Top Navigation Example



ОСВЕТА СИНА МИЛЕТЕ


Послушајте, драга браћо моја,
Кад слобода изгуби се своја
Јер челичне швапске летилице
Разасуше бомбе немилице
Четрдесет прве у пролеће
Ескадрила Њемачка се креће
Па ујутру, прије ране зоре
Долећеше преко Фрушке Горе
Авиони ниско надлијећу
Ко' гаврани црни у пролећу
На Београд бомбе избацују
Мисле с нама да ће да ратују
Али бивша издала је влада
И главна је побјегла команда
Кад то виђе са Авале вила
Што бијаше рано падранила
Зове вила што јој грло даје
Да заузме војска положаје
Она зове команданта града
И каза му да Њемац напада
Но командант неће ни да чује
Нит' да брани нити да ратује
Већ побјеже из главнога града
Јер је главна издала команда
Нема нико да Београд брани
Тада тешки наступише дани
Београд су Њемци разрушили
Фашистичку власт су поставили
Тад' велике наступише муке
Од злоглаоне фашистичке руке
Разбјежа се народ у збјегове
Напустише земљу и домове
По селима акције се праве
Да способне момке не оставе
Официре у логор сабише
Цио народ нема мира више
Поштени се момци разбјежаше
По шумама логор основаше
Нападају Њемци изненада
Домаћа их предвођаше банда
Једно јутро у прољеће бјеше
Кад Њемачки шарци загрмљеше
Опколише кућу Лалић Луке
Поставише шарце на врх чуке
Гдје се магла врховима вије
А још сунце на исток не грије
У селу се Њемци појавише
И пролазе свуда ухватише
У свануће прије бјела дана
Да хватају војску партизана
А Милета кад војску опази
Он кроз прозор од куће излази
Па карабин у рукама узе
Стара мајка пролијева сузе
Гледа сина гдје пут шуме хита
Па се стара у мукама пита
Да ли ће га судбина спасити
Хоће ли се моћи повратити
Стоји јека горе и планине
Сипљу ватру челичне машине
Момче скаче, ко' из горе срна
Ал' судбина не даде му црна
Окреће се па из пушке гађе
Но га метак смртоносни нађе
Кад Милета на ливаду паде
Мајка виђе свога сина јаде
Убише јој јединога сина
Јечи пуста гора и планина
Свијећа се у кући угаси
Најтежи су од живота часи
Сунце шаље из облака зраке
Стоји писка ојађене мајке
Хоће своје очи да извади
Тешки су је савладали јади
Кад се Лука из планине врати
Црна слутња поче да га прати
Сунце зашло, бијаше предвече
Чује лука гдје неко лелече
И у лелек помиње му сина
Каква бјеше проклата, судбина
Па са косе кад кућу угледа
Узе двоглед и на камен сједа
Гледа народ, иде са свих страна
А на кућу угледа гаврана
Црни гавран на кућу му сио
И крилима кућу поклопио
Чује како јадикује мајка
Сва у црно, као свака чавка
Хита Лука, не вјерује очи
Док у кућу рођену ускочи
Виђе сина мртвога јединка
Што му бјеше и понос и дика
Помрчина на очи му паде
Кад је грозне угледао јаде
Пушке су му сина изломиле
За навијек очи затвориле
Оста Лука без свог наследника
Бјеше туга и жалост велика
Окупи се народ са свих страна
Свако бјеше лица уплакана
Сахранише Лукина јединка
То је била жалост превелика
Кад се Лука дома повратио
Црну тмину у кући видио
Сам улази у четири зида
Али пушку с рамена не скида
Јер је Лука јунак са Гласинца
Мисли како осветит' јединца
Ноћу мисли, не може да спава
Слика му се свог јединка јавља
Зна да војска њемачка бијаше
Ал' крвника лично не виђаше
Па он смисли једне црне ноћи
Како може у логоре доћи
Да убије Њемца официра
Јер му савјест не даваше мира
Нити једе, нити воде пије
Док крвника свога не убије
Па се спусти једне црне ноћи
Ако могне својој кући доћи
И да види гроб својега сина
То му жеља бијаше једина
Кад ујутру зора, осванула
Њемачка је колона кренула
Прије дана и бијеле зоре
Претражују планине и горе
Па их ето у Цецуне село
Становништво сво је невесело
Ал' кад Лука виђе официра
Крв узавре, нема више мира
Па француску трометку узима
Да јунаштво покаже Њемцима
Нехтје Лука војсци да утече
Већ швапскоме официру рече
,,Официре, из града Барлина
Каква тебе натјера судбина
Да ти дошеш испод комских гора
Код мојега жалоснога двора
Те свијећу моју да угасиш
Па ти мислиш и да главу спасиш
Сад причекај јунака с Гласинца
Јер си мога убио јединца
Не дам земљу да је такви гази"
Па кроз кућу на врата излази
То бијаше орлушина стара
Кога око и пушка не вара
Клекну Лука, пушци огањ даде
А официр ко покошен паде
Трометка му чело изломила
Тад' њемачка војска навалила
У потјеру да Луку ухвати
Али Луку зла несрећа прати
Јер му пушка извлакача нема
Па се Лука пут планине спрема
Ал' га швалски шарци изломише
Преста срце јунаку да дише
Но је Лука жељу испунио
Јер је свога сина осветио
И погибе нека му је слава
За јунаштво велико му хвала.




Аутор: Милун К. Јелић