Књигу пише паша Каримане
Од Ипека града бијелога,
Па је шаље у Васојевиће
А на руке Милутина кнеза.
У књизи му вако говораше:
"О чули ме, Милутине кнеже,
Та зенђила, Васова Нахија,
Не да цару данка ни харача,
Не да цару паре ни динара,
Нит' признаје цара господаром,
Нити мене царева већила.
Па ме слушај, Милутине кнеже,
Покупи ми двадес ћеса блага
И покупи двадесет момака
Од најбољих кућа и оџака;
Собом узми Фату Шемовића
И Куштрима од Васојевића,
Ајте мене у Ипеку граду.
Не зовем вас да се потурчите,
Но да дате данке и хараче
И признате цара господаром
А и мене царева већила.
Ако ли ме послушати нећеш,
Задајем ти моју ријеч тврду
Да hy силну покупити војску,
Све биране цареве синове
И све моје Арнауте љуте,
А узећу од боја топове
И ударит на Нахију равну.
Поараћу Васову Нахију
И живијем огњем изгорети,
А поробит и старо и младо
И све зајмит у Ипеку граду
Да робује и да јадикује
И да моме измећари дину.
Још ћу твога брата ухватити,
Твога брата Мирчету војводу,
Па му везат и ноге и руке
А метнути о врату синџире
И бачит' га у моју тамницу
Која врата ни пенџера нема,
А пуна је змија и шкорпија,
Змије he му очи извадити,
А шкорпије црну крв попити.
Ту he њему му кости иструнути,
А ни теби добро бити неће."
Књига дође у Васојевиће
А на руке Милутина кнеза,
Па кад виђе шта му књига пише
На муци се јунак придесио
И сво племе на збор окупио,
На збориште, на воду Краштицу,
Пред свијема књигу проучио
Па овакву ријеч говорио:
"Браћо моја и дружино драга,
Сви сте чули шта ни паша пише,
Паша хоће да му харач дамо,
Харач дамо и да се предамо
Па виђите и конет чините
Како he ни понајбоље биват.
Ако ћете мене послушати
Треба цару харач оправити,
Јер је царе земљи господаре;
Капа блага не чини јесапа,
Нит' ћемо се с тиме поарчити,
Нит' цареву азну препунити
А биће ни боље за послије.
Ја ћу поћи у Ипеку граду,
Понијећу данке и хараче
И надам се у Бога милога
Забумбаћу пашу од Ипека,
Да не тражи двадесет момака
Ни Куштрима ни лијепу Фату,
А ви, браћо, дома останите
И слушајте Мирчету војводу
Па ве неће забољети глава.
Ако цару харач не даднемо,
На нас he се царе наљутити
И дат' изем паши од Ипека
Да покупи силовиту војску
И прегази Васову Нахију,
И пороби и старо и младо,
И све зајми ђавољијем трагом."
То му племе кабул учинило,
Милутина кнеза послушало,
Ал' не слуша Мирчета војвода,
Нит' га слуша ни кабула дава
Beh љутито свима проговара:
"Стан' те браћо и дружино драга,
Стан' те мало, што сте похитали,
Да видимо ђе смо досад били
И како смо раније зборили.
А ви знате, није давно било,
Кад се оно на збор окуписмо,
Збор зборисмо, па се насулисмо:
Да не дамо данка ни харача,
Да не дамо паре ни динара,
Нит' признамо цара господара,
Нити пашу, царева већила
Па да ћемо изгубити главу.
А сад браћо и дружино драга
Кнез се паши у походе спрема,
Да му носи данке и хараче
А на мене не окреће главе,
Баш ка' да ме у животу нејма;
Немој, кнеже, да ћерамо шалу,
И не збори што бити не може,
Ја сам глава рода и племена
И војвода Васове Нахије.
И тако ми Бога истинога
Нећу признат цара господаром,
Нити пашу, царева већила,
Па баш да ћу изгубити главу.
А ти, море, Милутине кнеже,
Кад не слушаш брата старијега,
Ни амине браће и дружине,
Остав' капу и кожуха мога
И остави мача пламенога,
И нашега збора племенскога,
Па ти узми торбу и мачугу,
Обри главу и повежи чалму,
Ајде право у Ипеку граду,
Код онога паше Каримана
Те му љуби скуте и рукаве
И чувај му на сараје врата.
Остај тамо, не доди овамо,
Овамо ти повратишта нема
За живота и вијека мога."
Кад то чуо Милутине кнеже,
То је њему врло мучно било,
Па с војводом збора затурио,
Збор зборише два Раичевића
Кнез Милутин и брат му Мирчета
Збор зборише док се уморише,
Ал' се браћа сложит не могоше.
Један оће, а други не оће,
И племе се на муке виђело,
Због Мирчете злога војеводе,
Што не слуша брата мудријега.
Моли кнеже Мирчету војводу
Молио га, али нема рашта,
Јер Мирчета не окреће главе,
Но он гледа дружину осталу,
А дружина у зелену траву.
Кад то виђе Милутине кнеже
Наљути се кукала му мајка
Ка ће кукат Васова Нахија,
Па он сједе, ситну књигу пише
А Мирчета војвода нариче.
Ситно пише крупно проговара
И овако паши одговара:
"Каримане, пашо потурицо,
Веља бруко, српска издајицо,
Што продаде вјеру за вечеру,
На крст пљуну па прискочи дину
И ришћанском служиш душманину,
А фалиш се родом госпоцкијем
И оџаком црнољева бана.
Све ти црно и несрећно било,
У зли час те подњивила мајка,
А у гори доша за већила,
Да те наша сиротиња рани,
И да твоме дину измећари.
Е ту си се, пашо, преварио,
Као твоји кад се потурчише
И на свету вјеру похулише.
Ми два брата, два Раичевића,
И сво племе од Васојевића
Не дамо ти данка ни харача,
Не дамо ти паре ни динара,
И не дамо момка ни једнога
Од нашега племена милога
Ми волимо главом погинути,
Но Турчину пољубити руку.
А што тражиш Фату Шемовића,
Која љуби Куштрима јунака,
Не будали, пашо од Ипека,
Hehe тебе поносита Фата,
Ни за какво на свијету благо.
Волија је влаха косматога,
Но ли тебе пашу царевога."
Када браћа књигу накитише
И на књигу печат ударише,
Послаше је у Ипеку граду
А на руке паше Каримана.
А кад паша ситну књигу прими
И кад виђе шта му књига пише,
Љутито је калем дохватио
Па је ситну књигу накитио,
А на име паше од Косова
И овако њега поздравио:
"Ђино, паша од Косова равна
Јеси л' чуо, јеси л' разумио
За асију, Васову Нахију,
Што не слуша цара честитога,
Нити мене царева већила.
Тамо суде два Раичевића:
Једно ти је Милутине кнеже,
Оно друго Мирчета војвода.
А какви су да их Бог убије,
То су веље турске крвопије.
А гори је Мирчета војвода;
Зла његова у дуњалук нема
И све ради што други не ради:
Паше псује, за цара не чује,
Крсту клања, а руга се дину,
И одмеће Васову Нахију.
Око себе окупља хајдуке,
На друмове дочекује Турке
Па их хвата и веже им руке
И бије их буковијем штапом.
Још Мирчета више јаде ради:
Он отима туркиње ђевојке
Ш њима жени своје чобанбаше.
Нашој вјери поднијет не може,
Да туркиња буде влаху љуба.
Но ти купи силовиту војску
По Косову до Ушћупа града,
Војску купи и узми топове
И остало што је за потребу,
Ајде брже у Ипеку граду,
Да идемо на Нахију равну,
Да Нахију бутом похарамо
И ђаурско племе потабамо."
Књига пође у Косово дође
А на руке паши Ђинопаши.
Кад је паша књигу распучио
И јазију турску проучио,
Он је одмах на ноге скочио
И велику војску сакупио,
Све атлије цареве делије
И газије турске сератлије,
Што но јашу танке бедевије
И бијесне ате четвртаке,
А сви носе сабље инаџане
И ка' змије плетене канџије.
Још узима од боја топове
И остало што је за потребу
И он пође у Ипеку граду,
Код онога паше Каримана.
Ал да видиш пашу Каримана
И он бјеше сакупио војску:
Све по реду турке јаничаре
И бећаре, старе зулумћаре,
Што не жале жене ни ђетета,
Нит' имају душе ни исафа,
Нити моле Бога ни Алаха.
Па још оне Арнауте љуте,
Што су жељни глава и оружја
И сиротна мала и имања.
Кад се двије паше саставише,
Они двије војске смијешаше,
Па велики шенлук учинише
И одоше на Васојевиће.
А кад чуше два Раичевића
Да се на њих турска војска креће
Од Ипека града бијелога
И Косова поља широкога,
Они хитро на ноге скочише
И сво племе на збор окупише,
Па јуначко коло ухватише
А милосна Бога споменуше
И одоше да шћерају Турке
И слободу од Турака бране.
Мало било, дуго не трајало,
На нахије ударише Турци.
Пуца турска пушка и топови
Одлијежу брда и долови
С обје стране зеленога Лима
Од Тифрана па до Зелетина,
Стаде вика и заметну кавга,
Грлом вичу два Раичевића
С јунацима од Васојевића,
Кличу, вичу, Срби соколови,
Кличу вичу и Срби и Турци
И двије се војске сусретоше.
Загон чине турске сератлије,
Сретају их српске мејданџије,
Од племена од Васојевића.
Полећеше један на другога,
Све јунаци бољи од бољега.
Зазвечаше мачи и ханџари,
А пуцају пушке џефердари,
Ударају сабље и наџаци
И падају крвави јунаци.
Боже мили, на свему ти хвала,
Крвавога боја и мегдана.
Сву нахију притиснула тама.
Наста мука и невоља љута
И заплака вила Јерусама.
Вила плаче, и невоља јој је,
Јер јунаци многи изгибоше
Од зенђила, Васове Нахије.
Нека гину, весела им мајка,
Јер слободу бране од Турака.
Гину Срби, ал' гину и Турци,
Изгибоше цареве делије,
И падају с атова атлије.
Лете пусти коњи по мегдану,
Без пусата и без господара.
А рањени на све стране јече,
Даву уче а зуби им звече
И помињу Мухамеда свеца,
Јер је такав адет у Турака.
Ал' да видиш два Раичевића
И јунаке од Васојевића,
С Турцима се гоне и прегоне
Око Лима с обадвије стране
И јуначки своју земљу бране.
Ал' је виша сила у Турака
Па је тешко сили одољети,
А помоћи ни од куда нема,
Па је пала мука на јунаке.
Веља мука и душманска рука.
Кад виђоше два Раичевића,
Да је пала мука на јунаке,
На јунаке на Васојевиће,
Мудри бише, па се насулише
И овако браћи предложише:
"Браћо наша и дружино драга,
Велика је сила у Турака
А наша је премалена снага,
Ми одољет сили не можемо,
Ал' нећемо ни да се предамо,
Но сви сложно да се послушамо
И планине наше ухватимо
И склонимо старо и нејако
У буково и јелово грање,
Око Кома са свакоје стране,
А ми ће мо метеризе градит
И затворит стазе и богазе
Да не могу к нама Турци доћи."
То рекоше два Раичевића,
Па узеше браћу и дружину
И одоше у Ком у планину
Ђе се зора и слобода љубе.
А Нахију прегазише Турци
И живијем огњем изгореше,
По Нахији плијен плијенише
А и доста робља поробише
И зајмише у Ипеку граду.
Поробише Фату Шемовића
И Куштрима од Васојевића,
Поробише па их поведоше
Док на Ситну Луку доведоше,
Ту дубоку јаму ископаше,
Па обоје у јаму бацише.
Затрпаше дрвљем и камењем
Да се љубе и на том свијету.
|
