Причај вило са комскога виса,
Што л’ се тресу Трешњевик и Лиса,
И сва редом брда и главице,
Од Рујишта па до Сјекирице.
Што л’ је Сунце ухватила тмина,
Што Ком плаче и Лимска долина.
Плачу Краље, Жуњак и Совале,
Као да су у амбис пропале.
Ко ли с’ крвљу замути Краљштицу,
Ко погибе у Пелиновицу.
Чија ли су поломљена крила,
Једног јутра мјесеца априла,
Кад’ почиње да зелени гора,
У врх Кома као покрај Мора.
Кад цвијеће цвјета свакојако,
То злу слути, добру не никако.
Па нам кажи, нагоркињо вило,
Шта је било, шта се догодило.
Немој од нас истину сакрити,
Свуд се рати, па зло мора бити.
Затим вила ка’ свако сироче,
Уплакана говорити поче:
„Мислим, браћо, за зло да сте чули,
Два јунака да су погинули,
Два првака наше омладине,
Два сокола из Лимске долине,
Два цвијета млада и зелена,
Два живота дуго не ношена,
Два студента, два најбоља друга,
Па због тога обавија туга,
Гору, воду и природу цјелу,
Жалост влада у граду и селу.
И ја сам се у црно завила,
Од кад’ сам се с’ њима раздвојила,
Па је мени најтеже од свију,
Причат’ за ту црну погибију,
За два момка, мушке и јуначке,
За убице, срамне и дивљачке,
Јер су браћу небраћа убила,
Пред свијетом образ изгубила,
Крволоци, куће не видјели,
Од људи се крили и стидјели.
Прије зоре и прије разданка,
Убили су Делетића Бранка,
Дичног сина од оца Милића,
Првоборца из Васојевића,
Дивног момка, високога стаса,
Личио је на старога Васа,
Ил’ на змаја што кажу легенде,
Те се крије у облаке негдје,
А јунаштвом изостао није,
Од хероја што гинуше прије,
У бојеве љуте на мегдану,
Кад је била слобода у плану.
С’ њим убише и Баја Јојића,
Првоборца и сивога птића,
Храброг сина Јојића Томице,
Кућа му је крај Пелиновице,
Под Трешњевик у врх села Краља,
Девет других момака је ваља’,
Није било онаквога злата,
Што долина Лимска обухвата.
Радили су оба у герили,
Партијски су секретари били,
А у војсци војни комесари,
Рјешавали политичке ствари,
С’ оружјем су страшно руковали,
Страх пред очи нијесу имали.
Млади, брзи, опрезни и лаки,
А у борби љути и опаки,
Кроз планине дивље непроходне,
Иду ноћу као усред подне,
Ка’ да су им очи од мјесеца,
А сан им је лакши но у зеца,
Кад спавају птица да пролети,
Један од њих мора да осјети.
Једног јутра Бајо у свануће,
С Бранком доша’ код рођене куће,
Одморио на своме конаку,
И видио остарјелу мајку,
Питао је о оцу и браћи,
Муче ли је крвници домаћи,
Туку ли је и пљачкају л’ ствари,
Крвопије и паљевинари.
А мајка му рече да не брине,
„Већ се склањај од потјера, сине,
Јер од прије неколико дана,
Четничка је пуна Барутана,
Са свих страна редовно долазе,
Претресају куће и магазе,
И трагају за партизанима,
Удружени с’ Италијанима,
Гледала је једна група њина,
С’ Мацурскога пута из дурбина,
Кућу нашу и њене прилазе,
Чувајте се да вас не опазе,
Чувајте се њихове засједе,
Да вас љута гуја не уједе”.
Па пошто је обишао мајку,
Бајо Јојић предложио Бранку:
„Да идемо ка Пелиновици,
Јер за нама трагају четници,
И плаћене слуге и зликовци,
А тамо су неки љетњиковци,
Па можемо, Делетићу друже,
Тамо спават’ и одморит’ дуже”.
А Бранко му одговори само:
„Ми смо прије одмарали тамо,
Дивно мјесто да га човјек бира,
Свуд около шума доминира,
Воде има да можемо пити,
Неће ваљда нико помислити,
Да смо дошли у колибе ове,
Али сумњам на неке ниткове,
Што нас стално траже и вребају,
Да однекуд за нас не дознају,
Па докажу у своју команду,
И за то би добили награду”.
Ал’ су момци увјерени били,
на то дуго нијесу мислили,
Beh пођоше тамо да се крију,
Не слутећи црну погибију.
Но их неко видје из прикрајка,
И познаде, кукала им мајка,
Па их прати, јади га убили,
До на мјесто гдје су одморили,
То су биле неке издајице,
Кукавице и братоубице,
Па казаше штабу четничкоме,
Све о Бранку и Бају јадноме,
Да су једно јутро у свануће,
„Долазили код Бајове куће,
Напунили у торбаке хране,
Ал’ нијесу ту смјели да дане,
Већ се одмах из куће вратили,
И у једну колибу свратили,
Насред неког Токовога лаза,
Ту спавају и ту им је база.
Па пошто је топло и прољеће,
на то мјесто дуго остат’ неће,
Већ трагове затуриће њине.
Преко Штавне, Кома и Царине,
Ил’ у гори око Липовице,
Ил’ линијом албанске границе,
Ако прођу преко Зелетина,
Улотине и ријеке Лима,
Дохвате се села Грачанице,
До Бранкове куће у Грудице,
До Машнице, Велике и Плава,
Тамо су им уточишта права,
Знају горе и сваку путљагу,
Као да су на рођеном прагу,
Они знају у Лимску долину,
Сваки извор, Катун и пећину,
Ухватиће везе што имају,
Са герилом у том тамо крају.
По задатку рад he наставити,
Нећемо их очима гледати,
Но их треба хитно опколити,
Ухватити живе и побити,
Ил’ објесит’ покрај Барутане,
И са тијем застрашит’ Краљане,
И све друге пријатеље њине,
Из цијеле Полимске долине,
Да не смије нико убудуће,
Партизане држати код куће,
Нит’ им дати хране нит’ помоћи,
Него одмах са потјером поћи”.
Тад’ четници из команде мјеста,
Хитно пошли, било их је двјеста,
Неко прича било их је више,
Па Лаз Токов пусти опколише,
Стегли обруч са свакоје стране,
И чекали докле зора сване.
Мислили су да ухвате жива,
Два хероја, два сокола сива,
А не знају, жалосна им мајка,
Неће жива ухватити Бранка,
Нити сина Томице Јојића,
Без грдила и крвопролића.
Они воле да херојски гину,
Но да падну у немилост њину,
Да подносе муке да им чине,
Да им ваде црне очи њине,
И од очи да праве ђердане,
Ка’ на многа мјеста у те дане,
Да им живим ваде џигерице,
Да крст праве на њихово лице,
Да им руке ломе на комаде,
Да их муче и да ми се сладе.
Четници су за то добро знали,
Па нијесу дуго ни чекали,
Већ позвали на предају Баја,
И пуцали са свакога краја.
Ту опстанка више било није,
Обојица рањени су били,
Нема наде да би се спасили.
Један од њих брзу смрт избира,
Крагујевку бомбу активира,
А бомба је учинила јаде,
Разнијела оба на комаде.
И тако су, мила браћо моја,
Погинула ова два хероја,
За слободу и народна права,
Нека им је и хвала и слава!”
|
