Ово наше племе мало
ал' велико по поштењу
још једнога старца има –
историјску тврду ст'јену.
Милан му је име право
а бабо га сви зовемо,
у његово зор-поштење
сви можемо да с' кунемо.
Сто година и пет више
још пркоси сиједима,
добро памти, чује, види,
поносит се чиме има.
Није лако напунити
сто година главе праве,
многе муке и ратови
прошли су му преко главе.
Кад ти почне старац причат'
шта све памти из искуства,
док га слушаш с главе би ти
опанула коса густа.
Шта би било да си са њим
присуствова' свему томе,
другачије савјете би
сам давао сину своме.
Докле прича за Принципа
ја на ноге хитро скочих,
ко би реко да имају
толко ватре ове очи.
Слушам како дивно прича
прошли живот описује,
за сто љета што се збило
старац вјерно доказује:
"Ја нијесам мудар био
ка' војвода Путник што је,
али пјешке до Солуна
стизале су ноге моје.
На Скадру сам крвавоме
у опанке кожне био,
нијесам се ни за педаљ
турској сили заклонио.
За проклети Скадар, дјецо,
многе ли смо главе дали,
ал' га стране комисије
крвницима опет дали.
Ту на Скадру каменитом
батаљон је Краљски био,
и јунаштвом својијем је
Црну Гору задивио.
Наш командант хтио није
другачије да нам рече
но: Хитајмо ко ће прије
да Турчина посијече.
Команданти са сабљама,
војска с пушком у рукама,
да границе земље наше
поставимо са мукама.
Још се сјећам кад донесе
ваша Зорка, на Брдици,
мени и свом оцу Мирку
кукурузу у торбици.
То једина храна бјеше
што с' од куће донијели,
али зна се и залогај
да се с другом подијели.
Људска снага топ је вукла
на Баљ и на Сјекирицу
и одатле гађали би
Пећ, Дечане, Ђаковицу.
И низамске многе куле
том приликом порушисмо
под командом Радомира
Вешовића тада бисмо.
Гледао сам више пута:
с голом сабљом у рукама
кад на Турке јуришамо,
а он први међу нама.
Турци на нас плотун оспу,
зрна кланци као кише,
али право чудо бјеше
да јунака не згодише.
То је страшна борба била:
брат до брата, син до оца,
ка' у првом ратовању
са Швабама код Мојковца.
Ја вам ово причам, дјецо,
из личнога доживљаја,
ово није празна прича,
она нема свога краја.
Откад Србин име носи
против њега свак је био,
а он свима ко сам себи
људску срећу пожелио.
Ово што сам испричао
то је само дио мали...
колико бих причат' им'о
ех кад би ме саслушали...
На прагу сам вјечне куће,
скоро ћу се прошлост звати,
вама нек је Бог у помоћ
и нека вас cpeha прати."
|
