Моја душо, мож’ ли запјевати,
моје срце, оли заплакати,
вреле сузе просути по крилу
када чујеш са Чакора вилу,
која овим планинама шета
ево има пет стотина љета
као дио црногорске страже.
А та вила има што да каже
јер је много јада запазила,
често пута по крви газила,
крвавила крила и окриље
кад је брала по Чакору биље
да лијечи јунацима ране
кроз најтеже у прошлости дане.
Опет вила с Чакора повика:
„Рад’ ајтара старога пјесника,
а уз помоћ српскога гуслара,
причаћу вам за време стара.
Ја сам многе запамтила дане.
Знам Велику, а знам Величане
но, о томе има приче доста.
Кад држава црногорска поста,
тад Велика поста кнежевина
по јунаштву и по кнежевима.
Па и данас за заслуге ове
једно братство по њима се зове.
Ал’ судбина, што прати човјека,
понавља се од памтивијека
и не даде овоме народу
да ужива стечену слободу.
Појави се авет нацистичка,
офанзива крену фашистичка.
Сва Европа у пламену гори,
опет дође пропаст Црној Гори.
Јављају се банде ка’ вампири.
Свако своје идеале шири.
На хиљаде девете стотине
четрдесет четврте године,
око подне, двадес’ осмог јула,
једна банда на Чакор кренула.
Не да купи харач и нивију,
већ да пале, пљачкају и бију,
да у куће сиротињске уђе
и направи зулум и бесуђе.
Но, то није регуларна војска
већ, фукара и олош косовска
и крваве хорде балистичке
под окриљем силе фашистичке.
Носе име славног Скендер-бега,
ал’ ће данас обрукати њега.
Не воде их ратни идеали
јер су душу ђаволу продали.
Нит’ се боре мегдан да добију
него жене и ђецу да бију.
Крв поганска на то их наводи
и понеки домаћи изроди.
У швапске се замотали блузе
па крвнику путем калаузе.
Дан је лијеп и јарко је сунце
обасјало планинске врхунце.
У то соко на Чакор запишта,
низ питома оцјекну Фиришта.
Душмани су пробили границу
и на Горњу иду Ржаницу,
на Мурино и Пепиће равно,
сјећају се на вријеме давно
Ситна ђеца у кукуруз бјеже,
а за њима зулумћари реже
Као чопор вукова надиру,
ножевима тијела раздиру,
редом куће сиротињске пале,
ножем боду колијевке мале.
Кроз величке хитају потоке
и хватају лијепе ђевојке.
По двадес’ их у кућу увлаче
и голе их, ка’ од мајке, свлаче.
Ту настаје крвава оргија.
Што то ради поганска ордија?
Ножеве им забада у тјеме,
хоће људско да угаси сјеме.
Бјеже цуре низ кукурузишта,
а стижу их крвава зрништа.
Не помаже што се мушки боре,
тијела им на угарке горе.
Тако руља уз Велику гази.
У Љешћаре широке улази.
Све пред собом пали и убија.
Не остаје под каменом змија.
Све би хтјели да на ватру метну
нарочито дјецу малољетну.
Крвави су останули знаци
Вукадинов поток и сокаци.
Ту нађоше Вучетића Тома,
зло му мајци, а ками му дома.
Као паун по башти се шета.
Још немаше четрнаест љета.
Притрчаше ђетету двојица:
један вади ханџар из корица.
Повише му нејака рамена,
одсјекоше ноге до кољена.
Ка’ јагње га вјешају на шљиву
и кожу му огулише живу.
А он храбар, мајка му кукала,
крвницима збори у мукама:
Што ме тако мучите, зликовци?!
Ви нијесте ни људи, ни борци
него олош најгорега соја,
дабогда вас стигла мука моја!
Тако збори, а смртно уздише
да о томе историја пише,
и да памти велико и мало.
Таквог није зулума бивало
ђе се чини овакво поклање,
зар се и то зове ратовање.
Је л’ то човјек и које је вјере
малу ђецу што коље и дере,
и како се именоват може
тај што скида са живијех коже
и на нејач проводи зулума
него стока, без људског разума.
Али сила не пита никога,
не боји се ни суда ни Бога.
Напред иде и обруч притеже,
робље хвата и у ланце веже
док им слике грло пресијеку
па их баце у мутну ријеку.
Јечала је планина и гора
и чуло се на врх Виситора
како страшни лелек одлијега
сокацима Кољина бријега.
Колико су ова ништавила
по Велици јаде учинила
као примјер довијек да служи
док се човјек са човјеком дружи.
Малога су Симоновић Мата
на дрвету, више кућних врата,
одерали као звијер неку
и на ватру хтјели да испеку.
А мајци му стомак распорили
и дијете живо извадили.
Још га крвник на врх ножа диже
и мајци га примакао ближе
па је пита, док више ње стоји,
шго дијете своје не задоји
и, нагоном дивље животиње,
на трње га баца, у глогиње.
Папратиште и његове стране
крваве су запамтили дане.
Ту је један Црногорац стари
другачије посматрао ствари
и старе се држао ријечи
да је образ од живота пречи
па да војску дочекати треба
у свом дому и дати јој хљеба.
Зато снахи овако нареди:
Хљеб испеци и таин приреди!
Снаха ради како свекар каже,
но, јој ни то ништа не помаже.
Заклаше је као јагње вуци
док со и хљеб држаше у руци.
Домаћину кућу изгорјеше
и све живо што у њојзи бјеше.
Још у томе селу Папратишту
седам жена на једном огњишту
горјело је ка’ на угарцима
покривено старим обојцима,
вадили им очи и увојке,
ножевима откидали дојке.
У подруму куће напуштене
тридесет и три ућерали жене.
Рафалима по њима осуше,
крв невину по изби просуше.
Нема ниђе куће или штале,
нема старца, жена, ђеце мале,
који може судбину избјећи
и крвнику с нишана утећи.
Петнесторо из једнога дома
Сагорјеше ка’ од живог грома.
Многима је свјећа угашена
и огњишта кућна распрашена.
За два сата крвавога чина
остало је мртвих шест стотина
на крвавом овом разбојишту
као ниђе прије на бојишту.
Јауци се чују до небеса,
а Чакор се диже и потреса.
Земља гори, камен се растапа,
над Великом небо се заклапа.
Цијелу је притиснула тама,
остала је у невољи сама
да се с јачим голорука бори
и пламеном крвавијем гори.
После ове крваве оргије
смилова се сунце да огрије.
И оно би хтјело да погледа
како данас Велика изгледа.
Велика је тога дана била
као птица без обадва крила.
Запаљено хиљаду домова
од Мурине до кланца Ругова,
Гавранови гракћу обронцима,
а крв људска тече потоцима.
Вуци вију, а лају лисице,
људско месо виси низ литице.
На све стране крв просута цури,
бијеле се сломљени костури.
Пружили се мртви као ланци,
лешевима затрпани кланци.
Папратиште, Поткрај и Углови
постали су крвави кругови.
По селима ђе су куће биле
тек по неђе рањеници цвиле.
Мало их је у живе претекло,
што би кадро, у шуму утекло.
Нема нико мртве да преврне,
на рањене главу да обрне,
мученичке да превије ране.
На лешеве попадале вране
и по неке ојађеле мајке
као црне на гранама чавке.
Баш уочи Светога Илије
изгубиле своје најмилије.
По згаришту босе потуцају
и студени камен отуцају.
Из пепела надају се, јадне,
да ће неко живи да испадне
па да прича како му је било.
Ал’ ноћ црна наднијела крило
ка’ да хоће под своје окриље
погинуле да стави у биље
ђе се мирис тамјана ocjeha
и ђе гори небеска свијећа”.
А ујутру кад освану зоре,
покрену се вила са Чакора.
Плетенице откинула витке
па са њима кити рањенике.
Воду носи, рањене залива,
мртву ђецу у чело цјелива
сагорјеле сакупља костуре
кроз потоке и планине суре,
у једну их носи костурницу
на високу планинску литицу.
Хоће да их дигне повисоко
да их види свако људско око.
Нека горе у миру почину
да сјећају и да опомињу,
да чувају успомене старе,
нек Велика памти зулумћаре.
Да им више не пружи прилику
да поново дођу у Велику.
Јер, ако се и усуди неко,
пиштаће му мајчино млијеко.
Али данас, после много љета,
дио банде по Чакору шета,
вулентари и иредентисти
још увијек остали су исти.
Но, времена опомињу стара,
неће лако доћи до шићара.
Нису ови танки врбоваци
но признати људи и јунаци”.
Величани, ка’ змајеви љути.
Ђе he рђа, зли јој били пути!
Боље јој је да се неђе смири
но дугове старе да намири.
Боље им је на рамену глава
но да дира рањенога лава
који није ране преболио
и крваву прошлост осветио.
Јер, ко дира ране у јунака,
брзо he му закукати мајка.
|
