Немањића пет је брата:
Пипо, Озро, Хото, Васо,
А пети се потурчио
Име му је било Красо.
Према Скадру Хото пође
И тамо се полатини,
А касније с братом Красом
Арбанашку вјеру прими.
Озро оде према Чеву
Назва мјесто Озриниће,
Тамо своју, српску, лозу
У будуће наставит ће.
Васо оста на Лопате
У тај вакат и вријеме,
Ту је тада наставио
Васојево, Српско племе.
А Пипо се населио
Из међ Зете и Мораче
И по Пипу Пипери се
И ту Српско племе заче.
У Седморо српских брда
Пипери су били тада,
Страх и трепет, трн у оку
Крвавога Спужа града.
Често Турке нападаху
Око града Подгорице,
А Никшићке Мушовиће
Протјераше с Лукавице.
Колко је див јунака
Поријеклом из Пипера,
Све сивијех соколова
И чврстога карактера.
Божовић је Савић био
Примјер храброг харамбаше,
Који Турке на све стране
С Пиперима нападаше.
И Паун је Шушовићу
Доспијево на све стране,
Да с Турцима битке бије
И бојеве и мегдане.
Пилетићу, сердар Јоле
Колко је стеко славе,
Скидајући са рамена
Истакнуте Турске главе.
Драгишићу Лука јели
Осман пашу ухватио,
На крвавом Вучјем Долу
И књазу га поклонио.
А Стаков је Радоване
Љумовићу витез стари,
Којега су прославиле
Бритке сабље и ханџари
Кнез Никола Васојевић
Пет језика страних збори,
Формиро је Кнежевину
И државу трећу створи*.
Али Његош није мого
Ни Зечевић то да схвати,
Зато кнеже Милошевић
У Загарчу главом плати.
Да се Српство не разбија
Него да се уједини,
Да у Српској уживају
Заједничкој књажевини.
И Миљан је Вешовићу
Војевода витез стари,
Којег славе: мудра ријеч
И јунаштво и ханџари.
Па јел Милош Кривокапић
Којег вјечно Сунце грије,
На Грховцу показао
Примјер ратне стратегије.
А Симо је Кођошија (Вујовић)
Неустрашив јунак био,
Увијек је у сенату
Мудру ријеч говоријо.
Па Вукота Драгојевић
Јунаштвом се прославио,
Мушовиће у Никшићу
О јаду је забавио.
Ко би стихом описао
Величину Српске славе,
Хронолошки набројио
Не умрле Српске главе.
Али док је Српског рода
Њихова се слава памти,
А Српска ће историја
Вјечито их помињати.
|
