Када силан Али паша пође
Да са војском на Цетиње дође,
Са којом је кренуо из Пећи
У бијесу, а све пријетећи.
Васово ћу покорити племе,
Много ме ћу утријети шљеме.
Јер је знао Миљан Војевода
Рад одбране вјере и народа,
У Дробњаку положаје држи
Па је пошо племе да му спржи,
Надао се да ће без ризика
И отпора савладат крвника.
Но кад с војском Али - паша бану
На Васову, Букову Пољану,
Брзином се изненади паша
Ђаво црни какав га је снаша,
Од Тодора, храброг Вешовића
И Зарија Бакић и Протића,
Што команду војсци саопштише
Па на силу Турску ударише.
Гину Турци у страшном мегдану
Крв обоји Букову Пољану,
Дим барутни заклонио небо
Види паша није кретат трбо,
Војска му се топи ко у море
А потомци Васови се зоре.
Рајовићу Крсташ барјак носи,
А са сабљом Турску војску коси.
Глас се чује храброга Радоша:
„Куд си амо Али- паша доша,
Мислио си да ћеш стећи славу
Видиш добро нијеси у праву
Јер Васово племе од старина
Са оружјем чека душманина
Што смо спремни у свакоје доба
Част и вјеру бранити до гроба.
А имали од тог ишта луђе
Него силом отимати туђе,
А ти рђо што не знаш ни ко си
Нити ко ти црну главу носи,
Нити чије браниш интересе
Видиш да се од нас Балкан тресе,
А војска ти узалуду гине
Ради твоје лажне величине.
Све о некој говориш култури
Разбери се прст на чело тури.
Што ти војска оволика паде,
Тако само луде главе раде.
Знадни добро у будуће дане
Да ће битка с Букове Пољане
Бити понос славном Српском роду
Како треба бранити слободу“
|
