На хиљаду девете стотине
деведесет и треће године
на Спасовдан дана сунчанога
Боже мили сабора дивнога.
Насред Краља, на Селини равној,
још одавно чувеној и славној,
овог дивног свечанога дана
са свијех се окупљаше страна
све господа дивна одабрана.
Као некад, у стара времена,
Васојева и друга племена,
побожници, радници, сељаци,
професори, студенти и ђаци
молитвене да свештају дворе
што се њима поносе и зоре.
Сваки камен за цркву отесан
и мушкијем појасом опасан,
на рукама ношен ка дијете
своме крају цркву да посвете.
Са даљине пет километара
без иједне паре и динара.
Задужбина Јосифа Лекића,
калуђера и добра племића.
Пред крај сами деветна'стог в'јека
да сагради цркву рад човјека,
да се крсте и да крштавају
и захвалност Богу одавају.
Шта је човјек који нема вјере
до обично у шуми звијере.
Но, средином двадестог вијека
дође ђаво у виду човјека
православне да поруши дворе,
но ничија не гори до зоре.
Али казна стигла их је, зна се,
сви њихови домови се гасе.
Кад свечаност поче прије подне
ко год снаге има тамо оде,
да се Богу моли и извине
пристизаше народ из даљине.
Док ево ти свјетлост Црне Горе
што за добро народно се боре
митрополит Радовић и свита
и велика црквена елита.
По свакоме и најдаљем вису
звона звоне, чују се на Лису
и на друга брда и планине –
Боже драги cpehe и милине.
Народ спреман да прими причешће
да је таквих сусрета што чешће.
Ево Кучи, браћа и комшије,
са нама су опет к'о и прије
представници ових соколова,
носе седам печених овнова,
балонима вина и ракије
да с' у здравље и весеље пије.
Биране се говоре ријечи
да се стара рана залијечи:
Десило се што никада није
да се човјек крстити не смије,
али коло окреће се cpehe
зло се вр'јеме понављати неће.
Звона звоне све јаче и јаче
видиш како срећан човјек плаче:
опет добра долазе времена,
пред црквом се скупљају племена,
крсте ђецу, младенце вјенчају,
опет срећа у нашеме крају.
Сви се крсту и вјери враћају
да бадњаке ложе на огњиште,
нема Броза да им харач иште,
ко се крсти да му главом плати
Боже вишњи, то никад не врати.
А дуго смо под Турцима били
па се крстом часнијем крстили
и правили српске богомоље
против цара и његове воље.
За посљедњих педесет година
није отац од својега сина
смио крсну славу прославити
нити бадњак на огањ ставити.
Лабовић је Момо тада река’:
"Ја сам срећан што ово дочеках,
то је добро за сву Црну Гору
кад смо тешку одагнали мору
са Србина гдје год има кога
ради општег добра народнога".
Након њега Васо Јојић каже:
"Више неће постављат' нам страже
ко се крсти да властима каже.
Никад више к'о што бјеше прије,
нико боље но Бог не умије".
А Перовић рече Михаило:
"Оставимо што је до сад било.
Било па се никад не вратило.
Није Краље од јуче постало,
но велике јунаке давало,
и скорије, нећемо о њима
но о оним што су знани свима.
Зна их Српство, Европа и свијет
они неће никада умријет'.
Лоза силног Ђорђа Петровића
ниче покрај куће Ђурковића.
А рат сваки доноси страдања,
но Бог прима људска покајања
ако много нису закаснила.
Сад у здравље, браћо моја мила".
Још одлуку донијеше такву
убудуће за годину сваку
прослава је на Спасовдан ова
и дај Боже за вјеке вјекова.
|
