господу:
и Немању са Немањићима
и Васоја с Васојевићима.
Слављенике из тешкијех дана
и војводу Вукова Миљана,
који ниче из племеиа јака
са дванаест хиљада пушака,
све ратника једноплеменика,
који сабљом своју славу шире
сијекући паше и везире.
Код бијеле Љеворечке цркве
на лијевој обали Љеваје,
посјекоше два царска ћехаје:
Арапина, силног Осман пашу
српског рода крвопију страшну,
Мустај пашу Махмутбеговића
и са њима седам сто Турака.
На планини изнад Шекулара
Шеховића пашу зулумћара.
У чувеној бици на Рудешу,
под командом Војводе Миљана
и јунака Дедовића Мира,
те Јосифа попа командира,
неста глава Селима-везира
и Ибрахим бега Миралаја
Селимова сина наследника,
с њима двије хиљаде Турака.
У тијесној Тиврансксј клисури,
паде гледна Малић бега глава,
команданта Берана и Плава.
Књиге памте српске заслужнике:
Шудиковског владику Пајсију,
којег Турци ни дужна ни крива
у манастир одераше жива.
Духовника и српског месију
игумана Зечевић Мојсију,
Петра Фату новог крститеља,
кога бјеше понијела жеља
и послала божја рука сама
да спасава земљу од Ислама.
Храброг вођу Демовића Панта,
арамбашу Зека Губерину
који сконча на Скадарском клину
и Лутовца Гогин Милутина,
четовођу и хајдучког сина.
И Голуба Добрашиновића
примјерника чојства и јунаштва.
Перовића Сава командира
и Тодора младог бригадира
Миљановог прослављеног сина.
Књиге памте Дашу капетана,
паметара Ђорђија Лабана
и Ђукића храброга Богдана.
Љуту змију Бакића Зарију
и мудрога Протића Зарију.
Иван Дела, делију и Бана
и Бакића Јеврем капетана.
Књиге памте Хода Верди пашу
и велику погибију нашу
из седамсто тридест седмог љета,
кзд сагоре Шудикова света
и Ступови Светога Ђорђија,
па кад зулум Србима додија,
те почеше селит и узмицат
на све стране из Лимске долине
и са њима браћа Губерине,
што стигоше бјежећ’ од крвника
до Кордуна и до Шибеника.
Многа братства добише знамења,
од барјака до златног ордења,
а Фатића српска кућа стара
два барјака четр’ барјактара.
А у ширем братству Губеринском,
у времену и знаном и блиском,
од знамења помену ги ваља:
три барјака и тридес медаља
са свијетлим ликом Обилића.
Књиге памте племенске прваке:
богаташа Милетина Нова,
што држаше жупу и планину
те комите храни и помаже
који држе своме роду страже.
И јунаке Турове унуке
главосјече са Коњушке брезе
и Милоша попа Вуковића
оснивача прве универзе.
Па јунака Сточкова Јована
четовођу са Мимића била
и ученог попа Рафаила.
И војводу Гавра Вуковића
па војводску кућу Војводића.
Још се памти што се памтит мора,
кад нареди књаз и Црна Гора,
поход зорних триста Васевића
у Србију на јуначку смотру,
преко Турске цару на срамоту,
који два пут Санџак прегазише
и многима кости оставише.
Па се памти Колашинска драма
и звоњава са Морачког храма,
уз покличе војводе Миљана,
за одбрану те Светиње наше
од корпуса Мехемед-али-паше,
ђе посјече само за два дана,
Србадија војводе Миљана,
баш хиљаду четр’сто Турака,
Хусеину плећи гледајући.
|
