Причајте ми високе планине,
Гдје се ласно за слободу гине,
Што се јутрос Голеш замаглио
И у тугу цио претворио
Па некако покуњено стоји
Као дане да последње броји?
Док Виситор њему с десне стране
Високо је уздигао гране,
И Зелетин са стотину чука
Препуни су комита — хајдука
Што усташе против швапске силе
За слободу Црне Горе миле.
С комитима и министра два су,
Црногорске владе обадва су,
И са њима пуно официра
Под командом сви су Радомира,
Вешовића славног генерала
Чија нама позната је слава
Кроз Балканске ратове и буне
Све до пада црногорске круне.
Гракну гавран са врх Проклетија
Да га чује цијела нахија,
Да га чује подкомско подгорје
Гдје су многа гробља и мраморје,
Да га чују планине и горе
Гдје се људи за слободу боре,
Ту гдје живе вуци и хајдуци,
И јунаци познају на муци.
Голешу је, знај невоља љута,
Зла судбина, опака и крута,
Из њедара уграби му дива
Крџић – Баја тог сокола сива;
На Лимскоме мосту га убише
Да Лим њему историју пише,
Гдје његови валови протичу
Да га слави кроз пјесму и причу.
С њим погибе и наредник Ника
Од Јокића, што роди Велика.
Бјеше Бaју ув’јек десна рука
Права слика из горе хајдука,
Прекаљеног огњем пушчанијем
Овјенчаног дјелом јуначкијем.
Ето што се Голеш замаглио
И у тугу цио претворио:
Жали своје младе устанике
За слободу велике ратнике,
Жали Баја, свога официра,
И Машничке чете командира.
Овог дичног полимског јунака
Издала је сестра од ујака
Звана Тана, невјерница права,
Што љепотом својом очарава
Па и знаде сваког да занесе
А у срце људи да унесе
Чар немира, жудње и заноса
Што варниче из њеног пркоса,
Јер је жена врснога ратника
Ђуричанин Бошка поручника,
Бајовога саборца из рата
Против страшне силе Азијата.
Личност пуна слободарских дјела
Која живи док је комских села.
Швапску силу никад не признаде,
Нити своје оружје им даде,
Но се с њиме планинама вије
Обронцима страшне Проклетије.
Комитова три године дана
У борбама добив’о је рана;
Танке јеле и сњежни намети
Болнички му бијаху кревети,
А пећине и њино двориште
Бјеху њему кућа и огњиште,
Ту је своје лијечио ране
И ратничке проводио дане
И доживјо, чуј, ратниче-друже,
Да о њему славне приче круже.
А и Бајо у свако свитање
Својом пушком крвав откос жање,
Све докле се планином вијаше,
Страх и трепет за Швабу бијаше,
Јер пред собом имаху душмана
Што им руши спокој сваког дана.
Ужаснути и препуни страве
Желе доћи до Бајове главе,
Па умију издајице срамне
Како жеље да испуне тамне.
С њима Прша, командир станице,
Оличење тешке улизице,
Тај Личанин који српски збори,
Али вјерно цара Фрања двори,
Без муке ће план свој да оствари
Као лисац превејани стари,
Поче Тани срце да отвара
Заједничку срећу заговара:
Да ће бити најсрећнија жена
Само Баја да живога нема
И са њиме Бошка, њеног мужа,
Тим видиком срећа јој се пружа.
Кад јој многе љепоте наброји,
Женску памет без муке освоји,
Па чувена, горда љепотица
Брзо Прши поста љубавница.
Ал’ та жена, некад поносита,
Сарадница бијаше комита,
Многе тајне њихове је знала
У страдању тешком помагала,
Па и нико посумњао није
Љута гуја да се у њој крије,
Да јој свијест и разум затаја,
А обузе блудност и издаја!
То је Прша и чуо и знао
Те је овај правац изабрао:
Обећа јој да му буде жена,
А зла памет то прихвати њена;
Пред очи јој сину среће слика,
Па у помоћ својих сарадника
У потаји и план су створили
Да би Баја вјешто преварили.
Ти зли људи, па зло измислише,
Мјесто мајке писмо упутише.
Оно бјеше кратке садржине:
,,Потреба је, дођи, Бајо сине,
Кућа наша сва је опљачкана
Породица твоја рашћерана“.
А знали су, у то сумње нема,
За млинара што им брашно спрема
И шаље га тајним каналима
Ка Голешу горе, комитима.
Па то писмо, које „тајну“ крије,
А да млинар ни слутио није,
У врећу су с брашном убацили
На адресу Бају упутили.
Кад прочита Бајо садржину,
Пред очи му страшна слика сину;
Њега косну љубав родитеља,
Родна кућа, тај извор весеља,
Која сада у згаришту тиња,
Порушена његова светиња.
То што ради зликоваца рука
Потресло је душу у хајдука,
Зато рече лица невесела:
„Морам поћи до роднога села“.
Истог трена поче да се спрема,
Срце зебња следи му нијема,
Ал’ потече људска воља јака
Урођена код нашег горштака,
Која смјелост и слобаду сије,
То је завјет наше традиције.
Све страхоте рата ишчезоше
У питању када мајка бјеше.
Кад су борци писмо прочитали,
Од пута су њега одвраћали,
Али човјек Бајовога кова
Не мога се њима повинова’.
Сумња душу стисла је ратнику
Па он узе Стефана и Нику,
,Два Јокића, два рођена брата,
Провјерене кроз страхоте рата,
Низ плећа- се Голеша упути
О несрећи својој и не слути.
Румен јунске ноћи се прелива
Плашт тајанствен- судбине прекрива,
Мјесечина просула се мека,
А засједа на мосту их чека;
С обје стране пјенушава Лима
Самртна се надвила тишина,
Не чује се ни гласа ни звука
До лак корак из горе хајдука.
У тишини која меко дише
Ка мосту се право упутише.
Лим захуча баш у томе трену
Као да се из корита крену,
То се и он с тешком слутњом бори
Па би хтио да им проговори:
„Не напријед, витезови моји,
Тамо банда у засједи стоји
Издани сте, видите л’ очима. . .!“
Али доцкан бјеше јунацима.
Са свих страна ватра се отвори,
Пушка пушци не да изговори’;
Као муње кад тресу планину
Пробудише поспану тишину.
Туку Швабе јер метке не жале
И ракете свијетлеће пале.
У том паклу и огњеној лави,
На простору малом што се сави,
Јуриш чине бомбама комити,
Мост од борбе повија се вити,
Али то им ништа не помаже,
Нит’ се сили одољети може
Која се је на њих окомила
И храброст им јуначку сломила.
У том колу, тога страшног дана,
Што га бјеше заиграла Тана,
Паде Бајо, људска величина,
Сури o’po са комских планина,
Четовођа комита-хајдука,
Вешовићу поуздана рука,
А унук је Крџић барјактара
Карауле турске што разара,
У вријеме ратова и буна,
Док владаше црногорска круна,
Чије име и наш Бајо носи
И њиме се дичи и поноси.
Природне га љепоте красише
У висину два метра и више,
Широкијех леђа и рамена,
А два ока као два пламена
Зраче сјајем испод танких вјеђа,
Права слика Срђе Злопоглеђа.
Тај горостас испод Зелетина,
И Полимља раскошних ширина,
Умио је људе да предводи
Путевима ка светој слободи!
Паде херој из куће Крџића,
Од ширега братства Зоговића,
Чија лоза старином датира
Са Цетиња испод манастира.
Из времена Црнојевић Ива
Ту им темељ чојства се заснива,
Ту ратничке учише врлине
И све друге људске особине.
Па кад Црну напустише Гору
И дођоше Лиму на извору,
Ту на гротлу турске царевине
Гдје се с пушком живи и умире,
Часни синци старе постојбине
Донијсше ратничке врлине,
То им оста најсветлија страна
Сачувана до данашњих дана.
Ту погибе и Јокићу Ника,
Права слика спартанских ратника,
Величана. старих граничара,
Који турског не признаше цара,
Но гинуше и крв своју лише,
Врата лимској долини бранише.
Зајечаше крај Лима урвине,
Одзвањају високе планине,
Чуше горе па се пробудише,
А у јеку и сузе пролише
Жале оне и Баја и Нику
Своје синце за понос и дику.
Ту ранише Јокића Стефана,
Кроз ратове многе испробана,
Свијетлога образа и чина,
Гдје се брани своја домовина.
Мртвог Баја код видје и Нику
Чудна снага придође ратнику
Двије бомбе међу Швабе баци.
Док се од њих дизаху облаци,
Опрости се с ратним друговима
И заплива у таласе Лима,
А они га зграбише и скрише
Док звијезде рану му превише.
Од комитских бомби и пушака,
А из руку челичних јунака,
И два швапска пала су војника
И тројица тежих рањеника.
Трагедија ту не стаде ова
Коју Тана без разума скова,
Но и она својом главом плати
Кад се спрема са Пршом вјенчати.
Мјесто главу да јој в’јенац кити
Убише је Бајови комити,
А са њоме и оца и брата,
Црна жетва бијаше богата.
Ето тако свака издајица
Пут заврши укаљаног лица.
Слободарском снагом и заносом
Бошко борбу настави с поносом
И оконча јуначки и смјело
Tу гдје враше слободарско врело,
Не даде му да оно пресуши,
Ни његове изворе поруши
Страшна сила мрачнијех побуда,
Канџе своје што зарива свуда.
А Вешовић када се предаде,
И оружје своје шваби даде,
Бошко своје још више уздиже
И побједу за побједом ниже.
Не послуша свога команданта
Већ продужи са Швабама рата.
Овај витез војничкога лика
Створен бјеше за дјела велика;
Не бјеше му гора досадила
Нит’ пећина саломила крила,
Горштак прави испод Проклетија
Слободарску заставу развија.
Око себе окупи комите
И јунаке друге поносите,
Од Чакора па до Горњих Луга
Сваки ратник дозиваше друга
И војничку дужност да обави.
Сврсташе се с планина горштаци:
То су они чувени јунаци,
Кроз ратове многе испробани,
Кад најтеже бијаху нам дани.
У подножју стрмог Зелетина,
Гдје се шири равна Улотина,
На ливади код Ћукова Хана
Бјеше швапска сила притјерана.
На том мјесту, срца рањенога,
Покрај тока Лима зеленога,
Див-јунаци, борци од истине,
Шеснаесте несрећне године,
Швапској сили пушке положише,
У срцима завјет оставише
Да на међи пакла крвавога
Часно бране понос рода свога,.
На том мјесту, на истој ливади,
Бошко барјак слободе посади,
Посади га да лепрша славно
Што му срце жељаше одавно.
Тај тренутак свечанога чина,
Испод гордог, стрмог Зелетина,
Тешко људска рука да опише,
То знак бјеше — нема ропства више!
Када Бошко с пратњом се појави
Шваба ратну тад заставу сави,
И истаче на копље бијелу
Знак предаје на војничком врелу,
Па снуждено, смркнутога чела,
Као громом погођена јела,
Пред Бошком су поражено стали
И своје му оружје предали.
А он ведра, уздигнута чела,
И поносит као комска врела,
Не знаш љепше шта на њему стоји
Све не може човјек да наброји:
Бистро око као росе суза,
Да ли шапка ил’ војничка блуза,
Ил’ оружје којим се поноси,
А јуначки одавно га носи.
Да вам кажем ја праву истину:
Све се слило у једну цјелину,
Па некако божанствено дише,
Ратни друже — нема ропства више!
Нит’ логора, нит’ мрачне тамнице!
Виде то сад несите убице.
А Бошко им поклони животе,
Својим дјелом нека се срамоте!
Када стиже у Андријевицу,
Разоружа другу јединицу
И настави борбу ка слободи
Што из крви ево сад се роди.
То је прича поноса и бола
За смрт часну два храбра сокола
Из Машнице и стрме Велике,
Крџић Баја и Јокића Нике,
Ђуричанин Бошка што настави
Славно дјело кроз кошмар крвави.
У знак вјечног људског поштовања
Пјесник им се с пијететом клања,
Јер бијаху и штит и застава
Њима помен и вјечита слава
|
