На хиљаду и осме стотине
Седамдесет и седме године
У почетку априла мјесеца,
Султан Хамид у Стамболу граду
На дивану окупио владу.
Стаде Турчин више молит свеца:
"О честити свече Мухамеде
Велике су настале биједе
За све Турке и за падишаре,
Но помози, тако ти Алаха".
Кад се Хамид свецу помилио,
Он овако влади говорио:
"О чусте л' ме, лале и везири
И све моје паше и мушири,
Чудно су се власи посилили,
Против наше вјере устанули
И границе мисле попуштити,
Отоманско царство раздјелити
У жалости Турке оставити,
Пут Азије све нас испратити.
А наше се раздијели царство,
Нешто Руси, нешто Црногорци,
Ни Србија без дијела није,
Бугарија отачество тражи,
Тражи раја свога господара,
Ваља њима да се стави, књаже.
А за мене и за паше моје
Ево сада, црногорски књаже,
Који с' оком на Призрен гледаше
И скоро га полазит' мишљаше.
А јутрос ми ситна књига дође
Од крвава Плава и Гусиња,
Од онога Али бега старца
И у књизи 'вако проговара:
"Султан царе, огријало Сунце,
Ал' помагај, ал' нас опроштавај,
Јер овако живјет не можемо,
Од Миљана и Васојевића:
Пробио се уз Ком уз планину
Јаде гради на четири стране,
Припуштује сиве соколове
Прекида ни џаде и друмове
А на друме поби ми бегове.
Још се фали војвода Миљане
Да прифати града у Беране
И овога Плава и Гусиња,
Да уфати мене у Гусиње
И спреми ме књазу на Цетиње,
Спрема књазу да срце наслади."
Но што ћy ви даље бесједити
И жалосно срце вријеђати,
Но је л' була родила Турчина
Мушкијем га опасала пасом
И јуначким називала гласом,
Да он узме силовиту војску
И двадесет страгуна топова,
Да окрене уз Урумелију,
Узгред дигне бутум Арбанију,
Да изађе у равну Нахију
И раскопа јуначко гнијездо,
Да од врага не остаје трага;
Да уфати војводу Миљана
И спреми га мени у Стамболу,
Да га питам шта је наумио,
Што је моју рају побунио,
Честита би тога учинио
До мене га сио на дивану
И држао као своју главу."
То бесједи Мехмед пашу гледи,
Па Мехмеда слугом не назива
Но га брацки у рату позива:
"О Мехмеде, мој по Богу брате,
Купи војску не жали дукате,
Води војску уз Урумелију.
Гредом дигни бутум Арбанију
Докле дођеш у равну Нахију
Те раскопај ајдучко гнијездо."
Мехмед паша на ноге скочио
И цару се смјерно поклонио
Па овакву ријеч говорио:
"Султан царе, огријало сунце,
Подај мене силовиту војску,
Све твојега учевна низама,
И двадесет страгуна топова,
Ја ћy поћи уз Урумелију
И покупит бутум Арбанију
Докле дођем у равну Нахију,
Нахију ћy огњем попалити,
Мушко, женско све ћу рашћерати
А Миљана жива уфатити
И њега ти у Стамбол послати,
Те му сабљом посијеци главу
И освети млоге јаде наше,
И онога пашу Селим пашу
Што погибе на пољу Рудешу,
За пашина сина Ибраима,
Ибраима царског миралаја,
Уфатићу Вуковић Тодора,
Баш Тодора, Миљанова сина,
И њега ти у Стамбол послати,
С' тим Миљану јаде задавати.
Па још ћу ти неке пофатати;
Од Полице из царске границе
Уфатићу Дедовића Мира,
Тог књажева сада командира;
А од Буча Цемовића Панта
И са њиме Дедовић Ивана,
Од Виницке Саичића Васа
Све на име чувенога гласа.
Од Лубница Јелић Радосава
И с Фемића Самча капетана,
Од Заостра Докића Голуба
И онога Мину Поповића
Капетана од Заграђа равна.
Од онога ломна Шекулара
Уфатићу Булића Радојка
И са њиме попа Василија.
Па још ћу ти неке пофатати:
Од Полимља Радуновић Ђола
И онога Лабана Трифуна
И са њима Јелић Милутина,
И Микића од Велике Рада,
И Перова од Сућеске Сава
И онога попа Бојовића
Са Превије попа Аксентија,
Из Цецуна Уроша Грашића
И јунака Јованов Милуна,
Који сједе близу до границе,
Буне рају око Злоречице
И не даду градит пандурице.
Сви су Срби на Цетиње били
И својему књазу приступили,
И књаз их је даривао даром,
Неког сабљом, а неког анџаром,
И све редом стави командире,
Капетане, младе официре
Да се више с царом не помире.
Кад примише од књаза дарове,
На капице метнуше грбове,
А на прси злаћене крстове.
Сви се они књазу зафалише
Да чим прије у Нахију дођу
Беране те града затворити
И онога Плава и Гусиња.
И њих ћу ти у Стамбол послати.
Из границе књаза Николаја,
Комскога ћу уфатити змаја,
И племића војводу Лакића,
И са њиме Васа и Милића
И Перишу са три Војводића;
Од Коњуха Вуковић Милету
А од Краља Лекић Милована
И са њима Никчевић Машана,
Који суде на Андријевицу,
Сву тројицу што муте границу.
Уфатићу Радулова Божа
Што не носи јатагана ножа,
Но челичну сабљу оковану
За турскога врата саковану,
Па с том сабљом лети у Беране
И позива Турке на мејдане;
И он ти је на Андријевицу
И прескаче воду Злоречицу,
Буни рају уз царску границу
И даје јој јеџек и заиру
И све ради о злу и немиру.
Уфатићу двојицу Зарија:
Протовића са воде Краштице
И Бакића испод Жољевице,
И њих ћу ти у Стамбол послати.
Протовић је у Бијоград био
И тамо је књигу изучио,
Али није хтио поповати
Но Нахијом оде управљати;
Коња јаше, турску сабљу паше,
Око себе купи арамбаше
И ајдуке арамије љуте,
Који земљу и границу муте.
Кад је мирно на наше границе,
На границе нема зађевице.
Он ајдуке по Нахији крије
И бегове на друмове бије.
Па послије ситне књиге шара,
Ситно шара, мудро проговара,
Да никоме он не чини квара,
А на Турке кривицу обара.
А тако ми поста Рамазана,
Уфатићу добра капетана
Са Лопата Новова Милуна
Који не зна књиге ни јазире
Већ што Турке сијече и бије.
С' њим главаре мислим прикупити,
Васевића племе угасити.
А кад ћу их тако пофатати
Све ћy ти их у Стамбол послати,
С' њима свећај паше и бимбаше
И бегове аге и јузбаше."
А султан се за борбу држаше
И овако паши говораше:
" Алах, пашо, шта ћеш учињети,
Ти ћеш моје срце насладити.
А кад ћеш их тако пофатати,
Васевића племе угасити
Ол' се Црне Горе нафатати,
Црне Горе и Седморо Брда?"
Мехмед паша цару одговара:
" Ја кад ћy их тако пофатати,
Нахију ћy огњем изгорети
И за Ком се руком прифатити,
Ту границу с њима оставити.
Па свест' војску Колашину граду
И ударит' на Морачу равну;
Запалићу Немањића лавру
И уфатит' Бана Митрофана,
Немањића лавре игумана,
Волим њега него ли другога,
Јер је Србин школе изучио,
Колашину граду досадио.
Пред собом ћy запалити Ровца
Нeћe остат ни смрчева коца,
Па ћy с војском претурит планине
И спуштит' се доље у равнине,
И Пипере и Бјелопавлиће,
Све рашћерат' ка Васојевиће.
На ономе Данилову граду
Учињећу са војском параду,
Са три стране силу смијешати
C' њом на Црну Гору ударити:
Куд' ћу с мојом војском пролазити
Ту ће црно до вијека бити."
Збори Турчин, нема му лијека,
Срби веле, кратка је вијека.
Ал' не рече Турчин "ако Бог да"
Ka' му сада ни помоћи неће.
Деветога априла мјесеца,
Мехмед паша од Стамбола града
Креће војску да Србе савлада,
Узе Турчин топе и кумпаре
Да је њему лакше путовање;
Па окрену уз Урумелију
И подиже бутун Арбанију
Докле дође у равну Нахију;
У Беране града потпунише
И ту сада Турци починуше.
Кад се Мехмед паша одморио,
Он дофати дивит и артију,
Па је ситну књигу накитио
И шаље је на Андријевицу
А на руке војводи Миљану.
Овако га паша поздравио:
" Јеси л' чуо војвода Миљане?
Да ја, паша, дођо у Беране
И доведо' силовиту војску
Но бјежите, али се предајте;
Ако ми се нећете предати
Кунем ви се дином и аманом
Зајмићу ве уз Ком уз планину,
Ћераћу ве низ Брда крвава
И прећерат' преко Црне Горе,
Куд' ћеш, да ћеш, у Нахију нећеш."
Кад Миљану таква књига дође
Ни мало се није препануо,
Но је итро другу направио
И Мехмеда пашу поздравио:
"Чудим ти се, мртва потурице,
Каквога си дирнуо јунака,
Што будалиш и у књигу пишеш
Да ме ћераш уз Ком, уз планину,
Ком планина, ријеч гласована,
Ма Турцима није бадијава;
А што си ме, пашо, поздравио
Да ме ћераш низ брда крвава
И прећераш преко Горе Црне,
Лудо си се у то преварио.
Ти на крила кад би полетио,
У Брда би главу изгубио
Но се немој, пашо, преварити
На границе наше ударити,
Јер су у нас бирани војници,
У војника бирано оружје.
Ја, помоћу Бога великога
А у здравље књаза свијетлога,
Добро знадни, пашо у Беране,
Оставићеш крваве пољане
Да пас пасу довијека прича
За крваво наше разбојиште
И велику Турску погибију.
Добре сам ти припремио даре
За низаме сабље и анџаре,
А за твога несретња зејбека
Мрка праха и олова мека.
Прошит' ћу ти зелене доламе
А побучит' чизме и калчине
Шћераћу те с Брда у долине,
Зајмићу те низ Урумелију
Да не дођеш више у Нахију."
Када Мехмед ситну књигу прими
И кад виђе шта му Миљан пише,
Он у јаду сподби се за браду,
Браду глади, на војводу јади:
Паша много мисли и размишља,
Дуго мисли, на једну смислио,
За дивит се руком дофатио,
Па је ситну књигу накитио,
Ситно пише, крупно проговара,
Али бега у књизи поздравља:
" Али беже, од Гусиња главо,
Ти подигни Плава и Гусиња
И покупи седам Малесија,
До Призрена, града бијелога,
Војске скупи што највише можеш,
У неђељу која прва дође,
Да си с војском брже на Превију,
Ја ћу право уз равну Нахију
Да удримо књазу на границу,
Да нас Миљан види обојицу,
Да не чини с тобом пошалицу.
Власи су те Богом прозивали
А сад ћe те друкче називати
Ако би те cpeћa послужила
Али пашо, од града Гусиња."
Ону шаље другу књигу пише
А на име паши Ибраиму
Па и њега тако поздравио:
"Ти си, пашо, од Сјенице глава
Ма не сједи сада бадијава
Но покупи царева низама
Од Сјенице и Нова Пазара;
Војске скупи што највише можеш,
У неђељу која прва дође
Да си с војском брже у Нахију,
Јер оћемо на Карадаклију."
Ову посла трећу књигу пише
А на име бега Ћоровића:
" Амзо беже, од Биора главо,
Покупићеш све Биорце редом,
Све Биорце и све Бјелопољце,
Не остави дома ђавољега,
И да си ми прије зоре ране
С твојом војском овђе у Беране;
Ако би се нешто задоцнио,
Сабљом би ти главу изгубио;"
Тад бегови, паше и бимбаше,
Како коме књиге допадоше,
Свиколици на бој устадоше,
У Беране војску доведоше.
А када се војска прикупила,
Мехмед паша пред војску изађе
И свој војсци говорити пође:
"Турци, браћо, паше и бимбаше,
И бегови, аге и јузбаше
Кога боле од бојева ране,
Сад је доша' с војском у Беране,
Но не пијте вино и ракију,
Јер оћемо на Карадаклију
Ма можемо изгинути лудо,
Као што се догађало често,
У бојеве око Горе Црне;
Ка што лани бјеше на Билеће
Од Николе Петровића књаза;
Код Билеће с војском ударише,
На Вучи до Турке поломише
И Селима пашу погубише,
А Османа жива уфатише,
Муктар пашу у град затворише,
А низаме царске исјекоше
Те Косово сабљом осветише.
Друго, Турци у Куче крваве,
По команди Пламенца војводе
И јунака Миљанова Марка,
Кад нашега Спужа затворише
И Медуна града прифатише,
И с Медуна топове узеше,
А низаме царске заробише,
На Цетиње равно оправише.
Треће, Турци у Васојевиће,
По команди Миљана војводе,
Од Полице до врх Грачанице
Оборише тридесет фортица
Без икаква топа ђавољега,
Но дрвена кола направише
А у кола момке изабраше,
Додаше им лагум и пачавре
Те цареве куле разурише,
А низаме царске заробише,
На Цетиње равно оправише."
Сад се султан Хамид потешио
Са три стране војску оправио:
Једну војску од Ерцеговине,
Ону другу од те Скендерије,
Ову трећу од Урумелије,
Да удримо на те Проклетије
И племена разна ископамо
И да Црну Гору прегазимо,
Црну Гору и Седморо Брда
Да се више са нама не спрда."
Па свој војсци заповијед даде,
Те му војска стаде у параде
И он поче разређиват' војску:
С десне стране Лима воде ладне,
Најпре стави Арнауте љуте
Што су жељни славе и оружја
И сиротна мала и имања.
А за њима Царева низама
Од Рудеша па до Побљеника
Све бирана и добра војника.
С друге стране Лима, воде ладне,
Од чаршије до Виницке равне
Све су Турске притиснуле чалме,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Те да пане киша из облака,
Не би киша на земљу панула,
Beћ на коња или на јунака,
Толика је сила у Турака.
А кад паша војску разредио,
Удрише му свирке и борије,
Повикаше цареве делије,
Стаде тутањ на Мршине баре,
Пукоше му топи и кумнаре;
Топови му пучу у Беране
Да се плаши војвода Миљане,
А гранате у Ком, у планину,
Да уплаши рају сиротињу.
На Виницку Турци ударише
И Виницку огњем изгореше.
Кад на Трепчу с војском наљегоше
Тад' Миљану гласи допадоше:
"На границу Турци ударише,
Вуче Турчин топе и гранате
Да ни ломе куле на комате,"
Скочи Миљан шалит' му се није,
Мехмед паши неће да се крије;
Код њега су храбри командири
И ваљани млади официри,
И остали бирани војници
Све крвави српски осветници.
Војвода им поче говорити,
Свакојему срце слободити:
"Васевићи, моја браћо драга,
Немојте се сада препанути
Ни од турске силе уплашити,
Но једанпут бој да учинимо
Кад најбољу згоду увидимо;
Нек' попале наше поселице
Докле дођу у комске главице,
Ту ћемо им сложно ударити,
Наш ћe мејдан ако бог да бити."
Па се Миљан боље домислио
Да како би Турке помамио,
Те оправи Дедовића Мира
И са њиме Цемовића Панта,
И делију Протовић Зарију,
И онога Вуковић Тодора,
Да с Турцима запођену кавгу,
Да се бију и да се измичу.
Командири сташе војевати,
Војвода им оде честитати:
"Сретња пута, моја браћо драга,
Сретња пута, а сабља ви крута,
Да ви тамо Турке добијете
И здраво се натраг повратите."
Командири војску поведоше
И на Трепчу с војском отидоше
Па с Турцима кавгу започеше.
Убише се боја жестокога,
Боже мили, чуда великога,
Стоји цика танкије пушака,
Стоји вика младије момака,
Кликују се момци по јунаштву,
Гром сијева крв се прилијева
На мејдану поред воде Лима
Од Турака и Васојевића.
Но је пала мука на јунаке,
Мало Срба, а много Турака
Па је тешко сили одољети.
Турци Трепчу у дим претворише,
На Чоечу главу искочише
И Трешњево равно запалише,
На Слатину табор начињеше
И ту тамну ноћцу коначише.
Кад ујутро јутро освануло,
Сунце сјајну, Нахију ограну,
Узе паша срчајли дурбина
И погледа врх од Зелетина,
Па га спушти доље на Превију
Док угледа љуту Малесију
И пред њоме Али бега старца;
Онда паша заповијед даде,
Да ударе с обадвије банде.
А кад виђе војвода Миљане
Да су Турци с обадвије банде,
Миљан стаде поређиват 'војску:
С десне стране Лабана Трифуна
А с лијеве Вуковић Тодора
По средини Радулова Божа
Да чекају Малесију љуту;
А оправи Протовић Зарију
И онога Дедовића Мира
Да уз Краље дочекују Турке,
А поред њих Цемовића Панта
На студеној води Градишњици
И високу брду Жољевици.
Утолико ударише Турци
На Превију и на Злоречицу,
На Божиће и Андријевицу
А Срби их сложно дочекаше.
Убише се боја жестокога,
Боже мили, чуда великога,
Жудни Турци, наши не подају,
Нит без муке шанчеве пуштају,
Сипљу огањ на четири стране
И јуначки своју земљу бране.
Поваљаше по Божићу Турке,
По Божићу и Андријевици
И студеној води Злоречици,
Но је веља снага у Турака
И на Србе сила навалила;
Из шанчева Србе ишћераше
Али Срби бој не оставише,
С бојем иду уз Огорелице
Док дођоше на врх Товарице
И Рајчића долу широкоме.
На Криљев до Срби застадоше
И бусије тврде заузеше,
Па на Турке ватру оборише
И ту многи Турци изгибоше,
Међу њима Соколовић Брунчо,
Турски јунак да бољега нема;
А серђеда Оџа од Гушмира
Што ешкијом царском командира
Љутија је допануо рана.
У то пуче пушка од Турака
Те погоди доброга јунака
Оровића млада официра,
Радивоја Нововога сина
И с црном га земљом саставила.
Друга пуче пушка од Турака
Те погоди Радуновић Ђола,
Ал' је јунак Радуновић Ђоле,
Нити паде, нити се предаде,
Но се бије, ка да рањен није,
И соколи Србе на јунаштво.
У то Срби сложно ударише
И пламене ноже повадише
И клети се Турци поломише.
Немају се кад пунит страгуше,
Бију с' њима Турке млатимице
Те Турцима ломе лопатице;
Буче момци низамске аљине
Ка орлови птици перушине;
Лете момци као горски вуци
И натраг се окренуше Турци.
Но шта ћу ви даље говорити,
Од Страштице па до Товарнице
Има' ода више од сахата,
Све ћераше и Турке сјекоше
Па се Срби натраг повратише
И рањене своје понесоше
И на Штавну равну изнесоше,
И ту једну ноћцу коначише.
Ал' су Турци добро подранили
Са три краја на Србе удрили;
Уфатише све планине редом,
Штавну равну и сву Лису малу,
До врх Бача и зелена Кључа,
Уврсти се низам у параде,
Опалише топе и лубарде,
Слегоше се брда и долине,
На страшљиве тресу се аљине.
А Али бег на Штавну изађе,
Сали паша на Лису планину,
Мехмед паша ка брду Пивљану,
А војвода Миљан на Љубану,
И ту једну ноћцу коначише.
Када сјутра бијел' дан освану,
Мехмед паша заповијед даде
Те му војска стаде у параде.
Па оправи Бајрам пашу старца
И биринџи табор Ђумурџиму
Да отиду низ Баре широке,
А одатле на Чуке високе,
Баш код куле Поповића Луке:
Други дио себи оставио
Колашину граду окренуо.
Кад војвода сагледао Турке
Око куле Поповића Луке,
Ђе су бјелу кулу запалили,
Око куле табор начињели,
У њему се живо срце смије,
Види турске грдне погибије;
Па га ето низ Љубан планину
И спушти се с брда у долину,
Право иде на Баре широке
Докле дође на Чуке високе
И ту стаде поређиват војску:
С десне стране Вуковић Тодора
А с лијеве војводу Лакића,
У резерву Мира Дедовића.
Па војвода поче говорити:
"Васовићи, соколови сиви,
Немојте се сада препанути
Ни од турске силе уплашити,
Но по једном пушке опалите
Па пламене ноже повадите
И у турску силу јуришите,
Наш ћe мејдан, ако Бог да, бити."
Још војвода говорит' оћаше,
Васовићи више не чекаше
Но по једном пушке опалише
Па пламене ноже повадише
И у турску силу јуришаше;
Убише се боја жестокога,
Боже мили, чуда великога,
Гром сијева, крв се пролијева;
Стоји цика танкије пушака,
Стоји вика младије момака,
Кликују се момци и јунаци;
Бој се бије, крв се црна лије,
Од Турака и Васојевића.
У највишу јуначку невољу
Њима овђе добар индат дође,
Соко сиви, Лекићу Божина,
И са њиме Зоњићу Радоје,
И Краљана стотину момака;
Чим дођоше на Турке удрише
И у Турке јуриш учинише;
Тад се клети Турци поломише,
Плећи даше, а бјежати сташе.
Но што ћy ви даље говорити:
Од висока брда Планинице
До Пивљена, на врх Врањештице,
Има ода више од сахата,
Све ћераше и Турке сјекоше;
На резерву турску нагазише,
Из резерве Турци дочекаше,
Опалише топе и лубарде,
Убише се боја жестокога,
Боже мили, чуда великога,
Модар пламен за небо се свеза
Док их тамна ноћца раздвојила.
Отле Турци даље отидоше,
А Срби се натраг повратише;
Код војводе сви се окупише
И стадоше бројит турске главе,
Стотину их наједно турише.
Погинулу браћу избројаше
Што у томе боју погибоше,
Седмина је на мртво пануло,
Деветина рана допануло,
Од рана им ништа бити неће;
Веселе се и пјевају момци
И велики шенлук учинише;
Колашину Турци отидоше
А војвода и Васојевићи
Спуштише се Тари води ладној,
Оставише Дедовића Мира
Да на стражи сада командира
Према Бачу и високу Кључу.
У Колашин Турци коначише
А у јутру рано подранише,
На Морачу равну ударише
И морачка села запалише,
Жирке мале и све Баре равне,
Баре равне до воде Мораче.
На манастир очи обратише;
Пуцају им кратке кубурлије,
Веселе се турске сератлије.
Зову Турци бана Митрофана:
"Митрофане, црни калуђере,
Што бијелу не остављаш цркву,
Цркву ћемо сада запалити,
Тебе ћемо жива уфатити,
На веље те муке ударити,
Јер си много Колашину дужан."
Тад' црквена звона огласише
На жалости, као на весеље,
Црква зове и мртве и живе
И помиње славне Немањиће,
А позива све Васојевиће
Да је данас бране од Турака.
У то бјела кликовала вила
Са Главице, са врх Острвице,
Вила кличе Тари, води ладној,
А имени војводу Миљана:
"Чуј војвода од Васојевића,
Како зове лавра Немањића,
На Морачу Турци ударише
И морачка села запалише,
И цркву ћe сада запалити,
Код књаза ти образ изгубити."
Кад војвода вилу разумио,
Он је одмах на ноге скочио
И у ладну Тару загазио,
А за њиме војска и владари
Па их ето на врх Острвице
И остале морачке главице.
Кад војвода сагледао Турке
У какве су наљегли клисуре
У њему се живо срце смије,
Види вељу турску погибију.
Брзо Миљан разредио војску:
С десне стране до двије Зарије,
Див-делије из обје Нахије,
До Зарија Дедовића Мира,
А до Мира Цемовића Панта;
А с лијеве Вуковић Тодора,
По сриједи војводу Лакића,
А до њега Цецунске јунаке:
Ниђе Урош неће без Милуна,
Ниђе Милун неће без Уроша,
У резерву, Лабана Трифуна.
Тад војвода поче говорити;
"Васевићи, моја браћо драга,
Не плаште се од турскога врага,
Сад ћемо им сложно ударити.
Наш ћe мејдан, ако Бог да, бити".
Још војвода говорит' оћаше,
Васовићи више не чекаше
Но једанак на Турке удрише;
Убише се боја жестокога,
Боже мили, чуда великога,
Пушка пуца, а топови јече,
Земља дрхти, небо се пролама,
Сву Морачу притиснула тама,
Гром сијева, крв се пролијева
Од Турака и Васојевића.
У помоћ им трче Морачани:
Сиједи старци и ђеца нејака,
И пред њима бане Митрофане.
Тад се млади момци погледаше,
Па пламене ноже повадише
И у Турке јуриш учинише.
У бој лете први командири,
А поред њих млади официри
И војници, српски осветници.
Звече оштре сабље и анџари,
Ту ни један за живот не мари.
Боже мили, боја крвавога
И турскога слома великога.
Тад се клети Турци поломише
А Срби их сложно поћераше,
Колашину граду прећераше
И на томе боја прекидоше.
Код војводе окупи се војска,
Па погибшу браћу избројише,
Ту шеснаест бјеше погинуло,
Међу њима Дмитре Поповићу
Са Лопата млади свештениче;
Нека гину, весела им мајка,
Јер су живот за поштење дали.
Па стадоше бројит турске главе
Што у томе боју задобише,
Две иљаде и педесет више.
Па велики шенлук учинише
И осташе Срби пјевајући,
Колашину Турци кукајући.
На томе се ова битка сврши.
Ту сам био очима видио
И зато сам пјесму испјевао;
Домаћине, донес' чашу вина,
Да наздравим старим јунацима,
Слатко ће ми бити као свима.
|
