Лов ловио Васојевић Стево
око Лима и око Комова
Лов ловио за недјељу дана
усред љета по гори зеленој.
Око њег' су старци и жупани
соколари, од земље владике,
коњушари, млади добошари,
копљаници, псари и гуслари.
А када се лова наловио,
сједе Стево на зелену траву
насред равног Рајичева дола.
Но да чунеш, што се чути мора:
зајечаше долом прегуднице:
једна слави Васојевић Стева,
друга слави Смиља Љиљанова,
трећа слави брата Дабижива
и остале вадауште редом.
А кад су се понапили вина,
стаде Стево бројит' соколове
уловљене у окца запета.
Из окца му соко проговара:
„Војеводо, Васојевић Стево,
остави се лова по планини
око Кома и Добре ријеке,
око Лима, око Злоречице,
но ти иди Грацу бијеломе,
тамо, на град, стигли ти чауши
Од Косова, поља широкога,
од Лазара, честитога кнеза..."
Скочи Стево на ноге јуначке
па узјаха крилата Јастреба.
Лети Стево с брда у долине -
Све би реко на сокола личи.
Стиже Стево Грацу бијеломе,
на дворове Васа војеводе.
Како стиже, ето ти чауша,
па он пружа књигу од Лазара.
У књизи му Лазо поручује:
„Војевода, Васојевић Стево,
чим добијеш књигу шаровиту
брже да си на Косово равно
да с Турцима мејдан дијелимо.
Тебе чека Мусићу Стеване,
тебе чека Обилић Милошу,
тебе чека Облачићу Раде,
сви чекају, а ја понајвше.
Крени, Стево, с Дубља Дубљачане
и Божића, Црнце Дајбогове.)
Крени, Стево, Смиља Љиљанова,
Дабижива и родство његово,
Злоречане, на гласу јунаке.
Крени, Стево, са Крашчице војску,
Крастениће, Васове рођаке
и Сјеницу од горе Комова.
Крени, Стево, Плава и Гусиња,
соколаре с Трепче, Грнчарова
и Полимље около Голича.
Крени, Стево, са Лима војнике,
па Будимљу, жупу Немањића,
крени Бихор около Лешнице.
од Љешнице, Васове границе.
Не остави никог до Пазара
па ни Пазар из Расије старе
Не дођеш ли на поље Косово.
на тебе ће останути клетва
и на веље племе Васојево:
„На двор ти се гаврани гласкали'.
Не имао од срца родимство.
На пољу ти ништа не родило
до ли коров и кукољ вратљиви.
име ти се проклетијом знало.
гомила те камена имала:
свак на тебе бацао камење
што издаде на Косову Лаза..."
Кад је Стево књигу проучио.
скочи јунак на ноге јуначке
па истрча пред Градац бијели.
Чим изађе пред Градац бијели.
око себе окупи жупане
и старчеве познате у Грацу
па овако Стево проговара:
„Ево књига од књаза Лазара.
Кнез нас зове на поље Косово
да с Турцима барјак дијелимо.
Ако неко неће на Косово:
„На двор му се гаврани гласкали
не имао од срца родимство,
на пољу му ништа не родило
до ли коров и кукољ вратљиви
Име му се проклетијом звало.
гомила га камена имала -
свак на њега бацао камење
што издаде на Косову Лаза".
Свако слуша што говори Стево,
па овако старац Љиљан каже:
„Чуј, војводо, Васојевић Стево,
брже шиљи књиге на све стране,
Зови, Стево, моје Злоречане,
а пред њима Смиља соколара,
Зови, Стево, Србе са Крашчице,
са Крашчице, с Параносјенице,
Зови, Стево, наше Карачане,
Карачане, па и Дубачане.
Не одбијај Плава и Гусиња,
нити Трепче, нити Грнчарево.
Зови, Стево, сву долину Лима,
па Будимљу, жупу Немањића
и све Србе до воде Љешнице,
до Љешнице, Васове границе.
А кад кренеш на Косово равно,
иди, Стево, преко свег Загорја.
Крени Бихор под Турјак планином
крени Србе с Ибра и Пазара
па похитај, немој задоцнити,
ко задоцни, кнез му не опрашта
но га куне да небо зацвили
а камоли војно покрај Лима,
покрај Лима и око Комова".
Не би много, стигоше чауши,
па узеше књиге шаровите
од војводе Васојевић Стева.
Одлетјеше Стевови чауши,
одлетјеше на свакоју страну
и позваше на окуп јунаке.
Први стижу под Граце бијело,
први стиже соколар Смиљане
са јунаком, братом Дабиживом.
Ту убрзо стигоше остали:
стиже војска с Дубља, с Карачуна.
са Крашчице, с Параносјенице
Стиже војска с Плава и Гусиња
па од Трепче и од Грнчарова.
Стиже војска с Лима до Будимља
ко год носи копље и сјекиру.
ко год паше мача крвавога.
Крену у бој Васојевић Стево.
Пред Стевом је љуба изшетала.
па овако љуба проговара:
„Господару Васојевић Стево.
ти одлазиш право на Косово.
а остављаш и мене и сина.
Немој, Стево, ићи на Косово.
јер ћеш, Стево, у бој погинуи.
Погинуће Срби на Косово,
а Турци ће Србе надјачати.
Ја ћу, Стево, бити удовица,
удовица и робиња млада
која никад не суши образа.
Но ме почуј, господаре драги.
узми сина на своје криоце,
загрли га ко што отац ради.
па рад њега немој на Косово
ради њега, ради љубе младе".
Проговара Васојевић Стево:
„Ја ти, љубо, останути нећу.
идем право на поље Косово
да с Турцима мејдан дијелимо
Више волим с Лазом погинути
но остати на Грацу бијелом.
Свак ће рећи Васојевић Стеву
„Препао се смрти и Турака!"
То изрече, па пољуби сина,
и врати га у криоце љуби.
„Ево теби нејакога сина,
па нек расте, нека ме освети,
ако паднем на пољу Косову.
Ја не идем да ти се повратим,
но ја идем на поље Косово
да погинем у бој са Турцима".
То изрече, па коња појаха
и нађе се покрај стјегоноше,
стјегоноше, соколар Смиљана.
Оде Стево право на Будимљу,
па на Бихор и Ибар ријеку.
Оде Стево ка Новом Пазару
и запути право на Косово.
Сусрела га Српкиња дјевојка,
од Бањице, са Косова равна.
Проговара Српкиња дјевојка:
„Ој, бога ти, незнана војводо,
одакле си и са које стране?
Да нијеси Васојевић Стево,
војевода из Васојевића,
око Лима и око Комова?
Проговара Васојевић Стево:
„Сестро драга, Српкињо ђевојко,
кажи, сестро, сву истину редом:
јесу ли се војске судариле
је ли Лазо битку задобио,
задобио на пољу Косову?
Је л жив, сестро, Мусићу Стеване,
Је л жив, сестро, Обилић Милошу
је л жив, сестро, Орловићу Павле
је л жив, сестро Облачићу Раде.
је л жив, сестро, стари Југ-Богдане
с девет сина, девет Југовића.
Је л жив јоште Лазо Припчевићу
кој' спомиње Васојевић Стева"
Проговара Српкиња дјевојка:
„Војеводо, Васојевић Стево,
Казаћу ти сву истину редом.
Војске су се, Стево, судариле.
Милош ти је, Стево, погинуо.
Он распори цара на Косову.
свијетло му име и оружје.
Погибоше девет Југовића
и Југ-Богдан, војвода на гласу.
Рањен ти је Орловићу Павле.
рањен ти је - неће преживјети:
десна му је рука одсјечена
и лијева нога до кољена
Ђогат му је у крв огрезнуо
и он носи ране од копаља,
од копаља и турских сабаља.
Но да видиш Васојевић Стева.
он нагони коња на Косово
на Ситницу, мутну и крваву.
А кад стиже Стево на Косово.
сусрете га незнани јуначе.
Пита њега Васојевић Стево:
„А Бога ти, незнани јуначе.
откуд сабља у лијевој руци.
што л' је десна рука одсјечена.
што л' лијева нога до кољена.
што л' је ђогат у крв огрезнуо?"
Проговара незнани јуначе:
„Ја сам родом из Будимље Равне,
из Будимље, из Васојевића,
по имену Орловићу Павле,
барјактар сам Лаза Припчевића,
носио сам крсташа барјака,
бранио сам крсташа барјака
барјак с руком оста на Косово.
Пита њега Васојевић Стево:
„Ој бога ти, Орловићу Павле,
кад си скоро био на разбоју,
је ли нама у животу Лазо?"
Бесједи му Орловићу Павле:
„Драги брате, Васојевић Стево,
данас смо ти тешко изгинули -
све погибе што боље бијаше
само оста нешто мало војске
преморено и преполовљено.
Још се држи Лазо Припчевићу
још се крвца око њега лије.
Но чуј мене, Васојевић Стево,
јаши ђога кроз поље Косово
не би л' кнеза жива затекао
да на тебе не остане клетва
јер те кнеже љуто кунијаше:
„Ђе си данас, Васојевић Стево,
војеводо из Васојевића,
око Лима и око Комова?!
За руком ти ништа не родило,
у тору ти стадо не блејало,
у двору ти чедо не плакало,
Родимство се стидјело војводе
како данас, тако до вијека".
Проговара Васојевић Стево:
„Ој, Бога ми, Орловићу Павле
књига мени врло позно дође.
насред Граца, у Васојевиће.
па зато сам, брате задоцнио.
Но сад 'итам на поље Косово
не би л' жива затекао Лаза
да од њега опроштење тражим“
Расрди се Васојевић Стево
па одлеће кнежеву чадору
Угледа га Припчевићу Лазо:
„Ево мене Васојевић Стева.
војеводе из Васојевића,
око Лима и око Комова.
Он је, видим, војску разредио.
све три љесе за барјак спремио
он ће данас Турке разгонити.
искрчити сву турску ордију.
крв залити на свакоју страну
убојницу у боју пјевати,
за крст часни и слободу златну
Стиже Стево кнежеву чадору.
па овако кнезу проговара:
„Књига, кнеже, врло позно дође
па зато сам данас задоцнио.
Не бојим се ни смрти ни рана:
идем, кнеже, да јуначки гинем
да на мене не остане клетва
ни на моје племе око Лима.
око Лима и око Комова".
Кнез лијепо Стеву опростио
„Срећно дошо, Васојевић Стево
у боју ти сабља свијетљела,
Од тебе се Турци престрашили:
ко не падне, нек од тебе бјежи,
Ја знам добро твоје љесе бојне:
све су љесе јунак до јунака -
они знаду осветит' Косово
и ко Срби стати на мегдану
како сада, тако довијека.
Расрди се Васојевић Стево
и са њиме три љесе јуначке
па у Турке јуриш учинише.
Љуто бију и разгоне Турке.
Нико неће пољем да јаукне,
нико пољем неће да сустане.
Лете копља, звече сабље бојне,
вриште коњи, а Јастреб највише.
Наоколо крвца се пролива.
Кад су били близу Грачанице,
на Стева су Турци навалили
и на племе с Лима и Комова.
Ту, код Врела, на Косову равном,
паде јунак Васојевић Стево.
На умору Стево проговара:
„Браћо моја, бојни Васевићи,
ја се нисам смрти препануо,
до ли само клетве Лазареве.
Нијесте се ни ви препанули
но гинете за образ јуначки.
Нек се пјева и нек се казује
док је људи и док је Косова
да смо крвљу налили Косово
и бранили цркву Грачаницу
да је турска рука не окаља.
Но чујте ме, браћо моја мила.
ко остане, нек брани Косово.
и нек памти Васојевић Стева.
војеводу из Васојевића,
око Лима и око Комова".
|
