Чета се је подигнула мала
Одакле се вазда подизала,
Од племена од Васојевића;
А пред четом добар арамбаша
По имену Марковић Милошу
Од Лопата села јуначкога.
Ето чета Таром и Верушом,
Поприми се уз Ком уз планину
На студену воду Маргариту.
Ту је чета починула трудна:
Ко је гладан љеба заложио,
Ко је жедан пио воде ладне,
Ко је јунак о оружју ради.
Гле јунака Марковић Милоша
Кад потпраши бистра џефердара
И наоштри сабљу од мегдана,
Потпрашује оба леденика
Што по литру зобљу тученика!
Кад сигура свијетло оружје,
Он дохвати срчали дурбина,
Па га разви на девет каната,
Док је другу чету угледао;
И пред њом је добар арамбаша
По имену Лакушић Иване
Од Ножице Васове столице.
Када Иван до Милоша дође,
Ту му божју помоћ називаше,
А Милош му љепше прихваташе.
И та чета трудна починула.
Но што рече Марковић Милошу:
"Побратиме, Лакушић Иване,
Куда ћемо чету окренути?
Али ћемо Плаву, ал' Гусињу,
Ал' бијелу граду Колашину,
Али ћемо питому Бијору,
Али ћемо Пећи - Дукађину?"
Бесједи му Лакушић Иване:
"Побратиме, Марковић Милошу,
Нити ћемо Плаву,нит' Гусињу,
Нит' бијелу граду Колашину,
Нити ћемо питому Бијору,
Нити ћемо Пећи - Дукађину;
Но оћемо на Рожаје равне,
На чардаке бега Ганић бега
Великога српског зулумћара."
Но му вели Марковић Милошу:
" Ја сам чуо ђе казују људи:
Ето тамо Асу гиздавоме
Бјела кула старца Ђулијана,
Око куле камена авлија,
А на кулу девет Ђулагића.
Тешки зулум сиротињи раде,
Узимају данке и араче
И порезе од седам година;
Сиротињи зулум додијао,
Већ јој од њих живовања нема.
Оћу чету на њих окренути,
Не би ли ми Бог и срећа дала
Да погубим девет Ђулагића
Да почине сиротиња раја."
Арамбаше чете раздвојише,
Иван пође на Рожаје равно,
Милош пође Асу гиздавоме,
На бијелу Ђулагића кулу.
У најљепши вакат долазио
Међу акшам и међу јације.
А да видиш Марковић Милоша:
У лужину заклони дружину
Па он узе бистра џефердара
Па га ето Ђулагиној кули.
При Милошу добра срећа била,
Дома нема осам Ђулагића,
Но су пошли у село Заостро
Да покупе данке и араче,
Отворена од авлије врата.
Он уљеже у бијелу кулу
У одају бега Ђулагића...
На немио колач нагазио,
На Асана, Ђулагина сина,
Ђе он с булом у душеку спава,
Под главу му двије златке мале.
Таче руком Асанову љубу,
Писну була, као змија љута:
" О Асане, драги господаре,
Мене таче рука од ајдука
Као шапа од горскога вука!"
Кад то зачу Ђулагић Асане,
Испод главе вади пушке мале,
Па им даде огањ ватру живу,
Те погоди Марковић Милоша,
Десну му је ногу саломио.
Но је јунак Марковић Милошу,
Нити паде, нити се препаде,
Рањен бјежи из бијеле куле.
Кад добјежа лугу зеленоме,
Ал му друга нема ни једнога,
Но утекли, срамота их била!
Он се штапље бистрим џефердаром,
Док му љуте ране одољеше.
Па дохвати ханџар из појаса,
Па под собом ендек ископао
У земљу се јунак закопао.
Кад ујутру дан и зора била,
Поранио беже Ђулагићу,
У руке му везена шешана,
Па га ето низ бијелу кулу.
А кад дође каменој авлији,
Он ту нађе крвцу од јунака,
Па по крви пође за хајдуком.
Када дође лугу зеленоме,
Ту он виђе Марковић Милоша,
Чим га виђе, тијем га познаде;
Па не хоће пушком да га гађа,
Но га мисли жива ухватити.
А Милош га близу напуштио,
Па од ока пали џефердара,
Те погоди Ђулагић Асана
У повије међу очи двије:
Мртва га је земља дочекала.
Па га Милош мртва привукао,
Па од њега метериза гради;
И узе му везену шешану
И узе му двије златке мале
И узе му сабљу од мегдана.
Кад је пукла пушка Милошева,
(Пушка танка, ма је гласовита!)
То се чуло у село Заостро,
То зачуо старац Ђулијане,
Па повика седам Ђулагића:
Па скочише на ноге лагане
И готове коње закрочише
Па их ето Асу гиздавоме.
Кад дођоше кули и авлији,
Погледаше лугу зеленоме:
Угледаше бега Ђулагића
И за њиме Марковић Милоша.
Загоне се на Милоша Турци,
А најпрви старац Ђулијане;
Милош узе везену шешану,
(Што је Асан добро напунио),
Па он гађа старца Ђулијана,
Те је њега с земљом саставио.
Па он узе бистра џефердара
Те погоди Ђулагић Алију...
Све по реду иду Ђулагићи:
Ал' је Милош сигуран оружјем,
Па на ендек Турке дочекује,
Ни једна му не пуца залуду,
Докле уби осам Ђулагића!
Тада Милош из гласа кликује:
" А ђе сте ми, од горе хајдуци,
А ђе сте ми, ниђе вас не било!?
Не бојте се девет Ђулагића,
Но дођите лугу зеленоме,
Посјеците девет Ђулагића
И прихват те рањена јунака!"
То зачуше у лугу хајдуци,
Па их ето Марковић Милошу.
Ту Милошу ране завијаше
И ледном га водом напојише;
Посјекоше девет Ђулагића.
Па их ето на бијелу кулу,
Те по кули покупише благо,
Бјелу кулу огњем изгорјеше.
Узеше му коње седленике,
Приведоше ата Ђулагина,
Милош јаше ата Ђулагина.
Кад су били на Ком, на планину,
На студену воду Маргариту,
Ту скидоше рањена јунака
Те му водом ране умивају.
Кад ето ти Лакушић Ивана
С његовијех двадесет хајдука:
Они носе дванај'ст турских глава,
И још воде коње седленике,
И педесет коња и волова.
И ту браћа чете смијешаше.
Ту дружина шићар дијељаше...
Арамбашам дају старјешинство:
А Милошу, Марковоме сину,
Даше сабљу Ђулин капетана
И његова ата дебелога,
И Ивану сабљу Ганић бега,
И његова од мегдана вранца.
Оде сваки завичају своме.
|
