Хиљаду и осме стотине
И шездесет бијаше године
Ледна зиам већ скоро изађе
А више се примиче пролеће
Ал Вукадин дочекат га неће
Бјеше дана дванајестог марта
Скупиле се наше потурице
А српскога рода издајице
У Мојковац пред ону џамију
А пред кулу вељу Микића
О бајраму на ту теравију
Да клањају у њину џамију
Прво бјеше Кута Љаљевићу
Друго бјеше Зенага Тутићу
Треће бјеше Фејзага Каљића
Од јуначке куће Калезића
А старином од Ђурашковића
Пред џамију сјели на темељу
Стаде причат сваки своју жељу
Стаде корит Затонске главаре
Што за турског цара и не маре
А што Лима са лијеве стране
Што Фемића трпе капетана
Што им пуца свакојега дана
Што не пита цара ни кадију
Но одметну Васову нахију
А не даје харач нит мирију
А тако ми дина и алаха
И мојега поста рамазана
То ће бити баш овија дана
Уништићу Фемић капетана
Ја ћу скупит три четири чете
Уз снијежна брда и намете
Про катуна нашија Каљића
Па у рупе ја доћи Фемића
Низ Драгишин дол ћу саћи доље
Па уз помоћ алаха ил бога
Спуштити се усред Пријелога
Прије зоре и бијелог дана
Доћ пред кулу Фемић капетана
Па нека му изненада бану
Кад не буде спреман за одбрану
Тако Фејзо Феков тада рече
Како рече тако се и стече
У његовом проклетом походу
А имаше доброг путовођу
Пође Фејзо с три стотине друга
И Бошковић Лазар путовођа
Чипчија му бјеше на читлука
Мора Фејзу бити десна рука
Он познаје пута и пролазе
Често иде тамо и пролази
Тамо му је и сестра удата
За онога Џанка Недовића
На вратима од Крша Фемића
Па одоше преко Бјеласице
Закрочише крше и литице
На катуне избише Калића
А отале у рупе Фемића
Зла судбина хоће да заиште
Док ђаволи небо замутише
Са сјевера и од ледне кише
У Фемића уђоше станове
Ту издижу љети на катуне
Док небеске не престану муње
И велика провала облака
Кад престане онда сађе доље
У питомо село Пријелоге
Већ дошли су до пред сама врата
Тог крвавог влашког команданта
А кад преста провала облака
Три стотине кренуше Турака
Клизалица и погана ођа
Вјешт им Лазар бјеше путовођа
Јер је често туда пролазио
Код његове сестре долазио
Све познаје Стазе и богазе
И путеве кудије пролазе
Он полако по земљи се слаже
Познаваше кудије су страже
Кудије ће њима да обиђе
Да на српске страже не наиђе
Испред зоре само пола сата
Доведе их Лазар до пред врата
Близу куће Турци се прибраше
Мегданџију они изабраше
Изабраше њиховог племића
Из Подбишћа Курту Љаљевића
Прво да га зове на предају
Нешћене ли онда на мегдану
Гласом викну Курта Љаљевићу
Хај предај се капетан Фемићу
Животу ти ништа неће бити
Ја ћу писмо цару оправити
Цар ће тебе пашом поставити
Па да сједнеш на царском тенану
Да пашујеш по турском Балкану
А Вукадин њему одговара
За предају нема ни говора
У живи ћу огањ сагорети
Никад нећу теби се предати
Ријеч тврду моју погазити
Ни мојега књаза преварити
Ни грб његов зглаве моје дати
Опет збори Курта Љаљевићу
Ол на мегдан капетан Фемићу
Чврста рука Фемић капетана
Па се хитро спреми за мегдана
Па дохвати сабљу саковану
И Вукадин пође на мегдану
Ал Зарија угледа џелата
Што га чека кад отвори врата
И Зарија тад пушку опали
И он уби баш тога џелата
Усмрти га пред његова врата
Тог великог љуцкога крвника
По имену званог Авди Бока
Таман сунце на истоку грану
Кад Вукадин пође на мегдану
Ено сунце крвави му зраци
Сви гледају шта раде јунаци
А Вукадин као зверка љута
Сабљом ману само један пута
Сабљом ману скиде Курти главу
У кулу је унесе крваву
Сво му друштво мегдана честита
Јер жив док је себе замијени
Док џебане они имадоше
Они пушке њине истурише
Са прозора Турке убијаше
Али ево ти тог злога дана
Тада турци Симана убише
Кад им више нестаде џебана
Кад Вукадин виђе капетане
И да су му све пропале наде
Онда Фејза дозивати стаде
Ој чуни ме Фејзега Калићу
Ја знам да си јунак од јунака
Знам глава си твојија Турака
Ако ћеш ми тврду бесу дати
И даћеш је тврдо одржати
Како речеш да је непоречеш
Ти промисли може ти требати
Само тебе могу вјеровати
Жену дјецу и сву фамилију
Изведи ми из овога боја
И испрати из твога табора
Да их нико прстом не дотакне
Да их мучи или да их роби
Снаха ми је у другоме стању
И скоро ће бит на порођају
Одговори Фејзега Каљићу
Капетане Вукадин Фемићу
Ја ти тврду моју бесу дајем
Нико ти их прстом таћи неће
Док је Фејзу на рамену главе
Тад Вукадин грб скиде са главе
Па он узе његово унуче
Још немаше ни двије године
Ка зелена са врх бора грана
Грб му стави под младо пазухо
У његову струку још га зави
И милом се тад помоли Богу
Бог милосни да га њему спаси
А да му се лоза не угаси
Пољуби га у тијем мукама
И снахи га даде у рукама
Још Вукадин својој снахи рече
Тај грб снахо ти ћеш Панту дати
И нек ита што год може прије
По хитању и најбржој руци
Да му неби измакнули Турци
И сви они тада устадоше
И последњи пут се изљубише
И од куће врата отворише
И на милост Фејзу приступише
Тад их Фејзо прихвати у руци
Но ево ти чуда изненада
Тутић Зејно турски буљубаша
Загон чини као да је паша
Вукадина силног капетана
Шћер и снаху обје да зароби
Да их обје у харему води
Двапут Фејзо опозива Зејна
Али Зено неће ни да чује
Онда Фејзо свој џефердар диже
И он уби Зејна буљубашу
Фејзо нејач што је прихватио
Здраво их је свако испратио
Из његовог турскога табора
И одоше пут слободних гора
Онда Турци кућу запалише
Свих дванајест живи сагореше
Један другог издат нехтједоше
Далеко је Панто својском пошо
А од села има и два сата
У дубоку у Ђоран потоку
У дубоку Вадоваљу клету
Под врлетну гору и литицу
Те он чува његову границу
Све од Лима до под Бјеласицу
Да му отуд не ударе Турци
Са сјевера Турци Бјелопољци
А ево ти јада изненада
Од дољњега Колашина града
Само видиш небо више себе
Зорно хучи брза поточина
Која слази озго из планина
Једна била на врх од Рудина
Опет друга на крај од Плужина
Трећа опет на равну Превину
На Прену под саму планину
Касно Панту пристигоеш гласи
Да он војску хитно тад повуче
Право оде уз високо Буче
А Ранчина та гора проклета
Куд је веља туд је и врлетна
А са муком гором на висину
Изађоше на равну Превину
Због великог јада и невоље
Хитали су што су могли боље
Због великог јада и невоље
Хитали су што су могли боље
Фамилија бјежи пут Превине
И сретоше Панта сред Плужине
Са њиме се натраг повратише
И брзином грб му уручише
Кад стигоше планински горштаци
Похиташе као горски вуци
Сваки пушку носаше на руци
Да им не би измакнули Турци
Они Турке свија затекоше
Са свих страна тад их опколише
Не умију Турци да се бране
Три стотине друга све побише
И у мутном Лиму угонише
Ни једнога жива не пуштише
Још четири друга заробише
Међу њима Фејза и Лазара
Нек свак знаде шта судбина суди
Шта све човјек може доживјети
Силан Фејзо што дочека људи
Истог дана да му Панто суди
Да му суди ил’ да му опрости
Али Фејзо као да је знао
Он је своју бесу одржао
Дванајест му сагорио брата
И Лазара свог милог сина
Што сагоре покрај Вукадина
Ал заслуга Фејзова бијеше
Осамнајест чланова спасио
Те наследство није угасио
Ал је Панто права јуначина
Те не скиде главу са Турчина
И ако је у злу великоме
Ал је Фејзу живот опростио
Није имо Фејзо бољег дара
Но кад Панто ослободи њега и Лазара
На растанку Панто Фејзу рече
Да се главе своје он не вара
На нахију никад не удара
Ако икад пође на нахију
На љуту ће нагазити змију
Побратимиство неће му помоћи
Добро нек зна неће кући доћи
И Лазару Панто запријети
Да несмије долазит ка сестри
И са главе црвен фес да не скида
Црногорску капу да замијени
Још им даде пратиоце своје
Да их неби успут ко убио
Те би Панту углед порушио
А сјутра дан сви се покупише
На спаљене куће и огњиште
Симонову главу донијеше
Симона су Турци умотрили
Из пушака када опалише
И Симана старца погодише
Док чуваше одступницу нашу
И црној га земљи положише
Онда Фејзо нареди Лазару
Да отиде да га посијече
Те Симону осијече главу
И Фејзу је донесе крваву
Сагореле кости сакупише
Све у једном гробу сахранише.
|
