Са Кома је кликовала вила
Вешовића звала Радомира!
„Вешовићу кукала ти мајка!
Мислим нема бољега јунака,
Ни да досад роди Црногорка,
Још се хвалиш међу Црногорце,
Кад рат буде да ћеш освојити
С’ Васовићем ти барјактарити
K’o Данилу што сте обећали.
Сад усташе мрки Црногорци,
И турскоме цару заратише.
А ти, ђидо, ни абера немаш!
Но се мирно Андријевицом шеташ.
Купи војску, устај Вешовићу,
Твоје лаве, други Орловићу,
Мартиновић Митар генерале.
Разређује војску на све стране
А ти, змаје, удари у крила?
Помоћ’ he ти посестрима вила,
Још да знадеш, махнита делијо?
Гдје млади Србин излетио
Од Ђукића Ђукићу Драгиша.
На Гребену официр изиша’,
А са њиме Цамић барјактаре,
Са неколко крилатих орлова:
Васовића гњезда соколова
Рат почели пређе од свакога,
Ради части и образа свога
Јер је Ђукић крвничко кољено
А Цамнић је од истога соја
Са Турцима отпочели боја
Зашто сједиш, не сјело ти месо!”
Кад Вешовић вилу разумио,
Махнит јунак на ноге скочио;
Удари се руком по кољену!
Те поцепа хаљине на њему,
И још сломи бурму позлаћену.
Скочи витез и припаса ћорду
А наредбу даде у народу.
Стаде купит војску на крајину.
Лете хитро храбри крајишници
Витезови ђеца Васовићи,
Радују се Балканскоме рату
Све му дође у једноме сату.
С’ врх Чакора пак до Ветерника:
Пет хиљада скупи се војника.
Свако чује, зове Комска Вила,
Долећеше Срби ко’ на крила.
Силна војска Васовић’ бригада
Међу њима стари војевода,
Мудра глава јуначког народа.
Стари Лакић кроз ордију хода
Вешовић га поздравља и пита:
„Господине, наша војеводо?
Ти си много с’ Турцим’
ратовао Били мене што год сјетовао?
Радомире, храбри командире,
Ти си, сине, школе научио?
За ратнике Бог те је створио
С вама данас добра срећа била
Води војску Плаву и Гусињу
Ја hy поћи прво за Беране!
То су наше непреболне ране
Ту је много браће под Турцима
Сви he жељно устат на Турчина?
И пређе су јадни устајали
Е да би се како избавили.
Пред њима је Авро Цемовићу
Страшан јунак, весела му мајка!
Исте слике старијех јунака
Није шала кад устане раја
Биће муке и кукаће мајке?
Па припаса остру ћемерлију
Јану хата оде низ нахију.
А Вешовић окренуо војску
Развише се крсташи барјаци,
Полећеше у рату јунаци.
Црногорке војску испраћају
Бога моле Турке да свладају.
Ево Срби на граници цара
Бој се поче није пријевара
Топ зајеча а земља се тресну
Сила сили пред очима кресну.
Ту посташе јаке грмљавине
Са Гребена до Мокре планине.
И долином око воде Лима
Јуначка се беше крв пролила,
Црногорци занешени славом
И бол душе за жалосном рајом,
Турци силни не сматрају рају
Крвцу лију и у бој падају,
Срби лете, не заклоне лице
Запаљују Турке пандурице
Нож сијева, крв се пролијева
На налету у Гребену клету
Ту погибе Ђукићу Драгиша
Где се крвца проли као киша
И погибе Цамић барјактаре,
Вешовић се много наљутио!
Па алакну, силом ломе куле,
Ломе куле а робе пандуре.
А Феровић ага књигу пише:
„Вешовићу, од ордије главо,
А да што си, болан, наумио,
На цареву земљу ударио,
И моме си уочио Плаву
зар невидиш изгубио главу,
Е Плав никад узети ми нећеш?
Да је Црна Гора уочила!
Не би мога Плава освојила.
На граници свуда пандурице
А око њих шанци многобројни:
Уредили официри војни
Напуњено војске и топова,
Све низами и још Арнаути
Који но су ко’ арслани љути;
Десет имам хиљада Турака
испод Плава, тече Лим ријека
Она ждере коња и човека.
Па дубоко код Плава језеро:
Јаки Гребен, Виситор и Чакор
То су моје Богоздане тврђе.
Град Гусиње испод Проклетије
Ту је војска земље Арбаније,
Још сјутра he Риза беже доћи,
И са њиме Метохије Турци
Пак ће доћи силан Јашар паша,
Биће грдна погибија Ваша
Но све враћај, болан, у нахију
Зар не видиш своју погибију.
Доклен дође мене јака снага
Неће остат’ твоје војске трага
Нахију ћу твоју опалити.
А све младе женске поробити
Да их љубе моји арнаути,
Вешовићу, кукала ти мајка!
Луда ли те памет занијела”.
Кад Вешовић књигу разумио
Колико се беше наљутио,
Викну своје од војске главаре!
Пак навали силом на крвника
Оће славу Плава и Гусиња.
Дочекаше Турци из шанчева
Срби често пута јуришају
А Турци их ватром одбијају.
Јаукају Арнаути љути
Лим се река од крви замути,
Топи јече, ломе се небеса
Пролама се земља Арбанија.
Пушке цикћу а ратници вичу
Митраљези и огњене бомбе.
Све падају у крви јунаци
Паде тмина као помрчина,
Оста многа саморана мајка
за три дана дијеле мегдана,
А четвртог дана судбоносна.
Србин лети право међу Турке
Крвник брате, дочепа крвника
Стаде цика многих рањеника
У шанчеве кољу се и даве
Ту су многе разлупане главе,
Саломљене и ноге и руке
Искочила из утробе црева
Стаде јека крвавог бојишта.
Ратници се кољу на мегдану,
Један другог бајонетом пара,
И у крви на мегдан обара,
Пошто дана половину мину,
Поче Турчин остављат крајину
Црногорци шанце освојише
Пандурице неке заузеше
Пандурице око Аржанице:
Аржаницу и село Пепиће,
заробише големо Турака
И узеше коња и пушака.
И на Крњан подземну бусару,
Запареник на крају омару.
Кад удрише на Прелину-пољу
На велику и фортицу главну.
И Виситор шанчеве велике
Ту их силни Турци дочекаше,
И опет се смијешаше вуци
Стаде клепет ножа пламенога
Стаде цика друга рањенога
Стаде урлик бомбе у шанчеве.
Крв потече и планине јече
У то бише од зоре до мрака,
Борба много крвава и јака
А пред акшам Турци пропадоше.
Црногорци шанце освојише
Мегдан преста, већ нема Турака
Многи леже мртви и рањени
Све оружје и Турски топови;
Б’јеле куле и Турски шанчеви
У руке је храбра Вешовића
И орлова од Васојевића,
Што не штеде живот за поштење!
Слави he их српско покољење.
|
