Негдје поткрај шестога вијека
покрену се Словен издалека,
пређе кланце пространих Карпата
прво стиже до Ђердапских врата,
прошири се к западу Балкана
до Динарског била и Јадрана
и цијелих словенскијех гора:
од Једрена па све до Тирола!
У великој снази и слободи
развише се словенски народи.
Из тог моћног људског комешања
има доста извора сазнања:
Порфирогент1 и Скилица2 веле
да је српско јако било племе
и из старог времена Будина3
има доста знаних топонима
(гдје, су прошли или боравили
и гдје су се стално настанили):
Будим, Будва, Будош и Будимље,
тамо гдје је питомо Полимље;
а у раном средњеме вијеку
Србин створи нову колијевку:
оно моћно царство Душаново
што прихвати православно звоно!
Ево има шест вјекова равних
откад збори историја славних,
да у крилу српскога народа
наста име великога рода:
појави се предак Васевића
историјске лозе Немањића!
Гдје се вода према Тари слива
и љепота природна почива,
тамо гдје је Лијева Ријека
свом племену наста колијевка,
подно Кома чарне понос-горе
(гдје се муње вазнесенске боре),
под хридине од планинах цара
(гдје са вазда немогуће ствара)
— ту настаде племе Васојево
и записа своје златно слово!
Ту дух живи, а тијело гине
— подно Кома, чудесне планине!
Ту Васевић слободу снијева
док мач његов стоји и сијева;
гдје облаци грме и олује,
чији пролом св’јетом пропутује;
гдје лавина сњежне масе ваља
и урнисе за собом оставља;
гдје се ломе крши низ точила
и свака се утркује сила,
гавранови често пролијећу,
а орлови сури надлијећу;
гдје царују муње и громови,
а пркосе хајдучки домови
— живи Васо и племе савија
да се дичи ц’јела Србадија!
Ту се племе шири и развија,
око Кома вијенац завија
и упире поглед у врхове
кад дозива у помоћ богове
— то су комске сјајне дијадеме
и божанско Васевића шљеме!
Прочуло се бјеше српско царство
и његово културно богатство
и стигло је до уши’ султану,
што мишљаше војштит’ ка Балкану;
да уништи српској земљи славу
и да турску прошири државу;
Алаху се клања и казива
па Мурата ка себи дозива
и његова сина Бајазита,
да што брже задатку похита;
сабљу држи и ваздух сијече
па Мурату одрјешито рече:
„Заповједник јеси од угледа
— царску луну даће ти побједа!
Чуј, Мурате, и сви поглавари,
на реду су сад велике ствари:
Србину се за врат мора стати
и Балканом цијелим владати!
Када сломиш краља Вукашина
— поклекнуће српска сила њина!“
Те хиљаду и треће стотине
седамдесет и прве године
дивље хорде турских емирата
нагргљаше на балканска врата.
Најахала турска царевина
— ништи земљу краља Вукашина!
Кад Вукашин на Марици паде
српско царство у кризу западе,
а немири Мурата већ трују
(крв и месо свијест запљускују,
разум ћути, нагон му говори)
Лазареву земљу да покори,
да притисне Балкан све до Саве
и на њему цијеле државе!
Лазар не хтје срамно се предати
но изазов Муратов прихвати
— да сабљама мегдан подијеле
на очиглед Европе цијеле!
Кад би позив земље Лазареве
војску посла и Васово племе
и хиљаду и треће стотине
осамдесет девете године
на Видов дан, прије шест вјекова,
догоди се страшна битка ова:
на попришту косовске равнице,
у долини Лаба и Ситнице;
ту се двије воске сударише
и два цара главе погубише!
Милош уби турског цар Мурата
и стаде му ногом иза врата,
оставивши наду српском робу
да се бори за своју слободу,
да се бори, да не посустане
— све докле му зора не осване!
Од Косова и његових рана
Обилића и славних мегдана,
гуслар гусле држаше на крилу
(често зваше нагоркињу вилу)
да помогне српскоме народу
који своју изгуби слободу. .
Гусле јече кад се правда иште,
помиње се косовско бојиште,
још и барјак Васојевић Стева,
кога народ овако опјева:
„Сједе Стеван на коња ђогата
хоће јездит’ с војском на Косово,
а слуге му барјак додадоше:
на барјаку од злата јабука
и дванајест од злата крстова
и икона светога Јована
крсно име Васојевић Стева ... 4
Настадоше страшног суда дани:
како да се домовина брани?
Гавранови косовске равнице
вјековима бјеху претходнице
и вјесници судбине проклете
Душанове домовине свете;
отада је племе Васојево
духом снажним име Милошево
уносило до вјечног олтара
кад је хтјело слободу да ствара,
Обилића вјеру штује нову
ко' Јевреји светињу Јехову!
Под високим небескијем плаштом
одабрано живом епском маштом
цио живот и своју идеју
за косовску веза епопеју:
именом се куне Обилића
и витешком лозом Југовића,
призиваху Краљевића Марка,
Страхињића, Топлицу јунака. . .
Из проклете скадарске тамнице
(гдје је многим’ потавнила лице)
Васојевић Селак5 абер шаље
да се борба настави и даље!
Вјекови су ропства пролазили
Васојево племе сјединили;
част племенска славно се усправља
док херојска борба се наставља,
а племе се шири и развија
све препреке пред собом разбија.
На простору од мјеста Ножице,
дуж Полимља до у крај Љешнице,
овдје бјеху села и селишта
старе Рашке српског становништва,
што упркос ропства кроз времена
сачуваше кућевна шљемена
— робујући само духу своме
и слободи циљу јединоме!
Крвава су ту била попришта
покрај свога рођеног огњишта;
вјековима и кроз тешке дане
овдје бјеху борбе непрестане.
Од великог турскога терора
разбјежа се народ преко гора:
до Србије, преко Златибора,
и на југу, до сињега мора.
У скровишта ломног Шекулара
бројна бјеху српска братства стара
— потомака Петра Шекуларца
и још много њиних праотаца.
Из времена косовскога боја
имали су чак и права своја
(што им султан даде на ферману6
у тешкоме и несрећном дану).
Овај народ старога времена
прима братства Васовог племена
и у борби противу Турака
наста слога међусобна јака:
српски народ бројно се увећа
што је била и велика срећа,
јер се народ српски сјединио
у Полимље густо населио.
Једна вјера, српско поријекло
и кроз живот све је братски текло!
А кад ћесар рат Турској објави
Србима се тада нада јави
— да се турског ропства ослободе
и да дођу до мало слободе.
Србин у бој без узмака креће
(понада се биће боље среће),
гдје је борба и крвопролиће
мимоићи неће Васевиће!
Арсеније Чарнојевић зове
Васевиће, храбре соколове,
да ћесару на бојиште стану,
да се турском пресуди дивану!
Поп Катана предводи ратнике
и прихвата задатке велике,
па до равне стиже Метохије
тешке борбе с Турцима да бије.
Васевићки борци и јунаци
на бојишту посташе прваци;
гдје се ломе копља и балчаци
примаху се борбени барјаци
и у ово злосрећно вријеме
барјак доби Васојево племе!
Поп Катана барјак је носио
кад је војску своју предводио.
Овај барјак (у племену први!)
стајао је много људске крви:
Васевић га оставити неће
док се који по бојишту креће!
Али Србин добра не дочека
од ћесара, цара из далека,
не оствари своје обећање
него Србе остави на клање.
Након бечког војног неуспјеха
Чарнојевић виђе шта га чека,
па с Косова и са Метохије
диже Србе тужан Арсеније!
Ка сјеверу, преко воде Саве,
(да би како остануле главе!)
Кад опусти равна Метохија
тад притиште дивља Малесија!
У то бурно и тешко вријеме
селило се Васојево племе
(због зулума паша и везира
Није било у народу мира).
Љути Турци на сироту рају
што ћесару своју помоћ дају
(те мали број мисли на огњиште,
збјеговима тражаху склониште,
патријарси, имена од гласа,
свом народу потражише спаса).
Полимље је постала вратница
многобројних српских избјеглица.
У Поткомљу несташе домови
кзгорјеше од кућа кровови,
али нико још није успио
нит’ је ико народ уништио!
Дуго траја—два и по вијека —
Аустрија своју жртву чека:
кад ће турска сила одступити,
кад ће српске земље освојити!?
Борбено је Васојево племе
током ропства кроз тешко вријеме,
бринуло је Великог Султана
на Босфору, крај царског дивана!
Откуд снага шачици горштака
да се плаши царевина јака?
И ђаурско племе с комских гора
караване пљачка све до мора
скида главе турским бимбашама
по Потарју и комским горама!
Та хајдучка Лијева Ријека
страх и трепет бјеше за човјека,
ту не бјеше мира ни лијека
читавога седамнаестог в’јека!
Царска влада из Стамбола града
просу много проклететва и јада;
хитно зове турскога племића
Мустај-пашу Махмутбетовића:
„Дижи одмах своју војну снагу
и пресуди том ђавољем трагу!
Не остави камен на камену
у проклетом Васовом племену,
већ уништи Лијеву Ријеку
и уклони велику препреку!“
Ал’ да видиш попа Ракетића
што предводи чете Васевића,
кад дочека турску војску многу
Мустај-пашу потуче до ногу!
Арсеније, од племена глава,
у част битке коју бије слава,
зида б'јелу цркву Ракетића
- богомољу старих Васевића!
(Крај обале Лијеве Ријеке,
одакле су у бој чете текле).
И кроз тешко и мучно вријеме
множило се Васојево племе,
населило брда и долине
кроз поносно питомо Полимље
од Ножице до у крај Љешнице
и високе горе Бјеласице,
уз Полимље па све до Чакора
и врлетних Проклетијских гора
Навалили бјеху Арнаути
да населе Ђулиће и Кути:
под Чакором чувену Велику
старих Срба и понос и дику:
Бојовиће, село Анџелате,
још Слатину плодну да прихвате
и Коњухе подно самог Кома
- па Васовог да не буде дома! ’’
Још мишљаху стићи у Будимљу
у познату жупу Немањину,
да заузму сво Горње Полимље
и да буду то испаше њине,
након тога да направе куће
- Васевићу да створе беспуће.
Гором језде васевићке чете
да крваве проведу освете;
на хиљаду и седме стотине
поврх тога девете године,
на Крчеву, на бојноме пољу,
двије војске сташе да се кољу:
једни другим’ овдје да пресуде,
ко је јачи—његово да буде!
На челу је храбрих Васевића
бритка ђорда Вука Брајотића!
Да је било коме погледати
кад се сташе по бојишту клати,
кад завриска сила измећарска
што поштује наређења царска
од Стамбола, проклетога града,
гдје су султан и његова влада:
Васевиће хоће да притисну
и њихово све живо истисну!
Проломи се гора од јаука
громког гласа Брајотића Вука,
с њим још један брдима се чује
Вук Врчевић свима поручује:
„Небо нам је сунчано и ведро,
помози нам, свети Алесендро!“
Ту су Вуксан и Ђека Бојовић
и са њима бутум Васојевић!
Вук Брајотић соколи јунаке
арнаутске док ломи барјаке
и позива борце у јурише
- те тијела пољану прекрише!
Ту је била борба без узмака,
мртав лежи јунак до јунака,
над мртвијем орли надлијећу
гавранови гракћу, пролијећу,
стоји јаук рањених јунака
свуд засмрђе гора од Турака,
Арнауте, страшне крвопије,
потиснуше до у Проклетије
(овом борбом наду изгубише
и полимска села напустише!)
Због тога се назва мјесто ово
васевићко поносно Крчево!
Шта све тада кроз дуго вријеме
све преживи Васојево племе.!
Не бијаше дана без мегдана,
пламтила је борба непрестана,
Арнаути стално упадају,
убијају и народ пљачкају,
свуд чобане по планина ниште,
а катуни постају згариште!
Крвопије Колашинци Турци
нападају кано гладни вуци,
свој су зулум страшни поставили
јадну рају да би уништили!
Традиција историјска стара
дотиче се ломног Шекулара
(тешко бјеше ту да се опстане
гдје су биле борбе непрестане!)
У вријеме Даше Војводића,
зор-делије кола Обилића,
па Љевака Вука, џина стара,
и јунака Комнен барјактара
- дрхтала је од њих Малесија
и читава земља Арбанија!
(Упамтише те Дашине дане
кад на Мокрој платише чобане.7)
Првог српског великог устанка
против силних османских Турака
Карађорђа стиже до Голије
да свој барјак слободе развије!
Од Голије па све до Сјенице
притиснуле српске јединице!
Васевићке војне извиднице
бјеху већма стигле до Сјенице,
Никол Сајча стајаше пред њима
(харамбаша каквог мало има)
и на пољу званом Суводолу
приступише братском српском колу!
А одавде посла Карађорђе
своје храбре и поносне вође,
предводи их Богићевић Анта
(све задатке војнички прихвата)
и они су Санџак распучили
(Васевићу врата отворили!)
Па пређоше с војском све до Кома
- Васевићког узвишеног дома!
Ту крај брзе ријеке Краљштице,
одмарају своје јединице.
Сретоше их васевићке чете
(да заједно крену у освете!)
Уз велику свечаност и славу
(а за срећу и српску државу!)
васевићки борци и јунаци
исткнути по пушци прваци
добили су почасти и звања
и велика ратничка признања:
ту барјаке вожда Карађорђа
прими кита васевићких вођа!
То су људи из војничког реда
а велике славе и угледа:
четовођа Вукадин Вулевић,
раван њему и Ново Драговић,
Перко Пешић, Алекса Краговаћ,
храбри Лабан села Грачанице
(осмјехује своје ведро лице),
Томашевић Величко из Лушца
(дичан зарад војничког врхунца).
Сви барјаке држе у рукама,
поносе се међу војводама!
(Проломи се, гора од пушака,
снажне пјесме гласитих јунака!)
Од Ђурђевих Ступова похита
са Мојсијем Зечевићем свита
(да поздраве војне јединице
што их Ђорђе посла од Сјенице!.).
Кад игуман војсци приђе ближе
крст Исусов високо подиже
и још с њиме отпоздрави свима
а кандило у руке узима,
тамјан гори, мирише опојно,
а игуман приступи достојно
у свечаној црквеној одори
и овако громко проговори:
„Добро дошли, браћо Србијанци,
нека су вам срећни комски кланци
- ђедовина вожда Карађорђа,
српске земље и оца и вођа!
Одавде му свјетла лоза ниче
да се њоме покољења диче!“
У Стамболу султан пропиштио
(због Ђорђија, што се усулио
да сад храбри ту Васову рају
- па Турцима неће да клањају!)
„Зар је стиг’о проклети Ђорђије
до немирне Васове нахије?
Зар куражи те горске хајдуке
што Турцима откидају руке?“
Одмах позва бегове Гусиња
и Ђул-бега, главу међу њима;
„Погубите Зечевић Мојсију,
најстрашнију турску крвопију!
Царску луну никад не признаје
већ подиже војску на алаје?
Разорите Ђурђеве Ступове,
гдје игуман обавља скупове!.
То је ћаба Немањића стара
ту се завјет против Турске ствара!
Ђул-бег потом не почаси часа
но се држи султанова гласа
и запали Ђурђеве Ступове,
још разјури све српске попове
(васевићке погуби прваке
многе српске закукаше мајке).
Ту Богавац Радован ће први
огрезнути у сопственој крви,
док Поповић поп Вукашин гледа
како ће их касапити с реда,
добро Лазар Ђурашковић схвата
зле намјере турскијех џелата,
а Милован Букумира пази
да га турска нога не погази
(докле гледа својијем очима
не да прићи турским џелатима!)
Тад батару Турци отворише
и прваке земљи положише.
Али ко ће змаја преварити
и Мојсија лако домамити?
Измаче, се к Лијевој Ријеци
(одакле су и његови преци)
да и даље Васевиће води,
да Србима мисли о слободи!
Тај духовни и свјетовни вођа
прати борбу вожда Карађорђа
и Србији хоћаше границе
до Комова и до Бјеласице!
Мојсија је и Његош прибрао
вриједности његове признао
(ка првака у Русију слао
и тамо је земљу заступао!),
вољаше га црногорска влада,
у њега је полагана нада
(због високог реда монашкога
он опоја гроб Петра Првога!).
Мојсијево знано је вријеме
а уз њега и Васово племе!
Борио се против страшног срама
да се братства одрекну ислама,
да се спера срамота њихова
— да се врате вјери прађедова!
Часном крсту отвараше врата
довитљиви Зуле-Петар Фата!
Само храбар похватит’ се смије
ко што преже игуман Мојсије:
он позива Сима Војводиђа
(храброг вођу и зорног племића)
Васевићки Закон да напишу
— да брастствима зађевице бришу!
Закон има дванаест тачака
и одредба свака му је јака.
Зачетак је то државне власти,
а Васовом племену почасти!
Тако снагу Васовог племена
запамтиша сва тешка времена!
Но, велика азијатска сила
к васевићу често је војштила!
Турска војска од Стамбола града
(под командом Арслан-паше млада)
са свом својом булументом дође
да силнички уз Полимље прође,
да урнише Лијеву Ријеку
— васевићког српства колијевку!
и да казни непослушну рају
у овоме немирноме крају.
Мехмед-паша и Кариман-паша
и још много турских бимбаша
сматрали су за велико бреме
то ђаурско Васојево племе!
Сву ту силу од града Ипека
Васојевић на балчаку чека,
стално чека и не посустаје,
на бојишту хоће да истраје.
Невоља му бјеху потурице
(рода свога худе издајице!)
Кариман је силу опремио,
Милутину8 кнезу поручио:
„О, чули ме, Милутине кнеже,
моја ријеч дријеши и веже!
По, араћу Васову нахију
и живијем огњем изгорети!
Поробићу и старо и младо
— и све зајмит’ ка Ипеку граду!
Да робује и да јадикује
и да моме дину измећари!
Ухватићу Куштрим-Васевића
и његову Фату Шемовића!
И твог брата војводу Мирчету
и његову убојиту чету.
Бацићу их у ледну тамницу
да им судим и да им пресудим!“
Од почетка прошлога вијека
царевину турску пропаст чека.
Кад ослаби власт моћног султана
пламтила је борба непрестана.
Кроз Србију и у Црној Гори
свуда српска пушка проговори!
Ни Васевић неће да мирује
но Турцима борбу поручује
(Ганић-бегу, бегу Ћоровићу,
плавском аги Шабанагинићу!):
„С вама мора борба да се бије
и боље је да буде што прије!
Ви сте много раји додијали
- вама су се дани одбројали!"
Дух борбени Васевиће води
- хоће живот у правој слободи.
Смјела рука потребна је била
Васевиће да би предводила
и да бакљу слободе запали,
да заискре нови идеали!
Из Васовог поноснога рода
изнико је велики војвода
- Миљан Вуков, вођа Васевића,
од чувеног братства Вешовића!
Свемоћна га сила оправила
и српскоме роду подарила,
опасала словенскијем пасом,
моћнијем га уздигнула гласом
- да задиви свијет стваралаштвом
и својијем великим јунаштвом!
Кад настаде Миљаново доба
прихвати се беспоштедна борба:
он у тешко и страшно вријеме
уједини Васојево племе!
Бјеше јаког тјелесног састава,
красила га прелијепа глава,
крупне очи, широка рамена
- такве људе стварају времена!
Не бјеше му равног по јунаштву,
стратегији и по стваралаштву!
Чврст карактер, мудар и одлучан,
за изроде и оштар и мучан;
појава му и само држање
у народу створи поштовање!
Што ријеши-тако мора бити
и то нико не може ништити!
Посљедице прати и одмјери,
а пред борбу добро се увјери;
снажне р’јечи, морално досљедан
- народу је баш такав потребан!
Када треба борби да приступи
цио народ може да окупи!
И народ га поштује и воли
(„и ништа га од њега не боли”!)
Далековид, у свему правичан,
чврст, проницљив и никада личан;
војни стратег, прави бич тирјана
за герилска своја ратовања!
Врло млад је предводио чете
да Турцима почини освете
и тако је челичио вољу
за будућност срећнију и бољу:
како треба Турке опљачкати
и како им главе поскидати.
Већ на Мокрој (шекуларској гори)
Миљанова сабља проговори:
скиде главу паше Шеховића,
зулумћара свих Васојевића!
Исказа се као четовоћа
попут старог вожда Карађорђа!
А за прва борбена крштења
(на бојноме пољу проведена)
доби барјак од Петра Његоша
и похвалу од књаза Милоша!
Једва прође једна деценија
да не буде турска инвазија!
Црна Гора Турској додијала
што у борби није посустала,
па не може никад да се смири
што страдају паше и везири!
И хиљаду и осме стотине,
а педесет и треће године,
Омер-паша Латас од Стамбола
хоће згазит’ земље све до мора,
Црногорце турит, под ханџаре,
осветити све невоље старе!
И манастир Острог разурити,
калућере црне погубити.
Књаз Данило у овом је боју
чврсту наду испољио своју
у војводу Миљана Вукова,
војсковођу храбрих витезова
(„да се јави Вуковић Миљану
који често мегдан задобија,
нек се дигне и окупи војску,
ш њом нек иде у племе Пипере!”) 9
Миљан Вуков, витез од Берана,
након борби и силних мегдана,
страшног боја и крвопролића
- војевода поста Васевића!
А капетан Томовић Никола
поста сердар васевићког кола!
(У овоме тешкоме времену
то је први сердар у племену!)
Кад у борби бјеху тешки дани
предњачише храбри капетани,
сво витештво у тешком земану
Миљан њима призна на мегдану!
За душмане сви су они гуја
Миљан бира Драговића Шуја,
поп Зарију из куће Протића
и чувеног Цема Делевића,
Чукић Дмитра и Ђола Лабана
(материза са бројних мегдана),
поп Јосифа Поповић с Полице
(тврду стражу са турске границе)
- и ко главу у том људском колу
главосјечу Томовић Николу!
Жели Миљан сан свој да оствари,
но му смета Колашин на Тари,
и у њему турске буљубаше
што слушају и помажу паше
(утврдише још граду капије
тешко бјеше ући у авлије!).
Миљан Вуков размишља о јаду
(како прићи Колашину граду?)
па Новици Церовићу рече
Морачане у бој да скујече,
да се крену као на весеље
своје давне да испуне жеље!
Разломише од града капије,
продријеше у турске авлије,
разурише кулу Мушовића
и теферич бега Башовића!
Нападоше Лозну и Рожаје,
Плав, Гусиње-све турске постаје!
Сила турска бјеше уздрмана
и власт њена опет пољуљана
па ипак их мисли мрачне море
(„те највише зборе и говоре
о племену Васојевићима,
о Војводи Вуковом Миљану,
о његових седам капетана
и њиховим убојним четама. . .”)10
Ти бегови неће ни да чују,
већ Миљану оштро поручују:
„Добро знадни Вуковић Миљане
запамтиће сво твоје Беране!
И све твоје васевићке чете
што склапају планове проклете!”.
Па ће хорде бега Ћоровића
крадом прићи до крша Фемића,
ту Фемића Вукадина траже
(око куле ставише му страже),
ал' из куле дванаест Фемића
бију Турке бега Ћоровића!
И у борби, неколико дана,
кад понеста цијела џебана,
Турци сламом кулу застријеше
и Фемиће у њој изгорјеше!11
Кад то зачу Вуковић Миљане
гануше га тешке братске ране,
проговара Миљан у бијесу
(док му токе на прсима тресу);
„Нек за злочин чује Црна Гора
сада војштит’ морам пут Бихора,
ја да казним Фемића убице
- те проклете журе, потурице.!”
Пушке праште на свакоју страну,
свак је спреман боју и мегдану,.
више нема мира кроз Нахију,
већ се борбе непрекидне бију,
више нема зоре нити мрака
да не чујеш пролом од пушака!
Дух борбени свом Нахијом влада
а чуло се до Стамбола града!
Па ће султан у истоме дану
абер послат’ војводи Миљану:
„О, Миљане, турска крвопијо,
ти си рају силно узбунио,
те са својих седам капетана
војску купиш около Берана!
Још Колашин кад си освојио
глас поклања ти си оставио;
поможе ти Церовић Новица
тај дробњачки љути поглавица!
Не може се трпјет' сила твоја
и ево ти тврда ријеч моја:
шљемена ће од ваших домова
доживјети што и Шудикова!
А тебе ће жива ухватити
и на колац дренови набити!'12
Миљан Вуков, војвода на гласу,
не узмаче у пресудном часу:
капетане зове Васевића
код Ступова, цркве Немањића!
На платоу,- близу до олтара,
овако им Миљан проговара:
„К нама хрле војске из даљине,
дивље хорде турске царевине,
силно хоће на нас ударити,
од нас страшан помор учинити!”
Брже трче седам капетана
кроз Нахију около Берана,
вичу, зову - на четири стране –
војску купе да слободу бране!
Намах ево младих барјактара,
с урођеног, војничкога дара
под барјаке војску уредише,
здравицама морал повисише,
заклеше се вјером српског бића
код Ступова, цркве Немањића!
Селим-паша креће од Бихора,
а Хусеин с војском од Чакора,
наваљују низ Полимље Турци,
Миљан с војском хита Ситној Луци.
И на Луци, крај Андријевице,
кидисаше на турке убице,
сколише их са свакоје стране,
а Турци се очајнички бране:
стоји прасак танкијех пушака,
кобан јаук рањених јунака,
а Хусеин пред војском на ату
бјежи уз Лим, ка Плавскоме блату!
Лим зелени шуми и таласа,
а ратници пјевају из гласа:
„И у доба војводе Лакића
и светога Петра Петровића,
кад смо турска раја постајали
нијесмо се Турцим' поклањали!
За плијен смо плијен узимали,
а за главу двије откидали!" 13
Нијесу се борци одморили
(а сеизи уз Лим су крстили!)
у злосрећном априлскоме дану
Миро јавља војводи Миљану.
„Селим-паша ево на Рудешу!
Чекамо га са војском на прешу!"
Кад Миљану војник рапортира
из одреда Дедовића Мира,
с војском хита браћи у помоћи
и пристиже око пола ноћи.
Са свих страна борци устисаше
и разбише војску Селим-паше!
Погубише силна Ибрахима
(чувенога Селимова сина),
а у боју по селу Полици
многи турски падоше војници.
Миљан Вуков све своје ратнике
сахранио уз паљбе велике:
велика им ту припаде слава,
јер је пала Селимова глава!
(„На Цетињу грокнуше лубарде
шенлук чине Миљановој слави!“) 14
Захтјев бјеше куће Петровића
Вуковићу, глави Васевића,
да упути ту преко Санџака
три стотине бираних момака,
у Србију, гдје су наша браћа
— јер њима се посјета узвраћа!
(„Нека виде браћа Србијанци
какви ли су моји Црногорци
дако бише Срби устанули
да окрену силу на султана,
да би даље гонили душмана.. .”)15
Хаџи-Продан кад је долазио,
Васевиће с војском полазио,
књаз Никола Миљана дозива
и овако пише и казива:
„Ако твоја ћеца Васевићи
турску земљу низ Гиљеву проћу,
начинићу њима споменика
да се племе Васојево дика!
А теби ћу дариват’ војводо,
оштру сабљу бан Кусовца Ђура:
да се дикаш мећу војводама,
ко Обилић у српским земљама!”16
Код Миљана нема поговора
кад то иште храбра Црна Гора.
Миљан скупи тих триста момака
од угледних кућа и оџака,
и одреди воћу одабрана
- Шћепанова Шуја, капетана!
У олтару Ђурћевих Ступова
(зборном мјесту свих српских скупова)
калућер им Никодин Зечевић
(истакнути духовник Васевић)
свима даје причест и нафару:
и хришћанску дужност чини стару:
то самртно пиће кад примише
пушака се својих прихватише
- окренуше у земљу Србију
да задатке потребне добију!
И сад Србин сваки се поноси
кад су добре везе и односи
Црне Горе и земље Србије
заједнички барјак кад се вије!
(Народна су тада била хтјења
да се дође до уједињења!)
Тек је прошло петнаест година,
султан Хамид у име свог дина
на дивану, у Стамболу граду,
окупио своју моћну владу,
па се Хамид свецу помолио
и овако влади говорио:
„Почујте ме, лале и мушири,
и све моје паше и везири!
Чудно су се Власи осилили,
против наше вјере устремили!
И границе мисле попуштити
- Отоманско царство разурити!?
А јутрос ми ситна књига стиже
од онога Плава и Гусиња
и тамошњег Али-бега старца,
па у књизи овако ми кити:
„Султан царе, огријало сунце,
ал’ погледај, ал' нас опроштавај!
Јер овако живјет’ не можемо
од Миљана и Васојевића!’
Но ме почуј, Мехмед-Али паша,
ти велика узданице наша!
Води војску уз Урумелију,
гредом купи бутум Арбанију,
учинићеш силну инвазију
и уништи Васову Нахију!
Миљана ћеш жива ухватити
и у Стамбол право отправити,
да осветим многе јаде наше
- трагедију нашег Селим-паше!”
Када сазна Миљан о намјери
против њега - о турској завјери! –
он позива своје доглавнике,
истакнуте вође и ратнике,
док међ’ њима у прочељу сједи
брижан Миљан овако бесједи:
„Мехмед-паша војску ће водити
— Црној Гори крила поломити!
попалиће села и градове,
раскопаће бунтовне домове,
у Морачи разуриће лавру
задужбину Немањића стару!”
(„Устај, море, племе Васојево,
нек се гине ко што се гинуло
и нек нам је земља ка Косово!”)17
Тад главари и јасно и гласно
заклеше се пред војводом часно:
„О, војводо, наша узданице,
нећемо ти упрљати лице!
Ратићемо мушки и јуначки,
сломићемо напад освајачки:
још једанпут рећи ћемо дину
да имају трулу царевину!"
Такав завјет Миљана оснажи
па ће смјеста вође да потражи:
понајприје Цемовића Панта
(тешку битку увијек прихвата)
крупног стаса, а оштрог погледа
(страшан ратник, гледати се не да!)
Зенђил - јунак, зенћил - одијело
и на њему оружје цијело;
вјешто скида сабље без узмака
из балчака турскијех јунака.
Турци му се до земље клањају,
ниско подле главе савијају,
страх их на то поданички тјера
више него Мухамеда вјера!
Добро спозна сву турску правицу
кроз злосрећну стамболску тамницу!
Он не преза храбро да погине
да очува своје дично име!
Ево храброг Мира Дедовића
(зор - јунака и понос - племића)
имао је брата Радисава
(и јунаштвом то су браћа права);
и Никола Шљакић, рука ’ мушка,
спреман стиже к'о запета пушка
Када треба срести Малесију
Ми имамо Бакића Зарију
бритку ћорду Делевић Ивана
што се храбро прихвата мегдана
(држи добро традицију стару
те јунаштво стиче на ханџару!)
оштре сабље Риста поповића
и Голуба Добрашиновића,
главосјече Трифуна Лабана,
Вуковића - Дмитра и Марјана
и са њима Јелић Радисава
(јуначка их освојила слава!),
Шћекић Рака и брата му Гаља
(свуда спремних гдје се борит’ ваља)?
па Лутовац Гогин Милутина
(четовође и хајдучког сина)
и Лутовац Ђола, Стотинаша,
(гусињски их запамтио паша!)
па Бојовић попа Јанићија
(обруч турски прстима разбија!)
Богдан Ђуров Вешовић' из Лушица
(јунаштво му дође до врхунца!)
четобаша Фатић Самаиле
(што не дења испред турске-силе!),
Томаш Пећиш и Божина Лекић
И Радован Милетин Томовић
(храбро држе јуначке бусије
и сијеку Турке крвопије!),
Васо Сајчић и Радоје Ђукић
и са њима Саво Масловарић
(њине храбре и јуначке руке
рашћерују по бојишту Турке!)
Дмитар Чукић, Васо Ивановић,
Милош Зоњић, Никола Томовић,
Милош Јелић, Станиша Вуковић,
Арсо Рашић, Јефто Коматина
Гавро Протић, Бато Губерина
(војсковође, гласити ратници
и косовски храбри осветници!)
још Пантовић Ново са Полице
(не оставља живе потурице!),
Голубовић Милован из Tрепче
(што је кадар да чету претече)
—Уз Љешницу горњега Бихора
кад бијаше пред свитањем зора,
он кидиса испред Васевића
и погуби бега Ћоровића! —
Сури оро поп Максим Поповић,
Раде Микић и Милун Вешовић
(што су спремни стићи и престићи
те рањеном у помоћ притећи,
Јоксимовић узданик Радуле
(што навиди турске карауле!),
па Вујовић Зеко харамбаша
(снијева га од Рожаја паша!),
Трајко Микић, Радомир Ћулафић,
Ђоле Шошкић и Саво Перовић,
(знају створит' панику кроз Турке
па пред њима бјеже на буљуке!),
Ђоле Зоњић и Радојко Булић,
Деспот Анћић, Станиша Вуковић
(што су кадри узаптит' планину
да не дају узмаћи Турчину!),
кад Радован и Милован Лекић,
Вуко Митров и Стојан Војводић
узму пушке у деснице руке
тамо нема опстанка за Турке;
Тодор Вуков, бригадир на гласу,
спреман за бој у свакоме часу
(на Вучјему долу што показа
под командом Петровића књаза
како треба војску предводити
и на бојном пољу храбар бити)...
И на крају, седам капетана
спремише се за тешка мегдана!
Хиљаду је и осме стотине
седамдесет и седме године
Мехмед-паша силу завојштио,
низ Полимље пустош учинио!
Хоће право у долину Таре
да поруши грађевине старе!
Кроз борбене ватрене олује
ратни поклич селима се чује,
ничу чете са свакоје стране,
грме пушке чим зора осване!
Тад у гори Буковој пољани
Тодор Вуков Турке потамани!
Али-бега крвожедне чете
тако дође до брзе освете!)
(„На Буковој пољани ће
Војводина луча сјати
док с’ бојеви не прекину
и с Јунаком јунак рати!”) 18
Мехмед-паша у Морачу стиже,
па кад цркви примаче се ближе,
Турци зваху бана Митрофана
да му кажу „кол’ко му је дана“!
(„Тад црквена звона огласише
на жалости као на весеље,
црква зове и живе и мртве
и помиње славне Немањиће,
а позива све Васојевиће
да је данас бране од Турака!“) 19
Брзо Миљан разредио војску:
с десне стране до двије Зарије,
до Зарије Дедовића Мира,
а до Мира Цемовића Панта,
а с лијеве Вуковић Тодора,
посриједи војводу Лакића,20
у резерву Лабана Трифуна.
Убише се војске из пушака,
наста поклич ватрених јунака,
земља дрхти, небо се пролама,
сву Морачу притиснула тама
страшног боја и крвопролића
од Турака и Васојевића!
Најзад Турци клети разбјежаше,
а Срби их сложно поћераше,
Колашину граду предигоше,
даљу битку с њима прекидоше.
Тад црквена звона зазвонише
и побједу српску огласише!
Миљан Вуков, велики војвода,
славни вођа Васовог народа,
сломи силног Мехмед-Али пашу
- спаси лавру Немањића нашу!
За успјех му црногорска влада
даде сабљу Бушатлије млада:
прогласи га косовским војводом
пред Васовим храбријем народом!
И пјесма је из народа ова
оставила нараштају слова:
„Војеводу Вуковић Миљана,
слављеника из тешкијех дана,
који ниче из племена јака
са дванаест хиљада пушака,
све ратника једноплеменика,
српском роду постадоше дика,
који сабљом своју славу шире
- сијекући паше и везире!“
На хиљаду и осме стотине
осамдесет и шесте године,
кад се Миљан богу помолио
и јуначке руке прекрстио,
у прољеће кад цвјета цвијеће,
сури оро небом пролијеће,
кад се мирис по градини шири,
а у пољу чују се пастири,
примичу се ка одру главари,
међу њима краљ Петар је стари.
Но да видиш Миљанова Марка,
прослављеног вођу и јунака,
када приђе ка Миљану ближе,
своју Главу поносно уздиже
те погледа Лијеву Ријеку
и облаке како небом теку,
па ће Марко достојно и часно
проговорит’ о Миљану гласно:
„О војводо, И над војводама,
Ти си луча међу свима нама!
Постао си косовски војвода
испред свога херојског народа!
Тебе комске светковат’ ће виле,
Ти си понос српске земље миле!
Кад си своју војску предводио
побратим си књаз Данилу био,
још стари сват краљу Петру бјеше
када Зорку с Цетиња узеше!
Ти си дика Васовог племена
кроз цијела будућа времена,
нек Ти славу историја пише
докле који Васојевић дише!"
Нема мјеста гдје се борба бије
а да тамо Црногорац није:
за словенство гдје треба освета,
(макар било на крају свијета!).
Та је стварност свијету позната
још од руског и јапанског рата21
кад Микадо (с острва Јапана
и обала Тихог океана)
руског цара на мегдан позива,
бурунтијом овако казива:
„Ја јунака имам за бојиште
који твога заступника иште!“
Ал’ у војсци цара Николаја
не бијаше храброг љутог змаја
да добије на мегдану славу
и Јапанцу одсијече главу!?
Кад ево ти јунак комских гора
(кога даде мала Црна Гора!),
Сајчић Лексо не угара очи,
но пред војском цијелом искочи,
пред командом даде обећање:
заслужиће јуначко признање!
И у пољу крај Владивостока
сред рускога Далеког Истока,
том Јапанцу на двобој искочи,
један другом гледаху у очи,
стадоше се варат’ и ударат’
страх у кости један другом стварат’.
Козак Лексо користи вјештину
Уграби му главу на брзину!
Руска војска сва из грла виче.
„Ура, ура, царски заступниче!
Срби, браћа, увијек су с нама
у мукама и тешким борбама!“
Сајчић Лексо са зелена, Лима
орден руски за, јунаштво има!
Оличење славнога времена,
он је понос Васовог племена!
И великог балканскога рата
војевања добро, су позната:
Васевићи широм земље наше
многе турске отјераше паше
- од обала Јадранскога мора,
града Скадра, жица Бардањола!
(Кад Вешовић Радомир пристаде
Есад-паша кључе да му даде!) 22
Рат с Турцима све до града Пећи
(кад је био и успјех највећи,
кад Аврова убојна бригада
узе кључе од Призрена града!)
Да се давна озваничи жеља
Авро шаље Милутина Теља
(који брзо преваљује горе
унакрсно преко Црне Горе)!
Па бригада Сајичића Мила
с аустријском Војском се крвила
(од Гласинца па све до Голије
Поћореку чека дивизије!)
Храбра војска из Васојевића,
под командом војводе Лакића,
од Сјенице па до Бјеласице
спремне су му војне јединице.
Лакић кличе своје официре
да ратиште што више прошире,
понајприје Бакића Јеврема
(„Своју војску за окршај спремај!“)
па још’ тражи и Кењића Мила,
свог узорног храброг, официра
Мило позва Цимбаља Васиља
(„Води војску пут ратнога циља!“)
Дозиваше и Панта Лутовца
истакнутог са Гласинца борца
(„Ви сте вође јуначкога кова,
предводите војску пут Оброва!“)
Јеврем зове Шуњевић Ђукана
и уз њега Мијовић Јована,
па Јосифа Фатића ратника,
Радисава једноплеменика,
још Стефана зове Драговића
и храброга Уроша Грашића
да јуначке барјаке развију
и чекају швапску дивизију!
Са свих страна кличу официри,
глас се њихов низ Полимље шири:
храбре чете у стрељачком строју
јуриш чине по полимском пољу!
На разбоју подно Бјеласице
дочекују проклете убице!
Уз Полимље затворише путе
за злогласне њемачке регруте
(да не продру до у Проклетије
за невољу све српске армије!)
Кад је српска из Грчке граната
од Солуна отворила врата,
брзо дође до ослобођења,
у државној власти уређења,
у Поткомљу Васових првака
потекла је прва жеља јака,
добра воља народнога хтјења
да се дође до уједињења
- Црне Горе земље и Србије,
братски барјак један да се вије!
То су биле главе одабране
и за једну идеје саздане:
слога српска на срцу им бјеше
зато предлог први отпочеше!
(На Краљштици, у Андријевици,
тој познатој српској сабирници!;
Раичевић ево Милосава
(што га српска освојила слава!),
Михаило Јојић и Бојовић,
Којо Рачић и Петар Ђиновић,
те Радисав и Пуниша Рачић,
и са њима Тодор Марјановић,
Мојашевић угледни Томица
(мушко чело, српска узданица!),
Рмуш Ото и Аксо Мишовић,
Александар поп - прота Бојовић
Милан Брадић и Бошко Зековић,
поуздани Радомир Кићовић,
разборити Мирко Асановић,
и са њиме Радун Ивановић
(још потомци старијех првака,
њих је српска задојила мајка!),
дипломата Гавро Вуковићу
и научник Павле Чубуровићу,
оштроумни Спасојевић Јанко
и одважни Цемовићу Марко,
те још много Васових првака:
јединство им бјеше жеља јака!
О, поносно племе Васојево,
славна лозо словенскога рода,
искра твоја, дични људски соју,
има бурну историју своју!
Дњестар, Дњепар и Њемен ријека
(гдје је твоја древна колијевка!),
Ту су преци српскога прабића
- ту је клица од Васојевића!
Старих Срба, именом Будина,
које дичи дуга прошлост њина,
ријетко је ђе таквог племена,
да сачува снагу кроз, времена,
као што је Васојево племе
кроз читаво ратничко вријеме!
Има л’ љепшег у човјеку стаса
и бољега у народу гласа.
(било женског било мушког бића)
ко потомци што су Васевића?
Тај род људски динарскога соја
држи морал и начела своја
част и понос, јединство и срећа
племену су богатства највећа!
Горштак гази високе планине
док га красе ратничке врлине
бистри поглед динарска оштрина
- комске горе поносе се њима!
Живот губи, част изгубит’ неће,
- то је снага која га покреће.
Морал му је вјечито пијанство
- он племену чува достојанство!
Част и углед Васовом племену
у сваком је важило времену
Тај карактер И духовна сила
вјечито се бјеше испољила
ко животна света магистрала
(у функцији људскога морала!)
гдје смисао бијаше живљења
борити се за слободна мнијења
Ако неко у бој не отиде .
од њега се у племену стиде
Гдје је клица од јунаштва скрита
ту је снага ума разборита
гениј духа и правоумности),
стваралаштва и добродушности;
гдје је чврста, традиција стара
- ту је принцип високог морала!
Зов племена сваком је светиња,
правог плодног духа особина
Све за образу а образ ни за шта
- ни брат брату неће да опрашта!
Ово племе богом изабрано
за храбре је позиве саздано;
на бојишту није посустало,
херојски се вазда одржало.
У одважном Васовом племену
(у овоме најближем времену);
поникоше бројни научници
књижевници и знани пјесници:
и бројни су људи од угледа
и високог друштвенога реда,
и понос су својега племена
кроз сва дуга и тешка времена,
па им храброст и јуначка збиља
баш једина идеја водиља!
Много држе до правде врховне,
не подносе ствари вјероломне*
Племе даде доста војсковођа
попут српског вожда Карађорђа!
(Силан, честит, снажан и достојан,23
а на масе ко нектар опојан,
зна кад треба прихватити борбу
— како стећи жељену слободу!)
То су људи од вишега реда,
историјске славе и угледа!
То су људи чврстога рјешења
(брзо виде сва народна хтјења!),
кроз бојеве велики јунаци,
које красе борбени барјаци,
снажне воље и опредјељења
за све врсте људског искушења!
СЛАВНО ПЛЕМЕ ВАСОВОГА РОДА
ВЕЛИКОГА БОРБЕНОГ НАРОДА
СТУБ СИ РАШКЕ, СТАРЕ СРПСКЕ
ЗЕМЉЕ,
ТУ ЈЕ ТВОЈЕ НАЈСТАРИЈЕ ШЉЕМЕ!
ИМАШ ЗНАНУ РАТНУ ДИНАСТИЈУ
КРОЗ ЧИТАВУ СВОЈУ ИСТОРИЈУ!
ИМАШ ПОНОС СВЕГ ВАСОВОГ
БИЋА
У ПОТКОМЉУ, ДУЖ
ВАСОЈЕВИЋА!
|
