Бјеше ласта с југа долетјела,
А гора се листом заодјела;
Бјеше цвијет у откосе пао,
Бјеше момак цуру загледао,
Бјеше вила срце поклонила,
Бјеше младост срећу загрлила,
Бјеху зоре љепше него прије,
Мјесец њихов да им тајну крије.
Бјеху дани дуги за чекања,
Док осване недјеља' вјенчања,
А усне им шапутаху cнoвe:
Син првјенац да се Joвo зове,
А знк бјеше вјечите љубави,
Бурма, коју вила на прст стави,
Младост снове и погледе њине
Односаше у срећне даљине,
„Ђе су врата земаљскога раја
Ђе два тјела једна душа спаја.”
Суза среће срећнијега ока
Љепше сјаше но сунце с истока
Него ко су момак и ђевојка?
Она бјеше Равијојла млада, .
Из близине Колашина града,
Од кућића од Милошевића,
Из чувеног братства и племена,
Подрасташе овога времена.
Мезимица у мајке бијаше,
С пет се својих брата кунијаше,
А четири сестре с мајком пазе,
Од злих очи да је не опазе,
Од урока и сваке несреће,
Но судбину своју избјећ неће.
Кад требаше да је воде свати,
Зли ће удес да јој живот скрати.
Усмртиће зла судбина стара
Миљеницу браће и сестара.
То ђевојка бјеше од начина
Као љетњи цвијет са планина.
Рађала се није нако така
Од кола је љепша ђевојака
Чело јој је ка прољећна зора,
Двије руке као гране бора,
У струку је као с Кома јела
Низ плећи јој плава коса сјела,
Уплетена у три плетенице,
Румени се у ђевојке лице,
А двa ока два бистра потока,
Зор ђевојка, права Црногорка,
Дивна као нагоркиња вила,
На врат бијел ђердане спучила.
Рујне усне као саће меда,
Од љепоте гледати се не да.
Још какво је зенђил одијело,
Колашинку дивну поднијело.
Те се прочу пo селу и граду
За Милену Милошевић младу
Да је расла прошлије земана,
Око ње би бивало мегдана.
Клали бе се међу се хајдуци.
Чи ће прстен носити на руци.
И чија ћe јабука од злата
Окупити за њу триста свата.
Али ова благородна душа,
Своју бpahy поштује и слуша;
Зими учи велике науке,
Љети чува стада на буљуке.
Е не би јој мога наћи ману
Више ко би сунчаноме дану.
Своју стару мајку одмјењује.
А глас добар далеко се чује
Нам понесе цура ка и једна
Како згодна — тако је вриједна,
Па с јесени кад почињу прела.
Долазаху за дана бијела
Старе мајке пpo Плашнице воде
Да им злато из села не оде.
Свака би је радо снахом звала,
Ако би се цура обећала.
Или сестра у брата јединца.
С Миленом је пpвa другарица
Са њом чува крај омара стада
И снахи се у Милени нада.
Али она тајну срца крије,
Залуд иду просци и комшије.
Док громови Сињавином бију,
Она чува своју амајлију,
Слику свога младог вјереника
Из Берана Ралевића Мирка.
Па ђевојка с мајком на дворове
Припремаше руво и дарове.
Према бурме везе и поноћу,
Сватови ћe брзо пo њу доћи.
А спрема се ђевојачко вече.
Но ће судба да јој све претече,
Те свит неће у гнијездо крила
Но како је живот изгубила
Другарице дарове јој носе,
А бpaha се са сестром поносе.
С њом су стекли пријатеља јака,
Од познате куће и оџака.
И лијепо сестру надомили,
Но су часи среће кратки били!
За свадбу се припремају ову
И све своје пријатеље зову
Јер долазе у неђељу свати,
А њу сестра Оливера прати
Бијеломе Колашину граду,
Ђе сватови изгубише младу.
Јер кад стиже у Колашин вила,
Ђе је робу за вјенчање шила,
Златну робу, ношњу црногорску,
Да поднесе љепше вилу горску
А какво је ођело везено,
Није мане да ј’ у Млетке швено!
Долактице cвe oд златне жице,
Зубун ваља бугар — кабанице,
Пусти ћемер oд сувога злата,
Сам би ваља кутије дуката.
Вел низ плећи ка крило гаврана,
Па кошуља сва од злата ткана.
Сија чоха кадифа и свила,
Дође љепша него што је била
Но da видиш погибије црне:
Када крену кући да се врне,
Собом носи црногорску робу,
Не зна јадна да свом иде гробу
Да је задње виђела свитање,
А камоли да ће на вјенчање!
Некаква је наопака ура
Што зла ствара, а добра разура
Изненада срете испријека,
Злом и добром двадестог вијека,
У пo дана на сред Колашина,
Изанђала уби је машина.
И дивно јој вјеридбу честита
Паде “јела“ сва у крв залита
Од нanpaвe што многоме суди,
За зo своје што створише људи
Те сад многи себе очи вади
Што несрећно другоме уради.
И eтo јој баксузног мрамора
Под гранама зеленога бора,
А хитно се са мјеста несреће
Са Миленом пут Крушевца кpeћe
Дако буде какве алавије
Да је cпacи грдне погибије.
Али не би нада у ненада
Седам рана, а на седам дана,
Прије свадбе и весеља свога
Није нико излијечит мога.
Јер не бјеху ране за лијека
Не даше јој да има вијека
Но још она пpu свијести бјеше
У болницу кад је донијеше
Ђе се стручно примјењује знање
Да би јој се поправило стање
Но налази најгоре говоре
Да се залуд против смрти боре,
Да су само у питању сати
Kada ће смрт дa живот прекрати.
Нит је каквих нада ни прилика,
Но ево јој с браћом вјереника
Да је видe и чују како је.
А Милена у те муке cвoje
Као некад Гојковица млада
Кад мољаше Неимара Рада,
Она куми сестру и докгора:
„Учини ми кад се мријет мора,
То те молим као оца свога,
Од пer брата пусти ми једнога!
Ово ми је последња прилика
Да сбојега видим вјереника.
Кад би ми се жеља испунила,
Када бих се наново родила.
Сву бих муку пребољела моју
Да још једном видим браћу своју.”
Па ево ти жалосног сусрета,
Рече сестра брату са кревета:
„Дивно видим колико је сати,
Бошко, брате, дaj ме кући врати,
Издржат ћy силом на срамоту,
Да вас видим док сам у животу.
Ја не могу пребољети ране
Живјет нећу ни док зора сване
Па да видим још једном све своје,
„Ела Бошко, ела очи моје”
Дико моја, задња жеља то је.
Учини ми oвo, мили брате,
Да не носим жаовицу на те. .
Животу се моме не надајте
У гроб татин мене укопајте
Да не будем сама на та свијет,
Камо Мирко, брзо ћy умријет!
Кида ми, се под ранама душа.”
А Мирко је покрај Бошка слуша
Па јој ближе до узглавља приђе,
Милена га последњи пут виђе
Па би да му пружи своје руке
Но не дају Исусове муке,
Па му онда говорити зађе:
„Ево Мирко што ме даиас нађе,
Срећа прође пpuje но ми дође.
Види моја младост како мину
Као магла љети низ планину.
Али Мирко, некад, кад би мога,
Оли свратит покрај гроба мога
И донијет у букет цвијећа
Ал’ онога што цвјета с прољећа,
Оног што смо заједнички брали
И о cpeћu будућој маштали.
Брзо ће ме муке попуштити
Нећеш за ме свате доводити
Ни дочекат дар од срца мога,
Нит ћy сина подизати твога,
Ћерка нам се неће зват Јелена,
Моја срећа већ је изгубљена,
А ти своју теци свакајако,
Кад се са мном одигра овако.”
Ту је Мирко са Бошком куражи
И утјеху ријечима тражи,
Но их пусте сузе издавају
Оба виде да им је при крају,
Па је Mиpko уз јастук исправи
А рече јој: ,,Мој анђеле плави,
Нашу ћемо свадбу одложити
Немој тако, све ће добро бити,
Ти ћеш нама брзо оздравити.”
Но кад мајци допануше гласи,
Да се њеној кћери живот гаси,
И када су за те јаде чули
У Липово, на високој кули,
Два је дана живјела у нади
Да је неће задесити јади,
Надаше се да ће остат жива,
Понеко је тјеши и казива:
Јавили су из Титова града
Да још има изгледа и нада,
Може бити срећа у несрећи,
Могла би ти од смрти претећи,
Све би могло на добро изаћи,
Четврто ћe чело брзо зaћи,
Од како се са ранама бори,
Па Милеву понеко и кори:
„Ти одива Лакетића с Поља
Па да кукаш кад није невоља.”
Мило мајци да лијепо чује,
Ама у то тврдо не вјерује
Томе јој се ни чудити није
Cnaca не би — Милена умрије!
Више не би ништа да се крије
Пред суровим законом природе
Људске жеље мјеста не наоде.
Те Милева како се не нада
Доби гласе из Титова града:
Умрла је, стављајте плакате!
Ковчег Бошко и Божидар прате,
Уз осталу најближу родбину
За два сата биће Колашину.
А њих ето кроз кањон Платије
Кога сунце тек у подне грије.
А крај пута ма ни змија љута
И природа од туге ућута.
Ни јелени кроз планину ричу,
Ни се гране од вјетра помичу,
Ни се чују пo дрвећу птице,
Нит Орлова има на литице.
Нит вук вије гором тога дана,
Ни се чује пјесма од чобана.
Тихо јутро као да је вече,
А Морача ка и пpuje тече,
Свом силином низ брда сурвава
Ко да не да Милени да спава.
Па их ето покрај воде Пчиње,
Недалеко Колашин почиње,
Ђе чекају Tогa тужног дана
Племеници и масе грађана
Да изразе браћи саучешће
Због губитка и такве несреће.
А отоле Липову се креће
Ђе се вактом скупљаше хајдуци,
Ђе нијесу сердарили Турци.
Одатле се чете подизаше
На Колашин и на турске паше
И чуваше задужбине старе
Од Мораче, Лима па до Таре.
А до куће ковчег тога дана
Донијеше масе Липовљана.
Па ко ову тугу дa опише,
Kaд у кући ковчег отворише,
Дође мајка ћерку дa цјелива,
И затужје, боже што бu крива:
„О Милено, о лијепа кћери,
Oд рана се твојих разабери!
Јеси ли ми пребољела рану,
Зар то крећеш оцу Радовану.
Је ли рана попуштила љута,
Ево иду твоји свати с пута.
Па сад немој да те мајка кори,
Ајде своју браћу разговори!
Зар доживјех да те данас тужим
Да несрећу проклињем и ружим,
Да је питам зашто нам те узе
Те ти caдa браћа лију сузе,
Мјесто дa ти у коло пјевају,
Они ми те мртву цјеливају.
И лелечу и чупају косе
Ђе ће ово сине дa те носе?
Питаћу те caд пa никад више
(А сузе јој покров поквасише)
Је л’ ти Драган кошуљу oд злата
Обукао пpo бијела врата?
Је ли река — сестро срећна била,
Јеси ли га шћери пољубила?
Je л’ ти Љубо јабуку дарова,
Да је мене дaдеш из сватова,
Да је чувам дa нам не увене,
Докле дођеш у првичје мене?
Хоће ли ти Бошко наздравити
Кад из куће кренеш излазити:
Да у дому будеш ка у роду,
Да ти свате дочека господу.
Ол с прозора Божидара чути
Када рече — сестро срећни пути
Оли му се моћи окренути
Од твојијех без пребола рана,
Ружо моја залуд његована;
Вид цвијећа око тебе шта је
Којим су те закитиле снаје.
Питај сестре око тебе што су
Како су ти очешљале косу.
Оли бити ђеверима дика,
Оли свога обрадоват Мирка?
Је'л’ ти која рекла другарица
Да ти дивно стоји вјенчаница,
Да си љепша него икад пpuje,
Да је мајци данас још јадније,
Оли мајка ране да пpeвиje,
Можда би ти онда лакше било.
О Милена, моје чедо мило,
Колико смо тебе особили
И првичји далеко су били
И њих нам је дуго чекат било
А како ће сада братска вило
Нећемо ти доћи у походе
Јер ти од нас заувијек оде.
Нити ћу ти на пoвoje доћи,
Нити чекат кад ћеш у род доћи.
Но Милена немој заплакати,
Кад се крећеш с браћол поздрављати.
Стегни срце, несретна одиво,
Да би мајци било мање криво.
Још ми реци моја шћери мила
(Миливоја ти се особила)
Који ће те oд четири брата
Са њим данас извести до свата.
Ево кажу првјенац ти иде,
Куку мене мој очињи виде!,
Узалудни од завида наде.”
И ту мајка с кукањем престаде,
Мртвој шћери у загрљај паде.
Већ не мога ни да кука више,
Од бола је сузе загушише.
Четир’ шћери у црно ка чавке
Попадаше на ковчег крај мајке.
А пет брата плаче поред врата,
Ђе примају болно саучешће
Ма се сваки на ковчег окреће.
Лакше им је док је још гледају,
Но се брзо сватима надају.
До сахране нема ни двa сата,
У том бану осамнаест свата,
Ал’ не носе знамења сватовска,
Нит је на њих роба цриогорска,
Ни се барјак барјактару вије,
Ни здравицу износе комшије,
Ни сe чује гласа од сватова,
Нити поље тутњи од хатова,
Нити пјева војводина војска,
Нити јече брда црногорска,
Нит је ручни ђевер на опрезу,
Ни' ће данас прескакат трпезу,
Ни довести снаху у сватове,
Јер се она црне земље зове,
Ни' ћe му се пиштољ чут из руке,
Дароват јој неће белензуке,
Ни ђердане за бијела вpaтa,
Ни' ћe стећи са снахом и брата,
Ни' ће чаше молитвене бити,
Нит сватове ђевојке китити,
Ни стари сват запјевати неће:
„Дајте злато дa ce дома креће!”
Ни' ће своје свате чути вила
Да богда нам снаха срећна била,
Ни' ће јечат од весеља кула,
Ни цвијеће носи енђибула,
Нит је данас у сватове доша,
Да понесе руво торбоноша,
Што је везла три године дана
За сватове своје и драгана,
Ни' ће барјак китити пуница,
Ни ћe чути пјесма пјевачица,
Ни кум неће пред олтаром стати,
Ни младенце данас привјенчати,
Ни' ће браћа звати са пенџера,
Своју сестру између ђевера,
Да с’ окрене својој старој мајци
И јабуку преко себе баци.
Нит првјенци журе са боцама,
Но вијенац носе на рукама —
Ове чете што тужнија није
Путем прошла oд њих никад пpиje
Јер весеља нема у том дану,
Свати иду младој на сахрану.
Подранили бјеху тога дана
У Липово из тврдих Берана,
Прошли кланце на планинске сгазе,
Но од туге себи не долазе,
С вијенца им двадес ружа цвјета,
Знак да млада има тол'ко љета,
А на траке исписана слова:
„За Милену драгу — од сватова."
Па слушајте сада, браћо драга,
Кад стигоше до кућнога прага,
Да се тако сестра жалит може,
Ко не виђе вјероват не може,
Такве туге ,плача и полома,
Ни дa носе јединка из дола,
Кад рекоше гробљу да се креће,
Угасише сузама свијеће,
А пет брата ковчег до пред врата
Изнијеше, ђеверима даше,
И за својом сестром лелекаше.
Ту свијета масе заплакаше.
Кад заову затужјеше снаше,
Кад за сестром сестре закукаше,
Кад се мајка опрости од шћери,
Кад с ковчегом кренуше ђевери,
А за њима посмртна поворка,
Док затужје једна црногорка:
Радосава свекрва њезина:
„О Цвијету међу ђеверима,
Снахо моја, туго довијека,
Зар ти не би рана на лијека?
Ја те чекам да ми дођеш дома,
А ти ево пала ка од грома.”
Тако стара нарицати поче:
„О Милена, чека те накоњче,
Решето сам спремала за тебе
Но ми срце од јуче озебе.
Мислила сам данас ваистину
Да поиграм на весеље сину.
Kaд дочеках после дуго љета,
Да ми таква снаха кућом шета.
Да те волим као сина свога,
Шта би ово oд весеља твога,
Ко се овом јаду надат мога?
Без судбина која те чекала,
И која те црној земљи дала''
Тако тужи китна црногорка
Док се гробу примаче поворка,
А спровода таквог никад прије
Још Липово запамтило није.
Већ вијенци у ред понизати,
Но ко ковчег неутјешан прати,
И ко своју сузу није крио
То је Мирко, ко би други био,
Од када му Милена умрије,
Одваја се ни минута није.
Но j’ oд смрти до гробнице двори
Да га мртва Мера не прекори,
Да не рече е јој доша није,
Кад је земља по лицу покрије.
Иако се судбином не тјеши,
Чини му се душу да гријеши,
Да је судба другачија била,
Више би га но он њу жалила,
Јер се једном и воли и љуби,
А он данас Милену изгуби,
Па би cвoje срце да pacпapa
Но не може од људскога ара,
А да би јој пo живота свога
Кад би ишта помоћи јој мога
Да поврати заједничке снове,
Но гробница на Милену зове,
А вријеме он би да продужи
Да се мртвој Милени одужи,
Да задржи да је земљи не да
Да се мртве Мериме нагледа,
Да је вјечно носи у сјећање
Но времена нема за чекање
Гледа прстен на њезину руку,
Гледа своју од злата јабуку,
Гледа своје најтужније часе,
И најљепше очи што се гасе.
Док му срце стеже санта леда,
Све то Мирко беспомоћан гледа:
Своју ружу како пред њим вене,
Како копни лице дивне жене,
Али с тијем непомирљив бива,
Клео би се још да му је жива.
И да са њим срећне снове снива
Па му суза ум и поглед мути
Чини му се да ће га зовнути
И peћu му да јој ништа ниje
Само да је oд гробнице скрије:
„Недај Мирко рад наше љубави
Да ме ико у гробницу стави
Одбрани ме ако можеш сада,
Недај смрти још сам за њу млада,
Лице ћe ми потамњети моје
Очи што су биле само твоје,
Змије ћe их за те' пољубити,
Усне ће ми моје обранити,
Heћy моћи рећи да те волим,
Недај Мирко ка бога те молим!
Бурму ће ми твоју изгубити,
Ја је нећу моћи потражити.
Ако ништа бар би једно мога
Сат ми нивиј Бошка брата мога
Да ја знадем колико је сати
Кад ми мајка на гробницу сврати,
Њега ми је Бошко поклонио
Кад си мене у мајке пpocuo.
И још бих те нешто замолила
Лакша би ми црна земља била
Нећеш моју увриједит мајку,
Пољуби ме на вјечном растанку,
Онда себи тражи другу жену
Ал се сјећај на твоју МИЛЕНУ!”...
ЕПИТАФ
Овдје су јој свати дошли
Ђеверима ту је дата
И овдје ћe док нас буде
Сузе мајке, сестре, брата
Заливати ове руже
Што јој вјечну кућу круже.
|
