Сини, јарко сунце, са Комова,
Не дамо те, земљо Душанова.
Ни Мурат ти ништа мого није,
Престоницо јуначке Србије.
Одјекните високи Дечани,
Јер су тешки настанули дани.
Нека звона ударе што јаче,
Родољуб he сваки да заплаче.
У Крушевцу граду на Морави,
Са неба се свети гласник јави.
Па дозива Црногорце љуте,
Да спријече црне Арнауте.
Да не чине зулум ко некада,
И недужни ево народ страда.
Молимо се на Косову војсци,
Док не дођу љути Црногорци,
Да чувају наше сестре миле,
Од албанске емигрантске силе.
Тако кличе вила са Комова,
Докле пада перје од орлова.
Вила кличе, вила јадикује,
Она мисли нико је не чује.
Чује све то српство свеколико,
И тугује мало и велико
Шта се ради на Косову равну,
У ту нашу царевину славну,
Да је друго завладало царство,
Узето је све наше богатство.
Да су живи витезови стари,
Не би смјели шиптарски варвари.
Нема нама Васојевић Стева,
Са Комова јуначкога звјера,
Нема нама Васова Стевана,
Јарко сунце усред Видовдана.
Нема нама Даше Шекуларца,
Са Костроша љутог кланца.
Нема нама Вукова Миљана,
И Цемовић Авра из Берана,
Да кликује јуначине старе,
Све витезе комске соколаре.
Вешовић ни нема Радомира,
Црногорског врсног официра,
Да он својом бритком сабљом мане,
Као некад Страхинићу бане.
Нема нама Микић Костадина,
И витеза Дедовића Мира,
Нема нама Кастратовић Сима,
На Комове ударила зима,
Да покрене своје Злоречане,
Витезове без премца и мане.
Нема нама Вукотића Јанка,
Што га роди црногорска мајка.
Нема нама многих витезова,
Од Ловћена до на врх Комова
Вила кличе са Кома планине,
Одјекују брда и долине.
Биограду раширила крила,
Па дозива Слободана Сина,
Он је родом са комских висина.
„Слободане, витеже, јуначе,
Сво ти Српство на Косову плаче,
На Косову а и преко Дрине,
Слободане, о, ти, српски сине,
Купи војску силовиту, вође,
Као некад славни Карађорђе.
Наш витеже из Васојевића,
Зор делио српскога си бића.
Потомак си ти кнеза Николе,
Из витешке ломне Црне Горе.
Чујеш ли ме Љеворечки сине,
Зор делијо, орле са висине.
Устај као некад Карађорђе,
Уз тебе су ево српске вође,
Од Крајине и до љуте Пећи,
Шиптари ће вјеруј сви побјећи.
Слободане, о, ти, српски сине,
Кад ћеш доћи на равно Цетиње.
Слободане да те није било,
Српство би се, вјеруј, угасило.
Крени Вешовићу Радомире,
Са свијета Кома Васов сине
У дио ти данас ево паде,
Да окупиш убојне бригаде.
И да браниш своју земљу славну,
Царевину нашу старославну.
Да отјераш ти крвнике старе,
И са њима злогласне варваре.
Ha Србију веља сила креће
Црна Гора издат тебе неће.
Докле трају љути Црногорци,
Његошеви витешки потомци.
Милошевић силни Слободане,
Обилић си, нема теби мане.
Крени као некад Вешовићу
Пут Дечана, према Пећи, Скићу,
Под ноге ти Проклетије тешке,
Твоје снаге јаке и витешке.
Витезови наши славни гину,
Они бране своју домовину,
Отац иде на замјену сину,
На знање је свакоме изроду,
Бранићемо земљу и слободу.
|
