Књигу пише скадарски везире
па је шаље у Васојевиће,
а на руке војводи Николи,
милом сину Руслана војводе.
У књизи му везир поручује:
"О, чу ли ме, војвода Никола,
са Краштице, из Васојевића.
ја сам чуо са свакоје стране
да ти имаш племе поносито
и да си им први војевода.
Још сам чуо од кога си рода.
Веле да си наследни војвода
и да ти је лоза владалачка
од Немање и прије Немање.
Ја сам вољан да у Скадар дођеш
и да имам госта од ваљања.
Позвао сам и друге војводе
од Пипера и ломнога Ровца
свима вама Божју вјеру дајем,
ништа вам се не може десити
у бијелом Скадру на Бојани,
док је мене и на мени глава!
Hehe Скадар да војводе ништи
нити да их у тавницу спрема,
но он оће да с њима бесједи
о љубави и слози с Турцима.
Но ме почуј, војвода Никола!
одавно је цару додијало
устајање Брда на везире,
на бегове и паше цареве.
Цар је вољан да Брда умири
а најприје оба Васевића
пред којим је војвода Никола
син, Руслана, сина Николина,
који има два гласита стрица,
кнез Станоја и кнеза Оташа,
харамбашу из Васојевића,
са Краштице, вражје сабирнице,
одакле се иде у хајдуке
и откле се креће у бојеве.
Још ти морам рећи, војеводо,
војеводо Никола Селаче:
ја знам добро Руслана војводу,
твога баба сина Николина,
кога знаду Млеци преко мора
и Задрани око Антонија.
Ја цијеним твоју лозу стару
од Дабете, словенскога сина,
кога знаше Грци и Римљани
и Мазови, прогнани јунаци,
па и други Лузи и Древљани,
и Дуљебе око Волиније,
Волиније или Хоћимије.
Зато драги војвода Никола
опреми се мирно и војводски
и крени ми к Скадру на Бојани
баш на дворе паше скадарскога.
А кад будеш Скадру на Бојани
сусрешће те аге и бегови,
и кадије од Скадра судије,
и барјаци за почаст спремљени,
одвешће те право на дворове."
Опреми се војвода Никола,
синак мили војводе Руслана
па он језди Скадру на Бојани,
сретоше га аге и бегови,
и кадије од Скадра судије,
и барјаци за почаст спремљени.
Сви га воде у пашине дворе.
Уведоше војвода Николу
баш код паше Скадра на Бојани.
Сједи паша право у прочеље,
сједи паша, госту се не диже,
нит му даје чашу рујна вина
на коју је Селак научио
док је био у Васојевиће.
Проговара паша са прочеља:
" Дошао си војвода Никола,
допао си - нећеш се враћати."
Види Селак да је пријевара,
па овако паши проговара:
" Ја сам дошо Скадру на Бојани
баш у дворе паше од мејдана.
Знадни, пашо, шта ти Селак каже:
Не плаши се јунак од јунака,
ни војвода од тебе, војводо.
Ја имадем племе Васојево
од Ножице до воде Љешнице,
од високе горе Бјеласице
до врх Беса у зле Проклетије.
Ако мене ти, пашо, погубиш,
остануће моји Васевићи.
Ја сам вођа с Кома до Србије
и не марим за твоју невјеру
но учини што си наумио."
Наљути се паша на Николу,
па овако њему проговара:
"О војводо, не замећи кавгу.
Ја сам звао тебе на дворове
да Васевић донесе хараче
и још да те откупом отплати."
Проговара војвода Никола:
"Обичај је у Васојевиће
да се откуп за роба не даје,
а нипошто за вожда са Лима
е је свако Српче војсковођа..."
Опет паша силни проговара:
"Не у таму, војвода Никола!
Пиши књигу у Васојевиће
да се Срби једном приумире
и да сједе дома уз огњиште.
Још им кажи да купе хараче:
један Скадру други Цариграду,
а сувише откуп за војводу."
То војвода чује и не чује,
а ни к паши не прилази близу
да му клекне да му руке љуби
и да му се куне као раја.
Викну паша са двоје главара,
да с Николе скину одијело
и оружје старога војводе,
баш Николе Оташева сина,
па га воде доље у тавницу.
Бацише га у дно од тавнице,
ту тамнова три године дана
и сувише коју неђељицу.
Свак доноси харач за робове,
а Николу нико не помиње.
Зачуди се паша на дивану:
Шта је ово од Васојевића,
те не дају харач за војводу:
један цару - други Скадру граду,
па позива сужња из тавнице
да му опет сву истину каже.
Изведоше војводу Николу,
изведоше паши на дивану.
Проговара паша са прочеља:
"Море, почуј, војвода Никола:
ти си синак Руслана војводе,
ти си унук војводе Николе,
војеводе из Васојевића,
ти још имаш стрица харамбашу,
баш јунака Николић Оташа,
који не да мира ни Мостару,
ни дичноме Скадру на Бојани,
који бије и до Јен - Пазара,
и до Фоче и до Романије
са дружином из Васојевића.
Ти још имаш браћу и рођаке
од Станоја, кнеза са Краштице,
и кумове браћу Бојовиће,
који су ти старе подвојводе,
од давнога Лала Војводића
из Досуђа села маленога.
Нико од њих за тебе не пита
но још жешће бије но раније."
Насмија се војвода Никола:
"Силни, пашо, царски наумниче,
још ти не знаш ко су Васевићи.
Сваки јунак из Васојевића
може бити војвода Никола.
Но не чекај, силни намјесниче,
узми сабљу, одсјеци ми главу."
Поврати га, паша у тавницу,
поврати га а потом посјече,
испред врата најцрње тавнице.
Но да видиш шта су Васевићи:
чим начуше да Никола прође,
Селак стари са Краштице равне,
подиже се мало и велико
и Турцима путе прекинуше
низ Лим воду до Акова Града.
Васевић се у огањ претвори:
гора пламти, а долови јече,
свуд се чују пушке убојите,
а са горе кликћу вилењаци
и бијеле виле облакиње:
"Устај, горе, племе Васојево,
нек се гине ко што се гинуло
и нек нам је земља ко Косово..."
|
