Откако је свијет постануо
није љепши цвијет настануо,
како што је на ону годину
усред Скадра града бијелога
мила сестра од Скадра везира.
Јест ђевојка у кавезу расла
за пунијех петнаест година,
не виђела сунца ни мјесеца;
баш би рекб и би се заклео
ил' је вила ил' ју је родила.
То се чудо надалеко чуло,
па ђевојци просци кидисаше,
кидисаше са четири стране.
Све је просе лале и бегови,
и просе је четири везира,
све ћу ти их по имену казат:
једно јесте са Босне везире,
друго везир од Анадолије,
треће везир бјеше Видајићу
искрај Дрине искрај воде ладне
од Зворника града бијелога,
и четврто од Пећи везире.
Тог ђевојка неће ни једнога.
На Скадар се наљутише Турци,
па стадоше Скадру пријетити.
Кад то чуо од Скадра везире,
одиста се везир препануо.
Једно јутро кћери подранио,
оде везир у каваза жута.
Кад га виђе Златија ђевојка,
пред оца је на ноге скочила,
па под баба јастук потурила.
Сједе везир у каваза жута,
па ђевојци поче бесједити:
"Ћери моја, дуго јадна била!
Што си тако одвише лијепа;
да си Бог да ти мени слијепа,
па би бабу много боље било.
Тебе просе лале и везири,
а ти, кћери, нећеш ни једнога;
на Скадар се наљутише Турци,
хоће Скадра да оборе града.
Но ако ћеш мене послушати,
а ти бирај четири везира,
кћери моја, кога теби драго.
Ако хоћеш, који има блага,
узми, млада, босанска везира;
ако хоћеш за господичића,
узми, кћери, млада Видајића
од Зворника града бијелога;
ако хоћеш за стара јунака
узми, кћери, везир-Анадолца;
ако желиш поћи за јунака,
узми, кћери, од Пећи везира".
Кад то чула Златија ђевојка,
онда Злата поче бесједити:
"Мили бабо, скадарски везире,
кад сам теби тако отежала,
књигу пиши од Пећи везиру".
Сједе везир, ситну књигу пише,
па је шаље од Пећи везиру:
"Купи свате, везир-Пећанине,
рече ти се љепота ђевојка".
Кад везиру ситна књига дође,
милија му бјеше од свијета,
стаде купит кићане сватове.
Тек се везир мало узмучио
ђе не има доброга јунака
да му барјак носи пред сватове,
од кога се застиђети неће.
Везир старој бесједио мајци:
"Чу ли мене, моја стара мајко,
ја не имам доброга јунака
::::::::::::::::::::::::
пред сватове у Скадра бијела.
Како би ме сјетовала, мајко?
Ја имадем мила побратима,
побратима Брђанина Вука,
баш војводу од Брда камених,
он би добар био за барјака,
од њега се не бих застидио
да ми носи свилена барјака".
А стара га мајка сјетоваше:
"Књигу пиши Брђанину Вуку
да ти Вуче у сватове дође".
Онда паша перо прихватио,
сједе Турчин, ситну књигу пише,
те је шаље у Брда камена,
а на руке Брђанину Вуку:
"Чу ли, Вуче, мили побратиме,
знаш ли, Вуче, није давно било,
када смо се, побро, побратили,
и ја сам ти дао вјеру тврду,
кад се женим и весеље градим,
да те, побро, зовем у сватове.
Оди мени у сватове, побро,
сад се женим и весеље градим,
јер ја немам врсна барјактара
да ми носи свилена барјака".
Књига оде Брђанину Вуку.
А кад Вуку ситна књига дође,
Вуче зове Брђане јунаке,
све им каже шта је и како је,
ђе га везир зове у сватове,
па овако Вуче бесједио:
"Браћо моја, Брђани јунаци,
у Турчина вјера на кољену,
могу мене Турци преварити,
а русу ми погубити главу.
Него, браћо и моји Брђани,
ако мене посијеку Турци,
ви гледајте, Брђани јунаци,
избав те ми дора од Турака,
да не јашу претила дорина...
Ја hy ићи, да ћy погинути".
Опрема се Брђанине Вуче,
удри на се и срму и злато,
а панцијер кошуљу обуче,
припасује мукадем појаса,
за појаса двије пушке мале,
ни ковате, ни чекићовате,
но у златни калуп изливене,
припасује сабљу димискију;
окити се што боље могаше,
а слуге му дора изведоше,
па војвода посједе дорина,
са браћом се својом опростио,
право иде Пећи од камена.
Кад се Пећи помолио Вуче,
угледа га од Пећи везире,
па сусрете мила побратима,
руке шире, у лице се љубе,
питају се за јуначко здравље.
Здраво били, одоше на кулу,
и ту тамну ноћцу преноћише,
па ујутру рано поранили.
Узе везир свилена барјака,
даде барјак Брђанину Вуку.
Разви Вуче свилена барјака,
чауш викну, далбулана рикну:
" Азурала, кићени сватови!"
Сватови се стали окупљати;
како који Турчин долазише,
сваки свате вако бесјеђаше:
" О везире од Пећи камене,
несрећно ти свадбовање било!
Шта he тебе ђаур у сватове?"
А везир им вако бесједио:
"Ово ми је богом побратиме".
Кад сакупи три стотин' сватова,
отале се свати подигнули,
пред свијема Брђанине Вуче,
носи Вуче свилена барјака.
Кад дођоше Скадру бијеломе,
неће Вуче на мост на ћуприју,
но наћера дора на Бојану,
те Бојану воду пребродио.
То гледало мало и велико
испред Скадра града бијелога
и ђевојка из каваза жута,
па овако она бесједила:
"Да ми ohe у срећу панути,
ја бих дала по бабова мала,
још би ми се мало учинило,
баш бих дала моје очи црне".
Па дозива остарјелу мајку:
"О Бога ти, моја мила мајко,
је ли оно везир Пећанине
што но носи свилена барјака?"
А стара јој бесједила мајка:
"Ти не гледај онога јунака,
на дорату што носи барјака,
него оног на коњу лабуду".
У том свати Скадру долазили.
Разредише свате на конаке,
ђе петину, а ђе десетину,
да је њима љепше на конаку;
оста Вуче на бијелој кули,
не зову га ниђе на конака.
Вук прострије суру кабаницу,
леже јунак санак боравити.
Но зачуо од Скадра везире,
ђе се Злата ашик учинила
на јунака Брђанина Вука,
па дозива зета Пећанина:
"Иди пошљи крвава џелата
нек донесе Брђанина главу,
што ће теби ђаур у сватове?"
Моли му се везир Пећанине:
"Немој, тасте, од Скадра везире,
оно ми је мио побратиме".
Ама везир ништа не слушаше,
на џелата срклет учинио
да погуби Брђанина Вука,
да окити Скадра и бедема
русом главом Брђанина Вука.
Онда везир Пећинине виче:
"Молим ти се, тасте господине,
не сагуби Брђанина Вука,
на поласку пута не крвави,
кунем ти се, а вјеру ти дајем,
док ја будем на конаку првом,
оћу посјећ мила побратима,
и главу му Скадру оправити,
те окити Скадра бијелога".
У том свану и сунце ограну,
чауш викну, далбулана риче:
"Азур, свати! Извед те ђевојку!"
Изведоше Златију ђевојку,
дариваше кићене сватове;
барјактару ништа не дадоше.
Отале се свати подигоше,
на Бојану воду нагазише;
сви сватови иду на ћуприју,
а не иде Брђанине Вуче.
У Бојану наћера дорина,
здраво Вуче воду пребродио.
Све се чуди мало и велико.
Добро Злата Вука сагледала,
па одоше друму путујући.
Кад је било дању око подне,
сви сватови коње разиграли,
а не игра Брђанине Вуче,
но се Вуче мало закарио.
А да видиш Златије ђевојке,
кад Златија згоду ухватила,
до Вука је коња доћерала,
па је Вуку тихо бесједила:
"О војводо, Брђанине Вуче,
зар не видиш да си погинуо?"
Све му Злата по истини каже.
"Но да чујеш, од Брда војводо,
ако ћеш ми дати вјеру тврду,
да ме узмеш ти за вјерну љубу,
дођи мени ноћас под чадора,
да бјежимо у Брда камена".
А Вуче јој даде вјеру тврду
да је узме за вјерну љубу.
У томе се они раставише.
У путу их ноћца сустигнула.
Разапеше бијеле чадоре;
Вуче иде под јелу зелену,
па под јелом конак учинио.
Кад је ноћи неко доба било,
а да видиш Брђанина Вука,
иде Вуче под шатор ђевојци.
Код ђевојке седам јенђибула,
није лако избавити Злату.
Али Злата стоји на ногама,
па све чека Брђанина Вука.
А Вуче је ухвати за руку,
па је води јели и дорину,
па дората коња посједоше,
побјегоше у Брда камена.
Сву ноћ тамну путовао Вуче.
Кад се близу Брда примакоше,
ту их тамна ноћца оставила,
а бијели данак прихватио.
Вуче мисли да је измакнуо,
да се више не боји никога,
па одсједе од коња дорина,
љуби Вуче Златију ђевојку.
Када свану и сунце ограну,
док ето ти двије пашалије,
баш од Скадра града бијелога
да понесу Брђанина главу,
па под чадор долазе везири.
Везир стоји, ћурак пригрнуо,
па под ћурак сабљу пригрчио,
оде везир да погуби Вука.
Када дође ђе је замркнуо,
нема Вука ни од њега гласа.
У томе се Турчин повратио,
а срете га седам јенђибула,
љуто пиште, далеко се чује,
ђе им нема Златије ђевојке.
Сви се Турци јаду досјетише,
да је Вуче одвео ђевојку,
па скочише, коње посједоше.
Док је поља, сви су га ћерали,
кад до чарне горе долазише,
неће даље у ћерање Турци,
но овако бесједе везиру:
" Јесмо ли ти свати бесједили,
шта ће ђаур тебе у сватове?
Бре аферим, Брђанине Вуче,
кад одведе Златију ђевојку!
Нека ти је, честита ти била!"
Зато везир ништа не слушаше,
него ћера Брђанина Вука
на лабуду коњу од мегдана,
докле гору и планину прође,
баш га ћера и сустиже Вука.
Вуче бјеше одвише уморан,
па легао санак боравити.
Нешто гледну Златија ђевојка,
док угледа од Пећи везира
на лабуду коњу од мегдана,
како виђе, одмах га познаде,
па је Вука дланом дохватила:
"Устај, Вуче, изгубио главу!
А ево нас Турци пристигоше".
Скочи Вуче ко да се помами,
иза сна се Вуче препануо,
па посједа дора од мегдана,
и одиста шћаше побјегнути.
А ђевојка стаде бесједити:
"Зар ме, Вуче, мислиш оставити?"
У том Турчин стиже на лабуду,
па он грлом бијелијем виче:
"Стан', ђауре, нијеси побјега,
чију ли си љубу заробио?"
А Вуче му не шће ни бјежати,
но дочека од Пећи везира,
па се наглим сабљам' ударише.
Стаде писка наглијех сабаља,
намјери се јунак на јунака.
При Вуку се cpeha придесила:
на војводи панцијер кошуља;
не може му рану направити,
око Вука сама ватра сипа.
А да видиш Брђанина Вука,
сабљом ману, паши скиде главу,
па му главу у зобницу баци,
све му узе рухо и оружје
и лабуда коња од мегдана,
па усједе дора помамнога,
а Златија претила лабуда
прво иду у Брда камена.
Вук запјева из грла бијела:
"Не хвала ти, Брђанине Вуче,
што отиде Скадру у сватове,
но ти хвала, од Пећи везире,
што доведе претила лабуда,
не могасмо двоје на дорату ..."
|
