Кад је вождов унук Петар први
из пепела прокључале крви,
у вихору два Балканска рата
закуцао Једрену на врата,
и протјера Турке са Косова
после скоро пуних пет вјекова,
ал' остави отровано сјеме
једно дивље арнаутско племе,
да немамо мира у држави
но нас вазда о јаду забави.
Вазда спремни да подигну буну
па натјера сјајну српску круну
Александра Карађорђевића
да од Лике до Васојевића,
бира Србе куражне и смјеле
да Косметску равницу населе.
Па колоне колониста журе
кроз тијеснац Руговске клисуре
на просторе Зетске бановине
Метохи'ске питоме котлине.
Како која пристиже колона
сријећу их манастирска звона
са Дечана и Патријаршије
а српски се крсташ барјак вије.
Српски живаљ со и хљеб им нуди
опет гуслар Метохијом гуди.
Међу ова братства одабрана
кренули су повише Берана,
из јуначког мјеста Шекулара
носиоци пушке и ханџара.
Шекулар је у једном земану
српском кнезу дотурио храну,
а после су ишли у комите
да Шекулар животима штите.
Међу њима из братства Кукаља
носиоци Обилић медаља,
дојездише у ове колоне
носе пушке и славске иконе,
и вериге са кућног огњишта
српске гусле, друго ниђе ништа.
Кукаљ Миро син Кукаља Луке
што потроши вијек у хајдуке
и понесе признање из рата
обилића медаљу од злата,
па је Миро добио имање
у Добруши покрај Пећке Бање.
А уз њега бра'ства су крвава
од Билеће па до града Плава,
одабрани по јуначкој храни
и по пушци и десници руци.
Кукаљ Миро и његова жена
од јуначког браства доведена,
зорна ћерка Бракочевић Сима
што медаљу Обилића има,
у Добрушкој шуми на ледину
да стварају нову имовину
шуме крче, а режу ћерпиче
па' сто кућа у Добруши ниче,
а пјесма се по Добруши ори
гласитије но по Црној Гори.
Задимише јуначки оџаци
плотун стоји, носе се бадњаци
пјевају се пјесме о слободи
а Христос се у Добруши роди,
скупљају се Метохи'ска села
у Добруши на коло и прела.
Из левора стоји грмљавина
Кукаљ Миро добио је сина,
Раденко је прва мушка глава,
после њега ћерка Милосава.
Мало прође пуца пушка с' прага
за другога сина Миодрага.
Док Свијетом свира ратна труба
добили су сина Богољуба.
Метохија гори у пламену
Добрушани с' пушком о рамену,
формираше одред партизана
да не дају банди Талијана,
нити хорди дивљих Арнаута
да им пламен Добрушу прогута.
Сва Европа у пламену гори
а Добруша јуначки се бори.
За одбрану огњишта и дома
огласи се шарац Жарић Тома,
а прати га плотун из пушака
одабраних Добрушких момака.
Фашисти су близу Москве били
а Добрушу нису покорили,
но нестаде пушчана џебана
не издржа Добрушка одбрана,
нејач пишти, жене сузе роне,
избјегличке кренуше колоне.
А послије четири године
на згаришта кућне паљевине,
вратио се народ у Добруши
село ниче, опет оџак пуши,
живот крену у села Подгорска,
опет грми пјесма црногорска,
а Кукаљ је породица шира
за четвртог сина Ратомира,
још срећнога добили су дана
и петога сина Радована.
Бјеху пуне родитељске руке,
ђеца здрава к' о златне јабуке,
па кренимо трагом црних рана
о животу Кукаљ Радована.
Да не потре погибија љута
траг његовог животнога пута,
у његовом дивном братском јату
а у кућу часну и познату.
Гајила је малог Радована
епска пјесма с' крвавих мегдана,
захвалност је носио у души
Шекулару и родној Добруши,
узор био за своје вршњаке
и увијек у примјерне ђаке,
држао се праведних врлина
и растао брже од година.
Браћа пазе брата најмлађега
дивно ли је погледати њега,
кад у момче стаса младост ова
могао је код цара Москова
Царској Гарди бити перјаница
ова дивна братска узданица,
у Пећ учи школу конобара
да будућност домаћинску ствара.
Висок, згодан а нарави благе
момачке се напунио снаге,
уског струка а широких плећи
средњу школу заврши у Пећи,
па послије вишу у Беране
овај момак што немаше мане.
Није људе мјерио кроз вјеру
већ по њином људском карактеру,
прискакао у свакој прилици
када помоћ траже невољници.
Па једнога дана се одлучи
да Душанку из племена Кучи,
узме себи за вјенчану жену
и руку је испросио њену.
Из Пећи се преселише тада
у Обилић крај Приштине града.
У ресторан ради комбината
ђе је добра и пристојна плата,
Бог помаже а прати их срећа,
стан добише близу предузећа.
Роди брачна заједница њина,
двије шћери и два дивна сина.
Зоран, Горан, Милијана, Гоца к'
о у Бога гледају у оца,
а у кући вољом драгог Бога
влада права породична слога.
И радници ц'јелог комбината
Радована воле као брата,
што улаже енергију младу
у друштвенo-политичком раду,
И у томе једнако се стара
за добробит Срба и Шиптара,
јер истину није знао праву
ил' га згази ил' држи на главу,
Шиптар једно мисли кроз земане
убићете кад га руке пане.
А Радован усп'је да добије
ново мјесто у дому армије.
Но Косметом арнаутске банде
по налогу НАТОвске команде
дозвали су са моћног Запада
деветна' ест држава и влада
да са силом на Србију крену
па Косово гори у пламену.
Седамдесет осам пуних дана
није српска поклекла одбрана,
ал' уговор покрај Куманова
српске снаге прогна са Косова.
Српски живаљ с' Космета прогоне,
избјегличке кренуше колоне,
а Радован ни да чује неће
да с' Косова ка Србији креће,
јер педесет година напуни
а никоме воду не натруни.
Али ипак својој ђеци рече:
Док зло прође сада је најпрече,
склоните се сачувајте главу
не чекајте судбину крваву,
ја и жена остајемо овђе
јер зло свако размине и прође!
Нo судбина црну причу пише,
арнаутске банде ријешише
да очисте Србе са Космета
на очиглед снага из Свијета.
А Радован у окто'бру мину
да обиђе ђецу и родбину,
неђељу се задржао дана
судбина је вукла Радована,
или нагон збори родитељу
да од ђеце узме задњу жељу.
Сви му зборе, дођи и ти к' нама,
Косово је у пасјим рукама.
Но Радован неће да послуша
својта моли, судбина га куша.
Кад се врати у Обилић љути
комшије му зборе Арнаути,
да се неђе пресели и склони,
отворено рекоше му они
да Србину не смију помоћи,
па су једне октобарске ноћи
пришле кући Арнаутске групе
да га у стан свежу и покупе.
У пекари поставише страже,
изведоше кола из гараже.
Радован се у трену не сјети
да с' оружјем напоље излети,
зла судбина посла му поруку
да кроз прозор скочи празних руку.
Онда плотун из пекаре плану
рафал кида прси Радовану,
па крвничка утече дружина
кроз ноћ црну са мјеста злочина,
а Душанка из гласа закука
да привуче пажњу комшилука.
Љуцки колос лежи под ранама,
срце стаје, а снага се слама.
Ал' упркос несреће опаке
још даваше од живота знаке,
а Душанка јака бити мора
извијести јединицу КФОР-а,
да јој мужа убише пред врата
па патрола стиже за два сата,
и у тефтер уписаше стање
један Србин на Косову мање.
Душанка је прикупила снагу
па ђеверу своме јавља Драгу:
Мој ђевере јављам ти несрећу,
спремај брату сандук и свијећу,
и молим те јави нашој ђеци
оца су им покосили меци,
јављај сестри, родбини и браћи
Радована неће живог наћи,
скупљајте се, чините што знате,
да га тамо код вас укопате.
Онда Драго нарушеног здравља
црну вијест на све стране јавља.
Браћи јавља: Радована брата,
испишите из братскога јата.
Јавља вијест, из гласа лелече
братска суза низ образе тече.
Братско срце цијепа се Драгу
али мора да прикупи снагу,
па како зна и како умије
на пут црни да креће што прије.
Пиштољ узе, има на памети
дако могне брата да освети.
Код Мердара Драгу је у кола
одузела револвер патрола.
У Косову Пољу у болници
Руски су га примили војници,
ал' и они енглески говоре
шта од тога може бити горе,
кад западу паде на кољена
заштитница цијелих Словена.
Официр му руски са шапатом
саучешће изјави за братом,
а Душанка на болничка врата
свог' ђевера грли као брата.
Онда Драго приђе у капелу
братовоме мртвоме тијелу,
па брат црни јаукну од бола
кад на столу виђе брата гола,
и на њему безброј црних рана
кори Драго брата Радована:
Ја ти причах, слушао нијеси,
да њиховој не вјерујеш беси.
Хиљаду се увјерисмо пута
да је лажна беса арнаута,
на њу пљуну кад их руке пане
нека су ти срећне тешке ране.
Онда поче дуга процедура
у равници Косовских Божура,
па је Драго тек после пет дана
преузео брата Радована,
и кренуо Крагујевцу њега
под поклопцем црнога ковчега.
У пратњи је два Руска војника,
но је тужна у Мердаре слика,
кад примише два сина сокола
мртвог оца из погребних кола.
Два рођена закукаше брата:
Добро дошо наш вољени тата!
Јеси ли нас родитељу звао,
кад си мртав од рафала пао?!
А братанци приђоше са њима,
мртвом стрицу у црним колима:
Срећне ране, наш вољени стрико
наше круто уздање велико!
Па синови с' остацима оца
кренули су пут Десимировца,
а тамо се пет ноћи и дана
ковчег чека и спрема сахрана.
А кад стиже ковчег из далека
проломи се небо од лелека.
Двије ћерке, мила браћо моја,
пиште као гује из присоја.
Обадвије у глас закукале
и њежнога родитеља жале,
па с' кукањем грле мјесто њега
ледни оклоп црнога ковчега.
Код Кукаља испред куће њине
стоји кукањ својте и родбине,
са свих страна маса Добрушана
приспјела је тога црног дана.
Горке сузе потоцима лете
кад га сестра Милосава срете.
Кука сестра своју браћу зове
да му ране оперу његове,
братски ковчег њежно помилова
па затужје црна сестра ова:
Јел' могуће мој најмлађи брате
да те данас на пут вјечни прате,
и да гледам брата најмлађега
у окове мртвачког ковчега.
Ђе је твоја снага и силина
да загрлиш два вољена сина,
моја родска узданице крута
што вјерова банди Арнаута,
и излеће брате празних руку
сестри црној задовијек куку,
што оружје не скиде са зида
и што брате бомбе не развида,
па да зорну главу замијени
лакше би ми било, куку мени.
Што крвнику стаде код бусије,
знаш да вјере никад било није
у пашчета, шиптара и змије,
окрени се на синове своје
Радоване, миле очи моје.
Чујеш братска узданице јака
пиште твоја унучад нејака,
или брате мало се прибери
па погледај твоје тужне шћери,
јесил' којег дозивао брата
кад погибе испред кућних врата,
или твоје племе Шекуларе
да превију ране што крваре,
и што cpeћo не прикупи снагу
да аманет речеш брату Драгу,
што је први до тебе дохита
да ти ране крваве честита,
кад те рафал срете судње вече
што бар нешто Душанки не рече,
па у ово несрећно вријеме
пријатељи дошли су и племе,
да ти тешке честитају ране
“куку мени, брате Радоване”?!
Ево чујем опело и попа
а на гробљу рака ти се копа,
у коју ћеш отић' без повратка
лише твога дичнога остатка!
Нарицање сестре Милосаве
изнад дичне мртве братске главе,
пратиле су сузе и уздаси
у тој црној непрегледној маси.
Кад тог Хладног новембарског дана
понесоше ковчег Радована,
братанићи, синови и браћа
на пут задњи с' којег се не враћа,
а супругу да видиш Душанку
своме мужу рече на растанку:
Богом просто кућни домаћине
за све срећне дане и године!
Па у пратњи месног свештеника
поворка је кренула велика,
према гробљу у Десимировцу
ђе су брату, супругу и оцу
вјечно мјесто спремили његово
уз последње опроштајно слово.
Гробна га је прихватила рака,
“нека му је црна земља лака”!
|
