Књигу пише Шибалија Гавро
Негдје тамо из Мораче Горње.
Па је шаље Зоговић Радичу:
О Радичу! На гласу јуначе,
Јеси л чуо, ил ти ко причао
Да се диг’о Петровићу Ђорђе,
Те прогони по Србији Турке.
Кличе Ђорђе као соко сиви:
Ко је Србин и српског рода
Нек’ устаје да гонимо Турке.
Нег’ ти купи дружине што више,
Пак ти иди право за Србију”.
Радич скупи тридес и пет друга
И са њима и Вука Љевака.
С њима пође право за Србију.
Кад су били Ибар води ладној,
Сусретоше шездесет Турака
И пред њима бега Ђаловића.
Проговара беже Ђаловићу:
Станте Срби, куд сте наумили.
Оставите свијетло оружје
И по глави још десет дуката,
Онда ид’ те куд је вама драго.
Проговара Радич Зоговићу:
О, честити Беже Ђаловићу,
Стан’ те с миром, не замећи кавгу
Без велике муке и невоље.
Да идемо куд смо наумили.
Тад потрча један буљубаша
Да с Радича поскида оружје.
Бржи Радич био од Турчина
Па у страну хитро одскочио.
Трже кубур из свиленог паса
И живи му огањ наложио,
Посред прса бега Ђаловића.
Мртвога га земља дочекала.
Тад поскочи дружина остала
Подно пута бусију узеше
И на Турке огањ ударише,
Хоћају их побит све до једног.
То зачули Турци из окола,
Па у помоћ бегу похиташе.
Ту се деси Лазар Мутавђија,
Са његових тридест хајдука,
Они с леђа Турцима удрише,
И ту многе Турке погубише.
Ту погибе беже Ђаловићу,
И са њиме четрдест Турака.
А од Срба нико не погибе,
Осим рана два-три допадоше.
Ту велико благо задобише.
Лазар узе пушку Ђаловића,
Која но је златом окована.
Радич узе хата Ђаловића
И још уз то бритка јатагана.
Одатле се Срби упутише
Према Рашкој и земљи Србији,
А у сусрет Вожду Карађорђу.
|
