Састаше се седам капетана
на Краштицу, крај зелена Лима.
Једно ти је Протовић Зарија,
а друго је Шћепановић Шујо.
Tpeћe ти је војвода Стојане,
а четврто Стојановић Ђино.
Пето ти је Делевићу Цемо
а шесто је Радуновић Ђоле.
Не би много ето и седмога,
стиже јунак Дедовићу Миро,
а са њиме Поповић Јосифе.
Још не бјеу плоску обредили
на дворове Протовић Зарије
кад ето ти Кнежевић Милете
од Велике мјеста крвавога,
свима јунак "Помага Бог" виче,
а крсти се само десном руком!
Још не бјеу збора започели,
кад ето ти Фемић Вукадине
од Брзаве и Горњије Села
са дванаест сивих соколова.
Мудар бјеше Протовић Зарија,
мудар бјеше, крља му га ваља,
па овако јунак проговара:
"Добро дошли, а Боже помози!
Ко је јунак из Васојевића,
а од српске крви и кољена,
нек' поскочи на ноге лагане,
а припаше свијетло оружје,
брже да је на Краштицу равну.
Косово се мора осветити,
а Биор се ишћим попалити,
од Турћије и од Биорије
да не бидне ни трага ни гласа!
Па ви јоште оћу прозборити:
што ја зборим, војевода каже,
војевода Вуковић Миљане,
војвода је на равно Цетиње,
код Данила, књаза Петровића.
Ми смо ође умјесто војводе,
дигнућемо Васову наију,
који Горњу, а некоји Доњу.
Нека Ђоле стражи према Плаву
а Милета ка Ругови љутој,
а остали, а Боже помози,
сви да сте ми на Биор крвави."
Кад главари Прота саслушаше,
подигоше пљоске, наздравише,
па одоше свак на своју страну.
Боже мили, да ти је гледати,
подиже се Васова наија:
лети младо, подиже се старо,
силна војска ка Биору крену.
Једни бију кулу Ћоровића
други бију чардак Адровића.
Срушише се куле по Врбици,
по Петњици и Брду Кутњеме:
све с' поара, а све се сатрије,
многе куће у пуољ одоше,
а Турци се гори одметнуше
сваки час су спремни на освету.
Не би много, стиже и војвода,
од Цетиња, књаза Петровића,
па он јако удари на Турке.
Еј што збори војвода Миљане!
"Браћо моја, храбри Васевићи,
просте наше ране на бојишту,
које, браћо, у јуриш добисмо,
ал' непросто оно најглавније:
погибе нам Фемић Вукадине,
од злог тића, бега Ћоровића.
Његову су кулу опколили,
опколили, па је запалили.
У кули је јунак изгорио,
са дванаест убојних јунака.
Жив се није бегу поклонио,
грб је љуцки, браћо, очувао,
као да је војвода Пријезда.
Зато, браћо, на ноге јуначке
сад смо сами, нико нас не брани,
но удрите како који знате.
Проширимо племе до Љешнице,
до Љешнице, до старе границе,
Цетиње је нама подалеко,
а Србија колко и Цетиње.
Ударите, браћо, Васевићи,
ударите, Турке не штедите.
Ако Турке данас погубимо,
зло с Биора никад бити неће."
То зачуше храбри Васевићи:
бој се уби, зајеча планина,
гракћу пушке, ломе се анџари.
Мртве главе свуда зијевају,
а дим бије право у облаке.
Ко по данас на Васевић крене,
убиће га муња из облака
ај са њоме племе Васојево,
да се знаде на Цетиње равно
шта то раде седам капетана
са сред Лима, у Васојевиће."
|
